FK „Vojvodina“ funkcioniše onoliko uspešno koliko to čini i njena omladinska škola. Kada nema talentovanih dečaka, javljaju se problemi, kako rezultatski tako i finansijski. Škola je poslednjih nekoliko godina izbacila igrače koji nose igru prvog tima i raznoraznih reprezentativnih selekcija naše, i zemalja u okruženju. U prošlogodišnjem finalu kupa nastupilo je šest igrača koji su ponikli u omladinskoj školi Vojvodine. Iz godine u godinu imamo trend rasta, gde ove sezone 70% prvog tima čine igrači koji su statasali u FC „Vujadin Boškov”. Omladinska škola je postala brend Vojvodine. Upravo to je bio povod za razgovor sa čovekom koji se nalazi na čelu novosadske „fabrike talenata“, Branetom Novakovićem.
Pre svega hvala Vam što se odvojili vreme i pristali da odgovarate na pitanja koja interesuju svakog navijača Vojvodine, a verovatno i mnoge sportske radnike.
Kako izgleda jedan uobičajen dan direktora omladinske škole? Šta je zapravo vaš zadatak?
Početak radnog dana mi je ušao u jednu već ustaljenu rutinu. Gotovo svaki dan započinjem sa sat vremena fizičke aktivnosti u samom sportskom centru. Tu je i praćenje trenažnog procesa koji se odvija u jutarnjim časovima, gde kolega Grujić i ja odemo do terena i nadgledamo kako treneri rade, da vidimo ima li problema u samom trenažnom procesu. Moj rad u kancelariji kreće oko 9 časova. Sastanke povodom proteklog kola svih uzrasnih kategorija praktikujemo utorkom, gde se javno diskutuje povodom svih, eventualnih problema i događaja koji su obleželi proteklu sedmicu. Uglavnom tu Gruja (Duško Grujić) i ja iznosimo neka svoja zapažanja i sugestije, treneri svoje. To je neka ustaljena praksa. Imamo dobru komunikaciju i dobre međuljudske odnose i to pokušavamo da prenesemo na teren.
Koliko dečaka i koliko trenera broji omladinska škola?
To je vrlo varijabilna brojka. Imamo generacije od 96-og do 2004-og godišta. Trenutno selektiramo i polazimo sa generacijom 2005. U svakoj od tih generacija imamo 22-23 igrača, tako da je svakodnevno u FC „Vujadni Boškov” prisutno oko 250 dečaka. Što se tiče trenera, tu je njih 10. Među trenerima imamo i dva stručnjaka za rad sa golmanima, kao i dvojicu stručnjka koji rade na motoričkom (kondicionom) delu. Pokušavamo trenutno, zajedno sa Saletom Jankovićem (kondicioni trener prvog tima), da uključimo u rad još jednog trenera koji bi bio zadužen za taj motorički deo, a priključiće nam se, kao volonteri, i momci koji rade na Fakultetu za fizičku kulturu. Ove godine smo napravili jednu vrlo dobru priču, gde sad imamo četvoricu trenera koji volontiraju već šest meseci. Svako od njih je tu u jednoj selekciji sa glavnim trenerom, gledaju, uče, a opet, direktno su uključeni u trenažni proces. Hoćemo da u budućnosti, ukoliko neko od njih pokaže afinitete, a već su ih pokazali, preuzme brigu o jednoj od selekcija, ako se pojavi ta mogućnost. Rekao bih da, kao što morate da sačekate igrača, isto tako, ponekad, morate da sačekate i trenera. Inače, u ovih pet i po godina otkako sam na čelu omladinske škole, imali smo i neke trenere koji su napravili karijere nakon rada u školi. Dakle, nisu produkt omladinske škole samo igrači već i treneri. Tu pre svega mislim na Jovu Šarčevića koji je u Kuvajtu, Spasoju Jelačića (Donji Srem), Zlatomira Zagorčića (Liteks), Milana Kosanovića (reprezentacija), Gorana Ćurka (reprezentacija), Dragana Vasića (reprezentacija), što je podatak koji pokazuje da Vojvodina nadograđuje i pravi trenere, ne samo igrače.
Kako se selektiraju deca? Ko sve odlučuje?
U početku je to išlo preko oglasa u sredstvima javnog informisanja. Vremenom smo uvideli da to ima određenih manjkavosti, pa smo odlučili da ne idemo na masovnost nego na kvalitet, zbog čega smo korigovali način selekcije. Unazad nekoliko godina imamo izuzetno dobre kontakte sa školama fudbala u Novom Sadu. Tu pre svega moram da izdvojim profesora Bolesnikova, dok je radio, profesora Miku Radosava, ŠF „Bistrica”, ŠF „Siniša Mihajlović” itd. Što se tiče odlučivanja, tu je nas troje ili četvoro, gde svako iznese svoje mišljenje, pa se usaglasimo oko svakog deteta ponaosob. Mislim da je to iz godine u godinu bolje. Nazovite to nekim iskustvom, znanjem, kako hoćete. U suštini, vreme je to koje daje najbolje sud, a kad imaš vremena i nemaš razloga da žuriš to daje najbolji sud i rezultat u krajnjem slučaju. Mi trenutno imamo najbolje 2004 godište, ne u Pokrajini, nego na nivou Srbije, verovatno. Ali to nam ne daje za pravo da mislimo da će to tako ostati i u budućnosti, što otvara mogućnost doselekcije. Tako smo imali generaciju 94. kojoj se priključio Bojan Nastić, danas jedan od najboljih bekova u zemlji, Mijata Gaćinovića koji je priključen 95. generaciji itd.
Primećujemo veliki broj dečaka iz BiH i CG?
