Bivši fudbaler Vojvodine Milan Belić dao je opširan intervju za zvaničan klupski sajt, u kojem je govorio o svojim počecima u mlađim kategorijama Voše, usponima i padovima u prvom timu crveno-belih i svojoj večnoj i nikada skrivanoj emociji prema „staroj dami“.
Za preko 100 godina svoje istorije, fudbalski klub Vojvodina iznedrio je pregršt sjajnih fudbalera. Neki od njih, poput Vujadina Boškova, imali su tu čast da steknu poštovanje čitavog fudbalskog sveta i jednog dana zaigraju za zvaničnu reprezentaciju Evrope koju je sastavljala UEFA. Neki drugi, poput Toze Veselinovića, bili su pravi gol-majstori i uveseljavali publiku na stadionima od Vardara pa do Triglava. Neki su se, poput Pere Nikezića ili Siniše Mihajlovića, svrstali među najbolje izvođače slobodnih udaraca na svetu, baš kao što se i golman Ilija Pantelić uvrstio među tri najbolja čuvara mreže koje je srpski fudbal ikada imao…
Upravo pokojni Ilija Pantelić dao je najkraći i možda najbolji opis našeg današnjeg sagovornika, kada mu je, svega nekoliko dana pre nego što nas je zadesila tužna vest da je preminuo, rekao: „Sve što si radio u karijeri, radio si na svoju štetu. Želeo si da sve uvek bude zezanje i da nikad ne povrediš nikog, a uvek si povređivao samog sebe. Kakav si fudbaler bio, trebalo je da imaš 10 puta veću karijeru.“ Ovim rečima, čuveni golman i kasnije direktor omladinske škole FK Vojvodina, koja danas nosi ime po njemu, opisao je Milana Belića, jednog od najboljih fudbalera Vojvodine s kraja 20. i početka 21. veka, igrača zbog kojeg je publika dolazila na stadion i čoveka koji je svojim igrama, golovima i odanošću prema crveno-belom dresu ušao u srca svih Vošinih navijača, koji su mu, kao retko kome drugom, spevali i posebnu navijačku pesmu…
Postigavši 44 gola na 147 prvenstvenih utakmica, Milan Belić se uvrstio među 10 najboljih strelaca Vojvodine na večnoj listi golgetera našeg kluba u prvenstvenim mečevima. Za prvi tim crveno-belih nastupao je od 1997. do 2002. i potom ponovo od 2003. do 2005. godine, pri čemu je bio član generacije koja je u sezoni 1998/99. stigla do finala Inter-toto kupa.
Danas, Milan Belić je ponovo tamo gde i pripada – u svojoj Vojvodini, gde radi sa decom u omladinskoj školi „Ilija Pantelić“, a ujedno je i član Skupštine našeg kluba.
– Trenutno sam još uvek u fazi stažiranja, tako da zvanično nisam trener, niti imam bilo kakav ugovor sa klubom, pa samim tim mi još uvek nije dodeljena nijedna generacija da je vodim. Međutim, s obzirom na to da sam dobio potrebnu licencu, nadam se da će se to promeniti već od januara. Prethodno sam u jednom drugom klubu radio tri godine sa juniorima i kadetima, tako da imam neko iskustvo iza sebe, pa je logičan redosled stvari bio da dođem u Vojvodinu. Ovde sam radio sa Šarabom i 2000. godištem, a zahvalan sam ljudima iz kluba, pre svih koordinatoru za transfere Mići Vranješu, koji me je preporučio, kao i direktoru omladinske škole Branetu Novakoviću i koordinatoru mlađih selekcija Milanu Kosanoviću, koji su mi dali šansu. Zbog toga mi je izuzetno drago, pošto sebe u budućnosti vidim kao trenera – ističe Belić.
Pretpostavljamo da ti je želja da jednog dana radiš kao trener i u seniorskom fudbalu?
– Naravno, to mi je krajnji cilj. Želim da kroz rad sa mlađim kategorijama, pogotovo sa omladincima i kadetima, steknem neophodno iskustvo i pravo da polažem za profi licencu, a za sada neostvareni san mi je da jednog dana postanem trener prvog tima Vojvodine.
Za ovih nekoliko meseci, kakav si utisak stekao o radu omladinske škole „Ilija Pantelić“?
