Trofeji i najveći uspesi

 

Vojvodina - Seltik 1967 (2)

 

Tokom svoje duge istorije, fudbalski klub Vojvodina je ostvarivao izvanredne sportske rezultate, osvajao trofeje, gostovao na svim kontinentima sveta i pobeđivao neke od najvećih svetskih klubova. Ipak, među svim uspesima crveno-belih, izdvajaju se osvajanje šampionskih titula 1966. i 1989, osvajanje Srednjoevropskog kupa 1977, osvajanje Kupa Srbije 2014. i plasman u četvrtfinale Kupa evropskih šampiona 1967. godine.

PRVA ŠAMPIONSKA GENERACIJA (1966)

Nakon perioda koji je u istoriji Vojvodine ostao poznat kao “zlatne pedesete”, u narednoj deceniji 20. veka, konačno se ostvario san koji su godinama sanjale mnoge generacije igrača i navijača – šampionska titula stigla je u Novi Sad. Bio je to prvi trofej koji je stigao u grad podno Petrovaradinske tvrđave u bilo kom sportu i to na zaista impozantan način – sa osam bodova prednosti u odnosu na najbližeg pratioca Dinamo, u vreme kada se za pobedu dobijalo samo dva boda.

Početkom šezdesetih godina prošlog veka, u klubu je bila izvršena smena generacija, na mesto tehničkog direktora postavljen je Vujadin Boškov, a na mesto trenera došao je Branko Stanković. Upravo ovaj tandem bio je najzaslužniji za stvaranje šampionskog tima, s obzirom na to da je Boškov svojim modernim shvatanjima podigao organizaciju kluba na viši nivo, a Stanković svojim stručnim i predanim radom uspeo da usavrši igru Vojvodine i uklopi talentovane igrače u jednu skladnu i homogenu celinu.

Vujadin Boškov i Branko Stanković

Te sezone, Vojvodina je postala prvi tim u nekadašnjoj Jugoslaviji koji je razbio mit o tzv. “velikoj četvorci”, odnosno postala je prvi klub koji je osvojio titulu ispred Crvene zvezde, Partizana, Dinama i Hajduka, uspevši pritom da pobedi svakog od ovih rivala i to uglavnom na njihovom terenu. Crveno-beli su odigrali ukupno 30 utakmica u prvenstvu, na kojima su zabeležili 17 pobeda, devet remija i samo četiri poraza, uz gol razliku 43:28. Upravo tada, Vojvodina je dobila nadimak “Voša”, kao skraćenicu za “VOjvodina ŠAmpion”, po čemu je ostala poznata i danas.

Dr Kosta Hadži i Vujadin Boškov 1966

Prvu šampionsku generaciju Vojvodine činili su: Ilija Pantelić (30 utakmica/0 golova), Branislav Veljković (1/0), Žarko Nikolić (29/4), Stevan Sekereš (29/0), Ivica Brzić (29/0) Mladen Vučinić (26/0), Stevan Nešticki (17/0), Dimitrije Radović (16/1), Tonče Stamevski (3/0), Rajko Aleksić (2/0), Silvester Takač (30/13), Vasa Pušibrk (30/2), Vladimir Savić (29/5), Dobrivoje Trivić (28/7), Đorđe Pavlić (18/8), Radivoj Radosav (12/4), Adolf Lambi (8/2), Veljko Aleksić (4/0), Đorđe Milić (3/1), Dragan Surdučki (1/0) i Anđelko Marinković (1/0).

Šampionska generacija 1966

 

Rezultati:
    Trešnjevka - Vojvodina 0 : 1
Vojvodina - Dinamo Zagreb 0 : 0
Dinamo Zagreb - Vojvodina 0 : 2
Vojvodina - Velež 2 : 1
Velež - Vojvodina 0 : 0
Vojvodina - Rijeka 4 : 1
Rijeka - Vojvodina 3 : 1
Vojvodina - Crvena zvezda 1 : 2
Crvena zvezda - Vojvodina 2 : 3
Vojvodina - OFK Beograd 0 : 0
   OFK Beograd - Vojvodina 3 : 4
Vojvodina - Radnički Niš 1 : 1
Radnički Niš - Vojvodina 0 : 1
Vojvodina - Olimpija 1 : 1
Olimpija - Vojvodina 0 : 6
Vojvodina - Sarajevo 1 : 0
Sarajevo - Vojvodina 2 : 1
Vojvodina - Vardar 2 : 0
Vardar - Vojvodina 2 : 0
Vojvodina - Partizan 1 : 0
Partizan - Vojvodina 2 : 3
Vojvodina - Željezničar 2 : 2
Željezničar - Vojvodina 1 : 2
Vojvodina - Hajduk Split 1 : 0
Hajduk Split - Vojvodina 0 : 0
Vojvodina - Zagreb 0 : 0
Zagreb - Vojvodina 1 : 1
Vojvodina - Radnički Novi Beograd 6 : 1
Radnički Novi Beograd - Vojvodina 1 : 3
Vojvodina - Trešnjevka 3 : 2

