Početkom sedamdesetih godina prošlog veka Vojvodina i dalje slovi za dobro organizovan, finansijski stabilan klub. Međutim, iako predvođena povremenim i standardnim reprezentativcima Pirmajerom, Brzićem, Aleksićem, Zemkom i Trivićem, zatim asovima u najavi Ivezićem, Nikezićem, Lerincom i Ličinarom, beleži promenljive rezultate u prvenstvu.

Tako je 1971. osvojeno petnaesto mesto, godinu kasnije četvrto, sledeće sezone opet petnaesta pozicija na tabeli.

Ništa bolje, razumljivo, nije bilo ni na evro-sceni. Vojvodna je ispadala  već u prvom kolu Kupa UEFA, 1970, od poljske Gvardije. Dve sezone kasnije od Slovana iz Bratislave, a nakon tri godine  od atinskog AEK-a.

Usnulu Vojvodinu, u sezoni 1974/’75, trgao je iz letargije novi šef stručnog štaba, legendarni strelac Vojvodine Todor Veselinović. Selektirao je ujednačen tim bez zvezda, osmislio i insistirao na dopadljivoj igri sa pregršt golova. Vojvodina je te sezone igrala najbolji fudbal. Treća titula bila je na vidiku.

Kolo pre kraja prvenstva u Novom Sadu je gostovao Partizan, dok je Crvena zvezda na svom stadionu dočekala splitski Hajduk, jedinog Vošinog konkurenta za titulu. Bilo je potrebno da Hajduk ne pobedi na „Marakani“ , a da Novosađani savladaju „crno-bele“ i pehar prvaka bi došao u vitrine „stare dame“.

Vojvodina je, naravno, lako pobedila Partizan ali je u Beogradu nakon vođstva Zvezde u prvih 45 minuta, Hajduk „zaigrao mnogo bolje“ i golovima Mićuna Jovanića (venčanog kuma Zvezdinog golmana Ognjena Petrovića) pobedio i osvojio titulu.

Svaka sličnost sa događajima iz novije istorije srpskog fudbala-slučajna je.

Dve godine kasnije,  u konkurenciji  Fiorentine, praške Sparte i Vašaša, predvođena reprezentativcima Svilarom, Jurčićem, Novoselcem, Vujkovim, Ivezićem i Pavkovićem Vojvodina je  osvojila  SE kup.