– Mogu samo da ponovim ono što već svi znaju, a to je da retko koji klub u Srbiji ima tako dobre uslove za rad mlađih selekcija kao što ima Vojvodina. Tu ne mislim samo na terene, trenere i opremu, već i na pažnju koja se posvećuje toj deci, smeštaj, ishranu… To je jako bitno za njihov razvoj, koji je najosetljiviji upravo dok su u mlađim kategorijama, posebno uzimajući u obzir to da oko 80 posto njih ne dolazi iz Novog Sada. Ja sam u Vojvodinu došao iz Odžaka, koji su udaljeni oko 70 kilometara, i živeo sam u domu „Brankovo kolo“, jer tada omladinska škola Vojvodine nije imala uslove kao što ih ima danas. Snalazio se kako je ko znao, a šta smo jeli i šta smo radili, to sam Bog zna… S druge strane, mislim da bi se u budućnosti dosta moralo poraditi na skautingu, pogotovo na teritoriji Vojvodine, jer imamo situaciju da nam drugi klubovi, najviše Zvezda i Partizan, odvode decu koja su nam mnogo bliža nego njima.
Spomenuo si teške uslove za trening u periodu kada si došao u Vojvodinu. Šta ti je davalo energiju da se nosiš sa svim tim problemima i kasnije postaneš jedan od najboljih igrača prvog tima Vojvodine?
– U Vojvodinu sam došao u martu 1992. godine, kada sam bio u osmom razredu osnovne škole. Do tada se znalo da je Vojvodina klub koji ima određeni ugled i da često putuje po Evropi, gde je uvek neko mogao da te zapazi i primeti. Međutim, u momentu kada sam ja počeo da treniram u Vojvodini, rat je već bio počeo, uvedene su sankcije i praktično do 1995. godine nisi mogao uopšte da izađeš iz zemlje. Tata me je svaki dan vozio na trening. Sećam se da sam dolazio kući u jedan, on izađe s posla oko pola dva, mama mi spakuje ručak u neku kesu i to pojedem usput u kolima, na treningu sam u tri, dok traje trening otac obavi šta ima po gradu, vrati se po mene i vozi me kući. To mi je bila svakodnevnica, koja je iziskivala dosta odricanja ne samo mojih roditelja, već i brata i sestre, jer su dosta trpeli zbog mene. Tek kada sam završio osnovnu školu, preselio sam se u dom. Nije se imalo para, osećala se negativna atmosfera među ljudima, mada ja tada kao klinac nisam ni razmišljao o tome. Sad kad vratim film, da sam tada imao uslove kao što imaju današnja deca, verovatno bi sve bilo bolje i po mene i po Vojvodinu. No, nikada se nisam žalio, niti kukao zašto nešto nemam, već se borio i snalazio kako sam znao. Bio sam 2,5 godine na kaljenju, što je za današnje omladince teško zamislivo. Još sa 17 godina, zajedno sa još četvoricom-petoricom igrača, otišao sam u ČSK Čelarevo, tada ozbiljnu ekipu, koja je za ondašnji standard imala novca. Potom sam otišao u Srem iz Sremske Mitrovice, pa u Solunac iz Karađorđeva. Tu sam mnogo sazreo i napredovao, jer tada nije bilo moguće napraviti tako veliki korak da iz podmlatka uđeš odmah u prvi tim. Vojvodina nije živela od prodaje igrača i mogla je sebi da priušti da dovede kvalitetnog igrača iz Crne Gore, Bosne i ostalih krajeva. Sada su vremena drugačija, pa je jedan od ciljeva omladinske škole da pronalazi talentovanu decu, jer da bi ovaj klub normalno funkcionisao, nije mu dovoljno da afirmiše samo jednog ili dva, već četiri ili pet novih igrača svake godine.
Iako u vreme dok si ti bio član mlađih selekcija Vojvodina nije mnogo putovala, ipak si učestvovao na jednom omladinskom turniru i to na onom Ajaksovom u Amsterdamu, koji nezvanično važi za najjači turnir za taj uzrast na svetu?
– To je bilo 1996. godine, kada smo osvojili turnir, a ja bio proglašen za najboljeg igrača, dok sam titulu najboljeg strelca podelio sa još nekim iz nekog drugog tima. Bio sam skautiran od strane Ajaksa, čak sam kasnije zajedno sa roditeljima bio i u Beogradu kod bivšeg kapitena tog kluba Velibora Vasovića, ali sam imao već 18 godina, a oni su želeli nekog ko bi nastavio da se razvija u njihovoj omladinskoj školi, pa se transfer nije ostvario.