 

Tabela:

UT PO NE IZ GD GP GR B
1. Vojvodina 30 17 9 4 43 : 28 +15 43
2. Dinamo Zagreb 30 13 9 8 49 : 35 +14 35
3. Velež 28 14 7 7 48 : 37 +11 35
4. Rijeka 28 14 6 8 46 : 40 +6 32
5. Crvena zvezda 30 12 7 11 54 : 54 0 31
6. OFK Beograd 30 10 10 10 58 : 50 +8 30
7. Radnički Niš 30 10 9 11 44 : 35 +9 29
8. Olimpija 30 11 7 12 43 : 47 -4 29
9. Sarajevo 30 10 9 11 40 : 44 -4 29
10. Vardar 30 12 4 14 47 : 44 +3 24
11. Partizan 30 10 8 12 45 : 47 -2 28
12. Željezničar 30 12 8 10 35 : 36 -1 26
13. Hajduk Split 30 11 8 11 45 : 37 +8 25
14. Zagreb 30 9 7 14 39 : 58 -19 25
15. Radnički Novi Beograd 30 7 11 12 32 : 53 -21 25
16. Trešnjevka 30 6 6 18 41 : 74 -33 13

 

Ovaj uspeh fudbalera Vojvodine sačuvan je i u dokumentarnom filmu Miroslava Vislavskog “Legende u legendi”.

PLASMAN U ČETVRTFINALE KUPA EVROPSKIH ŠAMPIONA (1967)

Odmah nakon što je ostvarila svoj najveći uspeh osvajanjem titule šampiona Jugoslavije, već u narednoj sezoni, Vojvodina je napravila svoj najveći međunarodni uspeh plasmanom među osam najboljih timova u Evropi.

U prvom kolu, žreb je spojio Vojvodinu sa ekipom Admire iz Beča (klub je u međuvremenu preseljen u grad Modling). Prva utakmica odigrana je sedmog septembra 1966. godine u Austriji, a Vojvodina je, golom Sekereša u 79. minutu, ostvarila značajnu pobedu pred revanš rezultatom 0:1.

Koliko je značajan bio gol postignut u finišu meča u Beču, pokazalo se u revanšu odigranom 20. septembra u Novom Sadu. Vojvodina i Admira tada su igrali nerešeno 0:0, pa je Voša, zahvaljujući pobedi u prvom meču, uspela da se plasira u osminu finala i tamo se nameri na veliki i slavni Atletiko Madrid.

Pred duele sa Atletikom, Voši nisu davane velike šanse. Madriđani su imali moćan tim i već izgrađeno ime u Evropi, dok se Vojvodina po prvi put takmičila u društvu najboljih evropskih klubova iz tog perioda. Međutim, na prvoj utakmici u Novom Sadu, odigranoj 16. novembra, crveno-beli su sjajnom igrom oduševili svoje navijače i bacili na kolena velikog rivala. Neuhvatljivi Silvester Takač doveo je Vošu u vođstvo već u trećem minutu, da bi sjajni Luis Aragones, golom iz penala u 55, uspeo da poravna rezultat. Ipak, Vojvodina se nije predavala. U 74. minutu, dosuđen je penal za Vojvodinu, koji je po običaju izveo golman Ilija Pantelić. Njegov kolega na drugoj strani uspeo je da odbrani udarac, ali je Pantelić natrčao na loptu i tako postao prvi golman u istoriji KEŠ-a koji je postigao gol iz igre. U 86. minutu, u strelce se upisao i Ivica Brzić, za pobedu Vojvodine rezultatom 3:1 i opšte oduševljenje na stadionu.

