UZ OVAKVE TALENTE, ZA BUDUĆNOST SE NE BRINE!

15.04.2016. - 10:41 |

u rubrikama: Omladinski tim, Vesti


Mihajlo Nešković i Miloš Zličić

 

Miloš Zličić (17) i Mihajlo Nešković (16) debitovali su za prvi tim Vojvodine na nedavnoj prijateljskoj utakmici protiv Bačke.

“Moja ideja bila je centar u Veterniku. U centru škola fudbala, a kroz nju jasan pogled u budućnost”. Ovakvim rečima govorio je legendarni Vujadin Boškov, pre nekih petnaestak godina, u intervjuu koji je, tada kao aktuelni predsednik Skupštine kluba, dao za tadašnju klupsku reviju i time je, na najbolji način, potvrdio kakvo blago je u amanet ostavio klubu koji je toliko voleo i za koji je toliko toga učinio.

Ipak, ni njegova vizija ne bi bila toliko delotvorna da u toj školi fudbala, toj Vošinoj “fabrici igrača” po kojoj je “stara dama” prepoznatiljiva u čitavoj zemlji, nema ljudi koji sa toliko ljubavi, posvećenosti i pre svega znanja rade svoj posao. U suprotnom, iz te “fabrike” nikada ne bi izašli igrači kao što su Miloš Krasić, Milan Stepanov, Željko Brkić, Gojko Kačar, Dušan Tadić, Slobodan Medojević, Aleksandar Katai, Nemanja Radoja, Srđan Babić, Mijat Gaćinović, Nebojša Kosović, braća Milinković-Savić, Mirko Ivanić i drugi…

Nedavna prijateljska utakmica između Vojvodine i Bačke, pokazala je da u Vošinoj fudbalskoj akademiji već sada ima novih talenata koji jedva čekaju da zakorače na glavnu scenu i pokažu zbog čega su, već sa svojih 17, odnosno 16 godina, dobili priliku da zaigraju za prvi tim.

Miloš Zličić, rođeni brat fudbalera Vojvodine (trenutno na dvojnoj registraciji u Proleteru) i omladinskog reprezentativca Srbije Lazara Zličića, rođen je 1999. godine i igra na poziciji napadača, mada kako sam kaže, dobro se snalazi i na poziciji krila. Njegov drug Mihajlo Nešković je još mlađi, rođen je 2000. godine i protiv Bačke na njemu je napravljen jedanaesterac za Vojvodinu, čime je pokazao koliko je nezgodan za čuvanje i zašto mu je vredelo ukazati šansu. Igra na poziciji polušpica, mada se, poput Zličića, dobro snalazi i na poziciji krilnog napadača.

Zajedno ističu da su vrlo srećni što su dobili priliku da zaigraju za prvi tim i kažu da su se trudili da na terenu samo rade ono što najbolje znaju – igraju fudbal.

- Dok sam bio kod kuće taj dan, nisam imao tremu – kaže Zličić. – Međutim, na samoj utakmici, pre nego što je trebalo da uđem, ipak je bilo malo treme. No, brzo sam se oslobodio i počeo da igram, pa je kasnije sve bilo u redu.

I Mihajlo napominje da pred utakmicu jeste bio uzbuđen, ali ne i pod pritiskom.

- Imao sam zaista lep osećaj pred početak utakmice, jer priliku da debitujem za prvi tim, makar i na prijateljskoj utakmici, doživljavam kao vrhunac svega kroz šta sam do sada prošao u omladinskoj školi. Na terenu sam se osećao vrlo opušteno, odnosno bez nekog prevelikog pritiska i mislim da sam solidno odigrao, a eto, na kraju je i penal napravljen na meni.

Obojica su vrlo rano počeli da treniraju fudbal, a i obojica potiču iz fudbalske porodice.

- Fudbalom sam počeo da se bavim u Veterniku još sa sedam godina, da bih sa bratom ubrzo nakon toga prešao u Vojvodinu. Fudbal sam zavoleo još od malih nogu, pošto mi je i tata bio fudbaler, iako nije igrao profesionalno. Evo, mislim da je prošlo već osam godina od kako sam u omladinskoj školi Vojvodine, gde su me trenirali razni treneri i svaki od njih ima svoj deo zasluga za moj razvoj – ističe Miloš.

Sličnu priču iz detinjstva ima i Mihajlo.

- Potičem iz fudbalske porodice, pošto su se i otac i stric bavili fudbalom. Ja sam počeo da treniram već sa pet godina u svom rodnom Šidu, a sa 11 godina sam dobio poziv da pređem u Vojvodinu i od tada sam ovde.

Njihove želje i ambicije u fudbalu takođe su vrlo slične.

- Pre svega, voleo bih da debitujem za prvi tim Vojvodine i na nekoj zvaničnoj utakmici i naravno, da u narednim sezonama postanem oslonac igre Voše. Nakon toga, voleo bih i da zaigram u nekoj od jačih evropskih liga, nadam se u nekom od najvećih evropskih timova – ističe Miloš, dok njegov klupski drug dodaje: - Za sada, moj primarni cilj je da postanem profesionalni fudbaler. Naravno, kasnije bih voleo da zaigram u nekoj od najjačih evropskih liga, posebno u Španiji, koja je moja omiljena – ističe Mihajlo.

Tokom proteklih godina, u prvom timu Vojvodine bilo je igrača na koje su svi iz omladinske škole “Ilija Pantelić” mogli da se ugledaju, pa tako i naši današnji sagovornici imaju svoje uzore.

- Od igrača na mojoj poziciji, meni se najviše sviđalo kako je igrao Abubakar. Mislim da je stvarno bio pravi napadač u Voši i uvek opasan po gol. Spomenuo bih i Ožegovića, koji je takođe dao neke važne i lepe golove – ističe Miloš.  - U prvom timu Vojvodine, do sada sam imao prilike da vidim dosta igrača na koje mi iz mlađih kategorija možemo da se ugledamo, ali pre svih, izdvojio bih Mijata Gaćinovića, koji je odličan igrač i igra na sličnoj poziciji kao i ja – izneo je svoje mišljenje i Mihajlo.

Nama ostaje samo da im poželimo da u narednim godinama imaju put baš kao što ga je imao i Mijat Gaćinović – najpre da se ustale u prvom timu crveno-belih, potom i da osvoje trofej sa svojim klubom, ostvare uspehe sa reprezentacijom i kasnije se otisnu u neku od najjačih evropskih liga. Do tada, pred njima je još mnogo rada i odricanja, kako bi im neosporan talenat koji poseduju jednog dana doneo sve ono o čemu sanjaju i mašraju. Na radost njih, i svih onih koji Vojvodinu vole.

SrbijagasGrad Novi Sad

Pekara Kao nekadLogo Srbija danas-aLogo UmbraLogo Divecatering_raljicLogo Sparco-aLogo Studija CatarrasoHotsport.rsCool tourBest izgradnjaSuper liga Srbije