Sa prvim timom Vojvodine si prošao mnogo toga. Posle svega, šta je ono što ti je najviše ostalo u sećanju iz tog perioda?
– Mnogo stvari se izdešavalo u tom periodu. Nažalost, zbog rata i svega što se dešavalo, cela moja generacija je praktično uništena. Od 1991. do 1995. su trajali rat i sankcije i taman kad si malo počeo da igraš, 1999. se desilo bombardovanje, pa je opet usledila pauza… Generalno, cela karijera nam je bila ispresecana tim nekim nefudbalskim stvarima. Nisi mogao da se razvijaš na pravi način, niti si imao pravih utakmica… Na to treba dodati i previranja u klubu i štrajk posle kojeg je otišlo dvadesetak igrača. Danas kada nekom klubu odu dva-tri bitna igrača, to teško može da se nadomesti, a kamoli 15-20 i to svi iz prvog tima. Imali smo ekstra ekipu, u kojoj sam zaista uživao i borio se za svoje mesto sam, a ne uz pomoć menadžera ili nekih drugih ljudi. Recimo, tako sam u sezoni 1998/99. igrao finale Inter-toto kupa, a u istoj toj sezoni, klub na čelu sa direktorom Šapurićem nije me ni licencirao za prvenstvo, što sam bio saznao iz novina. To mi je bio najveći šok i tada sam rekao da više neću ni da igram fudbal, ali sam na nagovor roditelja ipak nastavio da igram i dalje. Posle nekoliko dana, ipak sam bio licenciran, postigao nekoliko golova i polako se izborio za svoje mesto u timu.
Po mišljenju mnogih, generacija koja je stigla do finala Inter-toto kupa bila je jedna od najboljih koju je Vojvodina imala u poslednjih 25 godina. Zbog čega ta ekipa nije uspela da dođe do trofeja u domaćim takmičenjima?
– U vreme kada sam ja igrao fudbal, Zvezda i Partizan nisu mogli da se mere sa sadašnjom Zvezdom i Partizanom. Tada su dovodili najbolje, iskusne igrače iz cele Jugoslavije, a ne mlade talente iz Beograda i slično. Ti klubovi nikad nisu živeli od prodaje igrača, već su se finansirali drugačije, a znamo svi i kako. Mi smo imali odličnu ekipu i borili smo se, mada tada su tu bili još i Obilić, Železnik, Sutjeska iz Nikšića, Zeta… Nema potrebe ni da spominjem ko je sve vodio te klubove i kakvu su „logistiku“ imali. Nas su zvali „večito treći“, ali u onom odnosu snaga u jugoslovenskom fudbalu, ja smatram da je to bio veliki uspeh. Mislim da nam je za još veći domet u prvenstvu bio potreban kontinuitet jakih utakmica u Evropi, koji smo zapravo imali samo te jedne sezone. Iskreno, ja nikada nisam ni želeo da odem iz Vojvodine, ali posle onog štrajka, klub je dospeo u takvu situaciju da sam shvatio da je jednostavno vreme da krenem dalje. Žao mi je što se to tako završilo, jer da je ta ekipa ostala na okupu, siguran sam da bi u narednih godinu-dve bilo i trofeja. U sezoni 1999/2000, u prvom kolu Kupa UEFA smo ispali od Slavije iz Praga, koja je kasnije došla do samog finala tog takmičenja. Kao domaćini smo morali da igramo u Skoplju, gde je bilo 0:0. U revanšu u Pragu, vodili smo 0:1 i :1:2, ali smo na kraju izgubili sa 3:2. Ja sam dao gol, da bih na poluvremenu morao da izađem zbog povrede, a tu utakmicu nikada nisam odgledao do kraja. Ni dan-danas ne mogu to da učinim, niti da prežalim taj poraz. Posle toga je sve krenulo nizbrdo. U Skoplju smo imali dosta šansi i to posle puta od osam sati, a mogu misliti kako bismo odigrali da smo odmorni izašli na teren u Novom Sadu i to pred punim tribinama. Imali smo iskustvo iz prošle sezone, a naredni rival bi nam bio Grashopers. Da smo mogli da igramo na svom terenu kao domaćini, uveren sam da bismo izbacili Slaviju i kasnije daleko dogurali. Ko zna, možda bismo i osvojili Kup UEFA.
Nakon odlaska iz Vojvodine, kratko si bio u OFK Beogradu i Nirnbergu, da bi se kasnije ponovo vratio u tvoj klub. Kako se to desilo?