Na čuvenom “Manzanaresu”, na kojem je tada igrao Atletiko Madrid, u revanšu odigranom 14. decembra Vojvodinu je dočekao prepun stadion, a navijači domaćina verovali su da njihov tim može da nadoknadi prednost iz prvog meča. Ispostavilo se da su bili u pravu, s obzirom na to da su “jorgandžije”, golovima ponovo Aragonesa u 33. (i to ponovo iz penala) i Adelarda Rodrigeza u 43. minutu već u prvom poluvremenu uspeli da nadoknade prednost Vojvodine. Ipak, zahvaljujući golmanu Iliji Panteliću, Voša se uspešno odbranila do kraja, a kako se u to vreme nije poštovalo pravilo o vrednosti gola u gostima, trebalo je da se odigra i treći meč i to na neutralnom terenu.

Međutim, želeći da svom timu obezbedi pravu domaću atmosferu, uprava Atletiko Madrida ponudila je rukovodstvu Vojvodine određeni novčani iznos u zamenu za to da se i treći meč odigra na “Manzanaresu”. Verujući u svoj tim i igrače koje je imao na okupu, tehnički direktor Vojvodine Vujadin Boškov prihvatio je ovu ponudu i to se pokazalo kao odlična odluka, pošto je Vojvodina, osim novčanog dobitka, izborila i plasman u četvrtfinale.

Ipak, sam početak utakmice nagoveštavao je pravu katastrofu crveno-belih. Atletiko je krenuo furiozno i već posle šest minuta, golovima Rodrigeza i Koljara, vodio je sa 2:0. Atmosfera je bila frenetična, ali igrači Vojvodine nisu se pomirili sa porazom. U 28. minutu, Silvester Takač je golom iz slobodnog udarca smanjio na 2:1, da bi u 65. Dimitrije Radović sa 30 metara postigao gol u rašlje, time poravnao rezultat i uveo meč u potpunu neizvesnost. Vojvodina je nastavila da napada, Takač je bio pogodio prečku, ali promene rezultata nije bilo, pa je utakmica otišla u produžetke. Ipak, u 102. minutu, posle duplog pasa sa Dobrivojem Trivićem, Takač postiže treći gol za Vojvodinu, za veliki preokret i veliku pobedu pred krcatim tribinama “Manzanaresa”.

Fudbaleri Vojvodine posle pobede nad Atletikom u Madridu 1966

Posle utakmica protiv Atletika, odnosno na pauzi između dve polusezone, Vojvodina je pretrpela značajne promene. Jedan od najboljih igrača Silvester Takač, praktično odmah posle treće utakmice u Madridu, otišao je u Francusku i prešao u tamošnji Ren, a crveno-bele je bio napustio i Đorđe Pavlić, koji je otišao u Nemačku. Voljom žreba, parovi četvrtfinala Kupa šampiona te sezone bili su Inter – Real Madrid, Ajaks – Dukla, CSKA – Linfild i Vojvodina – Seltik.

Vojvodina - Seltik 1967

Od prodaje Takača francuskom Renu, tadašnja uprava Vojvodine postavila je dva reflektora na stadion, koji su zbog toga simbolično bili nazvani “Takačeve oči”. Po prvi put u istoriji, meč pod svetlošću reflektora u Novom Sadu odigran je prvog marta 1967, kada je i odigran prvi meč između Vojvodine i Seltika, a na stadionu se okupilo rekordnih 35.000 gledalaca. Vojvodina je bila mnogo bolji tim i propustila nekoliko odličnih šansi, da bi u 70. minutu Milan Stanić postigao jedini i pobedonosni gol na meču, pred revanš i put u Glazgov.

Vojvodino, dobrodošla u Glazgov

Revanš je odigran osmog marta na prepunom stadionu Seltika u Glazgovu. Vojvodina je odlično ušla u utakmicu i u prvom poluvremenu propustila dve-tri stopostotne prilike za gol, a na pauzu se otišlo sa rezultatom 0:0. U drugom delu meča, Seltik je u 58. minutu poveo golom Čalmersa i taj rezultat je ostao na snazi sve do samog finiša utakmice, a onda se dogodila prava sportska tragedija za Vojvodinu. U 92. minutu, kada su svi već očekivali da sudija odsvira kraj meča, dosuđen je korner za domaćina. Lopta je ubačena u šesnaesterac Vojvodine, tamo je jedan igrač Seltika napravio faul nad golmanom Ilijom Pantelićem, koji je krenuo da uhvati ili izbije loptu, a to je iskoristio Vilijam MekNil i glavom postigao drugi gol za svoj tim, čime je zeleno-bele odveo u polufinale Kupa šampiona. Na stadionu je nastao potpuni delirijum, dok su fudbaleri Vojvodine u neverici ostali na terenu, svesni da nisu bili slabija ekipa od svog protivnika.

