Година на измаку може се окарактерисати као генерално једна од најтужнијих за човечанство у новијој историји. Опасан вирус усмртио је скоро два милиона и заразио око 80 милиона људи, а с обзиром на то да је његова појава изазвала драстичне промене по питању друштвеног живота и оставила трага на функционисање читавог света, може се рећи да је корона свакако негативно утицала на свакога од нас.

Међутим, та иста 2020. година, у сећању навијача Војводине и историји „старе даме“, остаће забележена и по нечему лепом, с обзиром на то да је ове године Воша освојила свој други пехар Купа Србије и практично током целе године остваривала изузетно добре резултате. Нажалост, већим делом током претходних 12 месеци, навијачи Војводине су остали ускраћени за то да уживо гледају свој тим на „Карађорђу“, баш као што су и фудбалери остали ускраћени за несебичну подршку коју на сваком мечу добијају од своје верне публике.

Ипак, иако су стадиони остали празни, то не значи да Вошине игре и резултате нису пратили сви они којима је „стара дама“ у срцу, па тако и многи њени бивши играчи. Међу њима је свакако и Енвер Аливодић, члан генерације која је 2014. године освојила први пехар Купа Србије у клупској историји, стрелац гола у финалу против Јагодине, и играч кога су навијачи уврстили у идеалан тим Војводине у протеклој деценији.

Након што је на крају прошле сезоне завршио каријеру, он се преселио у Данску, али и одатле прати шта се дешава у вези са његовим бившим клубом.

– Да, тачно је да сам се након завршетка каријере са породицом преселио у Данску. Моја жена и деца су дански државаљани и, након одређеног размишљања о томе шта и како ћемо даље, одлучили смо да се преселимо овамо. Искрено, ја сам и даље у фази прилагођавања, сређивања папира и сличних ствари, па још увек нисам одлучио шта ћу и чиме ћу се даље бавити. За сада, имам само неке идеје и размишљања, али тек у наредном периоду ћу донети неку конкретну одлуку – каже Аливодић.

Он је имао завидну играчку каријеру, играо у Србији и иностранству, почео и завршио у његовом Новом Пазару, али је утисак да је најблиставије тренутке имао у дресу Војводине.

– Време проведено у Војводини је дефинитивно најбоље у мојој каријери и тај период никада нећу заборавити. Тада сам играо на највишем нивоу и сигурно пружио највише током читаве каријере. Ипак, много сам срећан и због тога што сам каријеру завршио у мом Новом Пазару. Ту сам и почео са фудбалом, па мислим да је било најприродније да ту и завршим, јер Новом Пазару дугујем за све оно што јесам и што сам касније направио у каријери – истиче Аливодић.

Поред Војводине и Новог Пазара, он је наступао још за Раднички (Ниш), Чукарички, БСК Борчу, ЕН Паралимниу (Кипар), Њукасл (Аустралија), Напредак и Аполон Смирнис (Грчка).

– Што се моје каријере тиче, искрено, ништа не бих мењао. Финансијски можда нисам прошао онако како то желе многи играчи, али искуство и пријатељства која сам стекао се не могу изразити новцем, бар ја то тако гледам. Ето, након што сам отишао из Војводине, од Вошине публике сам увек добио аплауз кад год сам дошао у Нови Сад, а за мене је то вредније од било ког новца – напомиње Аливодић.

Он је за Војводину играо две године, наступио на 73 утакмице, дао 18 голова, имао 15 асистенција, освојио Куп Србије…

– Чак и да се све остало заборави, тај Куп који смо освојили ће заувек остати запамћен и мислим да је велика ствар ући у историју једног оваквог клуба. Без дилеме, за мене су те две године најлепши и, по много чему, незабораван период у каријери – каже Аливодић.

У сезони када је освојен први Куп Србије у историји Војводине, на полусезони је много носилаца игре отишло из клуба, а он је био један од ретких који су остали и касније, са тимом састављеним претежно од играча из омладинске школе „Илија Пантелић“, успео да освоји пехар.

– Заиста није лако када вас у једном прелазном року напусти више од пола тима и то играчи који су чинили окосницу екипе у том моменту, па морате све изнова да правите. Међутим, Војводина је имала срећу да је у том периоду имала најбољу омладинску школу у земљи и играче који су касније постали омладински шампиони света. Многи од њих су већ до тада били дебитовали за први тим. Некако се све брзо уклопило, а и показало као добар пут, јер су многи играчи из те генерације касније направили велике каријере, те и дан-данас имају запажену улогу у великим европским клубовима – истиче Аливодић.

Иако је у играчкој пензији, он и даље прати фудбал, па тако и његову Војводину.

– Наравно да пратим Војводину и то сигурно нећу престати. Мислим да овај садашњи тим има квалитет за много веће домете, што је и показао својим резултатима. Тренер Лалатовић ради изванредан посао и ту невероватну енергију преноси на играче, што се види на терену, јер момци гину и боре се за дрес који носе до последње капи зноја. Финале Купа против Партизана је било невероватно и неизвесно до самог краја, а момци су након пенала, што је најслађе, заслужено освојили пехар и тако поновили оно што смо ми урадили 2014. године – рекао је Аливодић.

Он је искористио прилику да поздрави све навијаче Војводине и пожели им много здравља и успеха, уз наду да ће у скоријем периоду бити у могућности и да их види на некој утакмици.