– U OFK Beogradu sam bio samo mesec dana, da bih nakon toga proveo godinu u Nirnbergu. Ne mogu da kažem da se nisam snašao, ali jednostavno, za mene je sve to bilo nešto novo i na kraju sam jedva čekao da se vratim. Imao sam ponudu Zvezde, ali mi je Vojvodina bila prioritet. Sada kada pogledam, bilo bi bolje za mene da sam ostao bilo gde u inostranstvu. Danas bih svim mladim igračima preporučio da što pre odu iz Srbije, jer ovde mogu da se razvijaju samo do određenog nivoa. U Nirnbergu sam za godinu dana naučio neke stvari o fudbalu koje nisam znao čitav život. Tamo sam došao kao zvezda, ali su mi uprkos tome uvek ukazivali na neke stvari, dok mi se ovde sve gledalo kroz prste. Trenirao me je Augentaler, koji je vrhunski stručnjak, i zato sada želim na pravi način da usmerim ove nove klince iz Vojvodine. Rad sa njim me je dosta usavršio i kada sam se vratio u Vojvodinu, bio sam za 50 posto bolji igrač. Posle sam bio potpisao za Dijarbakir iz Turske, otišao sa njima na pripreme, ali se onda pojavio neki problem u vezi sa obeštećenjem i vratio sam se u Vojvodinu. Tek 2005. godine, kada mi je istekao ugovor, definitivno sam otišao iz Vojvodine i to u Etnikos na Kipru. Tu sam dobro igrao, da bih tokom pauze u prvenstvu saznao da je za trenera tog kluba imenovan Šapurić. To je za mene bio šok, pošto sam bio jedan od retkih koji nije štrajkovao dok je on bio direktor Vojvodine. Ipak, nismo se vraćali u prošlost, a interesantno je da sam sa tom ekipom, koja dolazi iz mesta koje ima svega 2.000 stanovnika, uspeo da osvojim Inter-toto kup, gde smo igrali protiv Lensa, tada prvoplasiranog tima francuske lige, za koji je recimo nastupao i jedan Keita, kasnije igrač Barselone… Pre Šapurića, trener je bio i Slobodan Vučeković iz generacije Pere Nikezića, koga stariji sigurno pamte. Ja sam kasnije prešao u još bolji klub na Kipru, Anortozis, koji je osvojio titulu i igrao Ligu šampiona.
Posle svega, šta Vojvodina predstavlja za tebe?
– Vojvodinu sam zavoleo još dok sam počeo da treniram fudbal u njoj. U kadetskoj i omladinskoj ligi, imali smo žestok rivalitet sa Zvezdom i Partizanom. Kada me je otac dovozio na trening, mnogo puta sam ga molio da me poveze i do grada samo da vidim stadion. Vojvodinu i njen dres sam uvek posebno doživljavao i bio sam presrećan čak i kada su me kao klinca zvali da odigram prijateljsku utakmicu za prvi tim. Za mene je to bilo kao san. Danas se to izgubilo, jer ljudi više nemaju to u sebi. Za mene je Vojvodina uvek najbolja i iznad svega i ja ću uvek da je volim, ko god bio u njoj. Sa navijačima sam uvek imao poseban odnos i hemiju, što je ostalo i do dan-danas. Imam ogromno poštovanje prema njima i to me je još više vezalo za klub i dalo mi osećaj pripadnosti. Po mom mišljenju, u Vojvodini ne možeš da igraš ukoliko je ne voliš. Tačnije, možeš, ali to će ljudi koji gledaju utakmice osetiti. Ja sam prošao sve mlađe kategorije, bio godinama u prvom timu, postao kapiten… Jednostavno, za mene je Vojvodina druga kuća. Zato bih stvarno voleo da radim u Vojvodini i pomognem joj svojim znanjem i iskustvom, najviše deci koja treniraju u njoj.
Navijači ti sigurno nikada neće zaboraviti ni to da si, na jednoj utakmici protiv Zemuna u Novom Sadu, kada su gostujući navijači prekinuli meč uletevši na teren, sprečio jednog njihovog navijača da ukrade transparent navijača Vojvodine?
– U tom trenutku, a i uopšte dok sam igrao u Vojvodini, nisam razmišljao šta bi trebalo da radim i šta bi bilo pametno za mene. Uvek sam se vodio svojim osećajem i emocijama prema klubu, pa sam tako i tada uradio to što sam uradio. Iskreno, verovatno bih opet postupio isto.
U Vojvodini si igrao sa dosta igrača. Sa kim si posle svega ostao u najboljim i najbliskijim odnosima?