Seltik - Vojvodina 1967 (2)

Godinama kasnije, brojni fudbaleri Seltika priznali su da je njihovom pobedonosnom golu prethodio faul nad golmanom i označili su Vojvodinu kao najbolji tim protiv koga su igrali. Kasnije te sezone, Seltik je postao prvi britanski tim koji je osvojio titulu šampiona Evrope, a u svim takmičenjima u kojima je nastupao (prvenstvo, Kup, Evropa) doživeo je samo jedan jedini poraz i to od Vojvodine u Novom Sadu. Kod igrača i navijača Vojvodine, ostao je osećaj ponosa na sve ono što su crveno-beli postigli te sezone, ali i žal, jer se nisu mogli oteti utisku da je Voša mogla i do same evropske titule…

Seltik - Vojvodina 1967

Te sezone, dres Vojvodine su nosili: Ilija Pantelić, Branislav Veljković, Janko Sanković, Ivica Brzić, Zoran Dakić, Dimitrije Radović, Stevan Sekereš, Stevan Nešticki, Rajko Aleksić, Josip Zemko, Mladen Vučinić, Tonče Stamevski, Dobrivoje Trivić, Vasa Pušibrk, Radivoj Radosav, Vladimir Savić, Milan Stanić, Svemir Đorđić, Silvester Takač, Vladimir Rakić i Anđelko Marinković. Trener ekipe bio je Branko Stanković.

OSVAJAČ SREDNJOEVROPSKOG KUPA (1977)

Fudbaleri Vojvodine u više navrata učestvovali su u najstarijem međunarodnom fudbalskom takmičenju u Evropi – Srednjoevropskom kupu, a baš na 50. godišnjicu ovog takmičenja, 1977. godine, uspeli su i da osvoje trofej. U konkurenciji Fiorentine, Sparte (Prag) i Vašaša (Budimpešta), crveno-beli su bili najbolji i tako zasluženo doneli jedan internacionalni pehar u Novi Sad.

Svoju prvu utakmicu, Vojvodina je odigrala trećeg novembra 1976. godine protiv Fiorentine u Firenci i izborila remi rezultatom 0:0. Domaćin je više napadao i češće imao loptu u svom posedu, dok se Voša opredelila za čvrstu i zgusnutu odbranu, iako je iz kontranapada nekoliko puta vrlo ozbiljno pripretila protivničkom golmanu. Ipak, nerešen rezultat bio je pravedan ishod meča, a fudbaleri Vojvodine bili su zadovoljni osvojenim bodom.

U drugom kolu, Voša je 24. novembra na svom terenu dočekala prašku Spartu. Pogocima Jurčića i Mišića, crveno-beli su slavili rezultatom 2:0 i tako podgrejali nadu svojim navijačima o osvajanju prvog mesta.

Ipak, ta nada je bila malo poljuljana već posle utakmice trećeg kola i gostovanja Vojvodine u Budimpešti osmog decembra. Protiv tradicionalno neugodnog rivala Vašaša, koji je u to vreme bio veoma poštovan evropski tim, Vojvodina je bila poražena rezultatom 3:2, pa joj je predstojao težak put do ostvarenja cilja.

Naredno kolo odigrano je 16. marta 1977. godine, a Vojvodina je dočekala Vašaš u Novom Sadu i brojni navijači Voše došli su da podrže svoj tim u nadi da može da se revanšira za poraz iz Budimpešte. Već na samom početku utakmice, Vojvodina je povela sa 2:0 i delovalo je kao da će zabeležiti sigurnu pobedu. Međutim, za svega nekoliko minuta, Mađari su uspeli da postignu dva gola i tako se neporaženi vrate u Budimpeštu.

