Klub je nakon petooktobarskih promena dobio privremenu upravu, ali je zadržao postojeće finansijske i organizacione probleme. Vojvodinu su tad vodili nefudbalski ljudi, svet bez emocija što se negativno odrazilo na poslovanje i rezultate. Klub se nekako spasao ispadanja iz elitne lige, ne i finansijskog kraha 2003.

Zahvaljujući statutarnim odredbama, na Saboru je izabrana nova Skupština kluba čiju su većinu činili – navijači.

Na mesto predsednika Skupštine izabran je Zoran Mihajlović, dok je predsednik UO, postao Aleksandar Jevtić.

Klub je za dlaku izbegao gašenje ali je i pored toga finansijska situacija bila kritična.
Čelnici Vojvodine tražili su rešenje kako bi vojvođanskoj i novosadskoj instituciji vratili ugled i mesto koje joj pripadaju.

Uspelo je to jednom od najuglednijih vojvođanskih privrednika, agilnom sportskom radniku Ratku Butoroviću, ustoličenom 19. maja 2005. jednoglasnom, mnogi kažu, najznačajnijom odlukom Skupštine  FK „Vojvodina“  u poslednjih dvadesetak godina. Klub se ubrzo rešio nagomilanih dugova, kako je vreme odmicalo, rezultati su bivali sve upečatljiviji. Postavljeni su evropski standardi u radu sa mlađim selekcijama, ruinirani FC „Vujadin Boškov“ postao je najlepši i najmoderniji trenažni centar u državi.