– Prijatelji koje sam stekao u Vojvodini ostaće mi prijatelji za ceo život. Mnoge od njih sam upoznao još u mlađim kategorijama i mnogo toga smo prošli zajedno. Tu su Batak, pa Krivokapić, sa kojim sam uvek bio zajedno u sobi… Najdraži period mi je bio između 1998. i 2000. godine. I danas kada pogledam sliku iz tog perioda, koja stoji kod Miće Vranješa u kancelariji, sa 90 posto tih igrača sam ostao u kontaktu. Karijere su nas odvele na druge strane, ali i dan-danas se vidimo i družimo, kada nam to vreme i obaveze dozvole. Prijateljstva nastala u fudbalu nisu takva da se ti viđaš s nekim svaki dan, ali veza između vas je neraskidiva i traje. Tu ne mislim samo na igrače sa kojima sam igrao zajedno, već i na one iz drugih klubova, poput Saše Ilića, Vidića, Kežmana, Darka Kovačevića, Ilije Ivića, Đokaja, Drulića…
Koji igrač je uvek bio glavni po pitanju pravljenja dobre atmosfere?
– U tom smislu se najviše izdvajao Uroš Predić, jer je važio za vođu tima, mada isto tako i Dragić. Kasnije je tu ulogu preuzeo Lane Jovanović, koji je bio neprevaziđen u imitacijama Dragana Okuke, Bekvalca i ostalih. On je jedan vrlo inteligentan momak i stvarno me je oduševio. Zna i da peva, pa smo ga na svakoj proslavi forsirali da se dohvati mikrofona.
Koji trener je na tebe ostavio najveći utisak svojim znanjem i radom?
– Pre svih, izdvojio bih Žareta Nikolića. Kada sam došao u Vojvodinu, trenirao me je Slobodan Vučeković. Pre njega, mene je zapazio i u Vojvodinu doveo Pera Nikezić, ali prve značajnije fudbalske korake, tokom kojih sam sazreo, napravio sam kod Žareta Nikolića. Njega nikad neću zaboraviti i vrlo sam se potresao kada sam čuo da je preminuo. To je tip trenera kakvi više ne postoje i svi koji smo tada trenirali fudbal smo imali veliko poštovanje prema njemu. Kasnije su me trenirali Toša Manojlović, kod koga sam najviše napredovao, zatim Bekvalac, pa Dragan Okuka, koji je jedan izvanredan čovek i izvanredna ličnost. Generalno, kroz čitavu svoju karijeru sam imao stvarno dobre trenere, a klub kao što je Vojvodina je uvek dovodio samo najbolje.
Bio si igrač zbog kojeg su navijači dolazili na stadion. Praktično svaki put kada bi dobio loptu, publika je očekivala neki dribling ili fintu kakve danas sve ređe viđamo na fudbalskim terenima. Smatraš li i ti da polako dolazi vreme u kojem ta vrsta fudbalske umetnosti iščezava, s obzirom na to da se današnji fudbal najviše bazira na brzini i snazi?
– Vremena su se promenila, a fudbal se suzio. U evropskim ekipama, danas su im linije tima postavljene jako blizu jedna drugoj i jako je teško nekom igraču da ima vremena da uradi nešto kreativno. Čak i u moje vreme to nije bilo lako, a sada je sve teže i teže. Fudbal teži tome da se ubrzava i da se igra maltene kao hokej, kako bi bio još bolji i interesantniji, zbog čega se i menjaju neka pravila. Međutim, bez igrača takvih poteza, fudbal ne postoji, jer ljudi dolaze njih da vide. Ako se sve svodi na trku i taktiku, publika to prepozna i onda neće da dolazi na utakmice. Naravno, fudbal je danas ogroman biznis, u kojem ne sme biti prostora za grešku i zbog toga opada njegov kvalitet. Mislim da je pogrešno opterećivati igrače, posebno decu do 12 godina, sa nekim taktičkim zadacima i sugestijama tipa „nemoj ovo, nemoj ono“. Treba ih pustiti da naprave dribling, da šutnu, da sami istaknu ono najbolje što imaju. Mnogi kažu da je u fudbalu pet posto talenat, a 95 posto rad. Ja se ne slažem sa tim. Po mom mišljenju, to nije istina, jer za svaki posao u životu jednostavno moraš da se rodiš, pogotovo kad je u pitanju sport. Ne možeš naučiti da igraš fudbal ukoliko nemaš taj talenat u sebi. Bio sam napadač i nadam se da ću i kao trener imati takvu filozofiju, jer uvek više volim da se utakmica završi sa rezultatom 2:2, nego 0:0.