Ipak, Vojvodina je i dalje sve držala u svojim rukama, a verovatno ključni meč odigrala je šestog aprila protiv Fiorentine u Novom Sadu. Već u šestom minutu, ljubičasti su poveli golom Kazarce, ali potom je na scenu stupio sjajni Slobodan Vučeković. Postigavši het-trik (golove dao u 17, 19. i 44. minutu), uspeo je da preokrene rezultat i već do poluvremena obezbedi svom timu sigurnu prednost. Već na početku drugog dela utakmice, u 49. minutu, Šandor Mokuš je povisio na 4:1, a sve što su gosti do kraja meča uspeli da urade jeste da u 72. minutu preko Bralje smanje rezultat na 4:2.

U poslednjem kolu, Vojvodina je trećeg avgusta gostovala Sparti u Pragu i osvajanjem boda (0:0) uspela da dođe do trofeja. Na taj način, ta generacija Vojvodine zlatnim slovima se upisala u istoriju kluba, kao jedina koja je uspela da osvoji jedan međunarodni trofej. Te 1977. godine, za Vojvodinu su igrali: Ratko Svilar, Miladin Purać, Đorđe Vujkov, Željko Jurčić, Martin Novoselac, Miroslav Vukašinović, Vasa Rutonjski, Milorad Kosanović, Šandor Mokuš, Rajko Aleksić, Dušan Nenadić, Momčilo Bošković, Slobodan Pavković, Petar Nikezić, Dragan Bošnjak, Josif Ilić, Nebojša Vučković, Slobodan Vučeković, Ivica Radosavljević, Dušan Stakić, Laslo Lerinc, Zoran Mišić, Slavko Ličinar, Milenko Dragojević i Zoran Vještica. Trener tima bio je Todor Veselinović.

Osvajači Srednjoevropskog kupa 1977 2

DRUGA ŠAMPIONSKA GENERACIJA (1989)

Iako je 1986. godine ispala u drugu ligu, Vojvodina je samo tri godine kasnije osvojila svoju drugu šampionsku titulu. Bio je to sjajan spoj iskustva i mladosti, odnosno prekaljenih asova Šestića, Marasa, Šapurića i talentovanih mladića Mihajlovića, Jokanovića, Mijucića… Sve je to sjajno uklopio tada još uvek mladi i ne toliko poznati trener Ljupko Petrović, a organizaciju kluba su na svojim leđima izneli predsednik Jovan Smederevac, tehnički direktor Ljubomir Španjol i sportski direktor Milorad Kosanović.

Šampionska generacija 1988-89

Iako to niko nije očekivao, Vojvodina je praktično od samog početka sezone zasela na prvo mesto i nije ga ispuštala sve do kraja šampionata. Kao i u svojoj prvoj sezoni u kojoj je osvojila titulu, Vojvodina je i 1988/89. pobedila sve timove iz tzv. “velike četvorke”, pri čemu je verovatno ključna bila pobeda nad najvećim konkurentom te sezone, Crvenom zvezdom, ostvarena u Novom Sadu u aprilu 1989. godine.

Vojvodina je slavila ubedljivim rezultatom 3:1 i pritom postigla zaista sjajne golove, a tada je i sportska javnost u Jugoslaviji postala svesna da crveno-beli imaju snage, znanja i kvaliteta da do kraja izdrže u šampionskoj trci.

Konačno, pobedom nad ekipom Slobode iz Tuzle u Novom Sadu rezultatom 4:2, uz maestralnu partiju legendarnog Miloša Šestića, titula je i definitivno osvojena, a to je proslavljeno masovnim ulaskom navijača na teren i slavljem sa igračima.

Drugu šampionsku generaciju Vojvodine činili su: Čedomir Maras (34 utakmice/0 golova), Dragan Vasić (1/0), Budimir Vujačić (31/7), Goran Kartalija (28/1), Dušan Mijić (28/1), Svetozar Šapurić (28/1), Stevan Milovac (26/2), Dragan Gaćeša (15/0), Miroslav Tanjga (14/1), Dragan Marković (7/0), Zoran Milosavljević (6/0), Marijan Zovko (4/0), Zoran Hajdić (1/0), Siniša Mihajlović (31/4), Miloš Šestić (30/7), Ljubomir Vorkapić (25/6), Dragan Punišić (25/4), Slaviša Jokanović (24/4), Dejan Joksimović (23/5), Milan Popović (20/1), Zoran Mijucić (19/4), Željko Dakić (15/2), Enes Muhić (4/0) i Jovo Bosančić (2/0).

Vojvodina je titulu osvojila sa tri boda prednosti u odnosu na Crvenu zvezdu, odigravši 34 utakmice i ostvarivši učinak od 18 pobeda, šest remija i 10 poraza, uz gol razliku 50:38.

Rezultati:

Vojvodina - Sarajevo 1 : 2
Sarajevo - Vojvodina pen. 2:1 0 : 0
Vojvodina - Hajduk Split 2 : 0
Hajduk Split - Vojvodina pen. 2:4 0 : 0
Vojvodina - Dinamo Zagreb 4 : 2
Dinamo Zagreb - Vojvodina pen. 1:3 1 : 1
Vojvodina - Napredak Kruševac 3 : 1
Napredak Kruševac - Vojvodina 1 : 2
Vojvodina - Osijek 2 : 1
Osijek - Vojvodina 3 : 1
Vojvodina - Budućnost Podgorica 2 : 0
Budućnost Podgorica - Vojvodina 1 : 0
Vojvodina - Vardar 2 : 0
Vardar - Vojvodina 2 : 1
Vojvodina - Rad 3 : 0
Rad - Vojvodina pen. 2:3 1 : 1
Vojvodina - Crvena zvezda 3 : 1
Crvena zvezda - Vojvodina 3 : 1
Vojvodina - Željezničar 1 : 0
Željezničar - Vojvodina 3 : 0
Vojvodina - Velež 1 : 0
Velež - Vojvodina 0 : 1
Vojvodina - Rijeka pen. 4:3 0 : 0
Rijeka - Vojvodina 2 : 1
Vojvodina - Spartak Subotica 2 : 1
Spartak Subotica - Vojvodina 0 : 1
Vojvodina - Radnički Niš 1 : 0
Radnički Niš - Vojvodina 2 : 1
Vojvodina - Čelik Zenica 2 : 0
Čelik Zenica - Vojvodina 3 : 1
Vojvodina - Sloboda Tuzla 4 : 2
Sloboda Tuzla - Vojvodina pen. 0:3 1 : 1
Vojvodina - Partizan 3 : 2
Partizan - Vojvodina 4 : 1

 

Tabela:

1. Vojvodina 34 18 6 10 50 : 38 +12 41
2. Crvena zvezda 34 18 7 9 55 : 30 +25 38
3. Hajduk Split 34 15 10 9 50 : 29 +21 36
4. Rad 34 13 11 10 46 : 38 +8 35
5. Dinamo Zagreb 34 16 9 9 42 : 29 +13 34
6. Partizan 34 15 7 12 52 : 37 +15 33
7. Radnički Niš 34 14 7 13 42 : 35 +7 31
8. Osijek 34 13 7 14 49 : 50 -1 31
9. Vardar 34 13 7 14 46 : 51 -5 29
10. Rijeka 34 14 7 13 35 : 34 +1 28
11. Velež 34 13 4 17 42 : 43 -1 28
12. Sloboda Tuzla 34 11 12 11 35 : 42 -7 28
13. Sarajevo 34 11 10 13 35 : 42 -7 28
14. Budućnost Podgorica 34 12 7 15 32 : 43 -11 28
15. Spartak Subotica 34 11 7 16 30 : 39 -9 26
16. Željezničar 35 12 5 18 34 : 49 -15 25
17. Napredak Kruševac 33 11 4 18 42 : 59 -17 23
18. Čelik Zenica 34 9 7 18 31 : 60 -29 17

 

OSVAJAČ KUPA SRBIJE (2014)

Osvajači Kupa Srbije 2014 3

Tokom svoje duge istorije, fudbalski klub Vojvodina je u šest navrata bio finalista nacionalnog Kupa (1951, 1997, 2007, 2010, 2011, 2013), da bi u svom sedmom finalu 2014. godine konačno osvojio trofej. Interesantno, prvi pehar nacionalnog Kupa simbolično je osvojen baš u godini u kojoj se obeležavala stogodišnjica postojanja kluba.

Svoje takmičenje u Kupu te sezone, Vojvodina je počela 25. septembra 2013. godine, utakmicom 1/16 finala i gostovanjem ekipi Sloge u Kraljevu. Iako je protivnik Vojvodine bio tim koji se takmiči u nižem rangu, rezultat posle 90 minuta utakmice bio je 1:1, pa se odmah pristupilo izvođenju penala. Sjajan na golu Vojvodine bio je iskusni golman Srđan Žakula i Voša se tako dosta teško, ali zasluženo plasirala u osminu finala.