Kao igrač, dobio si nekoliko poziva i za reprezentaciju Jugoslavije. Sportska javnost u Srbiji danas često govori o tome da odnos reprezentativaca prema državnom timu nije onakav kakav bi trebalo da bude, smatrajući da im nije dovoljno stalo do rezultata sa reprezentacijom, već da pozive za istu koriste kako bi došli da se provedu u Srbiji?
– Kada sam ja dobijao poziv da igram za reprezentaciju, ne mogu da opišem radost i ponos koji sam osećao u tom trenutku. To je bila reprezentacija Jugoslavije i bilo je vrlo teško izboriti se da te pozovu. Sada se igrači u reprezentaciji menjaju kao na traci. Svi imaju mnogo para, a nije mi jasno zbog čega. Da imam neku vlast, uveo bih pravilo da zarada fudbalera bude ograničena do nekog iznosa, jer ne vidim svrhu da neki fudbaler ima milijardu evra. Šta će on da radi sa tim novcem? S druge strane, ima dosta toga i po pitanju našeg mentaliteta, a ima i dosta stvari oko Fudbalskog saveza koje nisu rešene, što se sigurno oseća i među igračima. Promenilo se dosta selektora, a svaki ima neki svoj sistem, nekog svog ljubimca, ili nekog svog menadžera koji će mu u reprezentaciju ugurati igrača koji kod prethodnog selektora nije bio ni među prvih 30. Imamo tri-četiri igrača koji igraju na vrhunskom nivou, poput Matića, Ivanovića i Kolarova, ali realno, to je malo. Mi koji smo tek prvi-drugi put bili pozivani u reprezentaciju bili smo počastvovani da možemo da budemo u društvu igrača kao što su bili Stanković, Krstajić, Đukić, dok danas su maltene svi isti i više se ne zna ko je ko, jer eto, neko ima 19 godina, igra u Mančester sitiju i ima 10 miliona, a njegov vršnjak je prvotimac u Srbiji i igra za 350 evra. Za svaki rezultat, potreban je kontinuitet i sloboda u radu. Na primer, Veljko Paunović je dobio slobodu da pravi jednu generaciju i napravio je rezultat zato što mu se niko nije mešao u posao. Posle toga, Paunović ode, dođe Sivić, a igrači: jedan pređe u Crnu Goru, jedan više ne igra, jednog ni ne zove, a ostali igraju koliko im odgovara i onda odu kući. Potreban nam je sistem, jer svaki sistem je bolji od anarhije. Primera radi, u Nemačkoj, Klose nekad uopšte ni ne igra u klubu i onda dođe u reprezentaciju i da pet golova na Svetskom prvenstvu. Podolskog takođe nema na klupskom, ali ima na reprezentativnom nivou, jer kad dolazi u nacionalni tim, zna šta se od njega očekuje. Zato su te velike ekipe na pozicijama na kojim jesu, jer imaju sistem i kontinuitet. Kod nas sistema nema, ništa se ne zna i to je najveći problem. Iskreno, ne vidim plan da se to uskoro reši.
Za kraj, šta bi poželeo sebi, a šta Vojvodini u 2016. godini? Šta bi poručio navijačima?
– Sebi bih poželeo da počnem profesionalno da se bavim trenerskim poslom i naravno mnogo zdravlja svojoj porodici, jer ukoliko toga nema, sve ostalo je nebitno. Vojvodini bih poželeo da nastavi da igra onako kako je počela i završila polusezonu i da se više ne ponovi onaj period slabih rezultata. I poželeo bih joj da bude takva kakva jeste. Vojvodina je Vojvodina. Od upravne zgrade do omladinske škole, u nju treba da dolaze ljudi koji znaju šta je Vojvodina i koji prepoznaju njen značaj. Znam kako neki drugi klubovi cene svoje bivše igrače i voleo bih da i Vojvodina bude takva, da im ovde bude ugodno i da budu dobrodošli, da im se pomogne ukoliko imaju afinitete da se bave nekim poslom… Navijačima želim da bodre svoj klub kao što su ga bodrili do sada. Ja ću ih uvek voleti i poštovati, i uvek u svakoj diskusiji ističem koliko volim Firmu i sve ostale koji, poput mene, jednostavno ne mogu bez Vojvodine.