Srđan Žakula

U narednoj rundi, Vojvodina se 30. oktobra sastala sa Novim Pazarom u Novom Sadu. I ovoga puta, rezultat posle 90 minuta meča bio je nerešen, s tim da ovoga puta nije bilo golova, pa je utakmica završena rezultatom 0:0. Ponovo se pristupilo izvođenju penala i ponovo je Žakula bio junak pobede Vojvodine, s obzirom na to da je u igru ušao u 90. minutu umesto Mateja Delača i da igrači Novog Pazara nisu uspeli da ga savladaju iz čak četiri jedanaesterca.

U četvrtfinalu, Vojvodini je predstojala izuzetno teška prepreka, s obzirom na to da je žreb odlučio da crveno-beli gostuju Crvenoj zvezdi u Beogradu. Uloga blagog favorita bila je na strani domaćeg tima, ali to nije pokolebalo Vošine fudbalere da tog četvrtog decembra ostvare ubedljivu pobedu rezultatom 1:3. Vojvodina je povela u 10. minutu golom Kaluđerovića, na 2:0 povisio je Alivodić u 58, da bi sve dileme oko pobednika otklonio Škuletić u 71. minutu. Do kraja utakmice, Crvena zvezda je preko Mrđe u 73. minutu uspela samo da ublaži poraz. Interesantno, Vojvodina je tog dana postala jedini tim koji je pet puta zaredom uspeo da pobedi Crvenu zvezdu.

Crvena zvezda - Vojvodina 1-3

U polufinalu su se igrale dve utakmice, a žreb je odlučio da jedan par čine vojvođanski rivali Vojvodina i Spartak. Na prvoj utakmici u Novom Sadu, 26. marta 2014, Vojvodina je slavila rezultatom 1:0, golom Mijata Gaćinovića u 59. minutu, posle sjajnog udarca sa oko 15 metara. Inače, Vojvodina je bila mnogo bolji tim, a u prvom poluvremenu je propustila dve odlične prilike preko Lazara Veselinovića. S druge strane, Spartak se opredelio za čuvanje svog gola, čak i nakon primljenog gola.

Revanš u Subotici odigrao se devetog aprila, a Vojvodina je slavila identičnim rezultatom – 0:1. Ovoga puta, strelac jedinog gola na meču bio je Sergej Milinković-Savić u 76. minutu. Tokom utakmice, Spartak je imao veći posed lopte, ali je Vojvodina imala izglednije šanse, pri čemu najbolju nije iskoristio Lazar Veselinović, posle čijeg udarca je lopta otišla nekoliko centimetara pored gola.

U velikom finalu, odigranom sedmog maja 2014. na stadionu Partizana u Beogradu, kao i godinu dana ranije, sastali su se Vojvodina i Jagodina. Za razliku od prošlog finala, koje su Jagodinci dobili rezultatom 1:0, ovoga puta su crveno-beli bili uspešniji i pobedom od 2:0 došli do toliko željenog pehara. Strelci za Vošu bili su Alivodić u 40. i Babić u 51. minutu, za veliku radost oko 3.000 navijača “stare dame” u Beogradu. Pored postignutih golova, najvažniji momenat meča bio je odbranjeni penal Srđana Žakule, koji je u 57. minutu zaustavio šut Aleksandra Pešića i tako u značajnoj meri pogurao svoj tim do pobede.

Startnih 11 koji su zaigrali u velikom finalu protiv Jagodine, činili su: Srđan Žakula, Nino Pekarić, Darko Puškarić, Srđan Babić, Sergej Milinković-Savić, Lazar Veselinović, Mirko Ivanić, Marko Živković, Enver Alivodić, Marko Poletanović i Nemanja Radoja, a trener ekipe bio je Branko “Sosa” Babić.

Osvajači Kupa Srbije 2014 4

Logo ViskolaEnergotehnika Južna BačkaAleksandar gradnjaPut investSMB gradnjaIndustrija mesa MatijevićImperial BuildingsTehnounionEnergy proBulevar CompanyPekara Kao nekadLogo Srbija danas-aLogo UmbraLogo Divecatering_raljicLogo Sparco-aLogo Studija Catarraso