Došli smo do tog nivoa da se o radu u omladinskoj školi Vojvodine priča i van Srbije. Uz to, tu je i prohodnost ka prvom timu, koju FK „Vojvodina” omogućava svakom talentovanom dečaku. Iz te perspektive svako vidi svoju šansu da se, kroz Omladinsku školu Vojvodine afirmiše, pa neretko imamo slučajeve da nam se posredstvom raznoraznih ljudi nude talentovani dečaci, gde se, doduše, javlja problem transfera maloletnih lica. Kad smo već kod toga, izdvojio bih kao politiku Kluba, koju sam nasledio i u koju čvrsto verujem, a to je da, FK „Vojvodina” ne plaća za transfere maloletnih lica, već kroz uslove za rad i život, koje pruža naš fudbalski centar, privlači sve one koji imaju potreban kvalitet ili talenat za Vojvodinu. Tu je i moj kolega Grujić, koji je dosta angažovan oko skauting mreže, naročito sa „one strane” Drine, i to radi odlično. Rekao bih da je skauting služba potrebna i bitna, ali opet, pokazalo se da su najbolji skauti upravo naši treneri. Ne treba zaboraviti ni kadetski turnir Nešticki, gde svake godine nastupa reprezentacija Republike Srpske. Tu smo videli jednog Miroslava Stevanovića, Bojana Nastića, Srđana Babića kog, istina, nismo videli u reprezentaciji, ali smo došli do njega posredstvom reprezentacije.
Koji su to kvaliteti koje jedno dete mora da ispunjava ili bolje rečeno koji su to kvaliteti na koje je škola usmerena kada se vrši selekcija? Da li je to (samo) talenat za igru ili i neke fizičke predispozicije, pošto možemo da čujemo da se za svakog vrhunskog igrača danas vezuje bar jedna vrhunska fizička predispozicija?
Malo je teško decidno reći, ali ukoliko pogledamo unazad iz ove škole su izašli gotovo sve lucidni igrači sa izraženim talentom za igru, tipa Gaćinovića, Milinković – Savića, Melega itd. Slažem se da je bitno da igrač poseduje određene fizičke predispozicije, tu pre svega mislim na brzinu, eksplozivnost i baš zato se trudimo da uvedemo određene inovacije. Tu nam dosta pomaže Sale Janković sa svojim dobrim odnosom sa Fakultetom za fizičku kulturu i profesorom Markom Stojanovićem, što ćemo uskoro pokrenuti. Opet, nisu ni to jedini kvaliteti koje gledamo. Tu pre svega mislim na onaj ljudski deo. Šta hoću da kažem? Bolje da igrač bude malo manji talenat i kvalitetna ličnost, nego obrnuto, veliki talenat, a problematična ličnost. Mi smo, recimo, dobili poziv da i sledeće godine učestvujemo na turniru u Italiji jer je naša ekipa izabrana za ekipu koja se ponašala najbolje u hotelu. Naravno, nije samo to razlog, sigurno da je i zbog kvaliteta, ali to su one stvari na koje obraćamo pažnju. Mislim da bi nama u klubu trebao da bude cilj da iz škole izlaze igrači tipa, Slobodan Medojević, Dušan Tadić, Milan Jovanović, koji su zdravi i kvalitetni ljudi.
Da li se rad u školi odvija po planu i programu škole ili klub daje kompletnu slobodu trenerima da oni kreiraju trenažni proces prema njihovim zamislima?
Trener je taj koji kreira trenažni proces. Da se ne lažemo sad, mi radimo po tom i tom sistemu – ne radimo. Imamo dobar i otvoren odnos sa trenerima, gde pričamo i neke od problema i nedoumica zajedno rešavamo. Da bi to izgledalo onako kako treba, potrebno je uključiti i „nauku” u rad, a to je, kao što sam već rekao, ono što ćemo uskoro i učiniti.
Da se nadovežemo na prethodno pitanje. Da li FK „Vojvodina” tj. njena škola ima određeni stil igre koji je nametnut u mlađim kategorijama, zarad potreba prvog tima?
Ne mogu da kažem da imamo određeni stil koji gajimo. U suštini, rad je zasnovan na piramidi gde, u donjem delu imate dečicu, tzv. pilićare, a kako idemo ka vrhu, tako se izbor sužava i do prvog tima dolaze samo najbolji, jer nije realno da imamo 15 igrača za prvi tim. Imamo sistem u smislu da, trener mora da zadovolji određene kriterijume i da mu treninzi izgledaju onako kako mi mislimo da treba da izgledaju. Ali u suštini trener je taj koji ima slobodu u radu da proba sve varijante i zamisli. Kad već dođemo u tu poslednju fazu njihovog rada, omladince, trudimo se da trening i rad prilagodimo onom što traži seniorski fudbal. Ne, nije rezultat primaran, ali morate igrača pripremiti za ono što ga očekuje u seniorskom fudbalu. U nedelju nam je, recimo, gostovao Radnički iz Niša koji nije izgubio osam kola, a mi smo ih pobedili 6 : 0. Za tu utakmicu smo imali seniorsku analizu i seniorsku pripremu utakmice.
Da li treneri kada započnu rad sa jednom generacijom, odrađuju kompletan omladinski staž, od njenog selektiranja do završetka omladinskog staža, ili postoje treneri specijalisti za rad u određenim uzrastima?
Iz ličnog iskustva, vodeći generacije 81. i 88. do kraja, uvideo sam neke dobre i loše strane tog principa. Sa jedne strane, upoznaš igrača jako dobro, ali sa druge strane se vežeš za njega, pa je pitanje koliko racionalno možeš da donosiš odluke. U početku sam bio mišljenja da, kada trener krene sa određenom generacijom da treba da izvede generaciju do kraja. Međutim, današnji fudbal se u mnogome razlikuje u odnosu na period od pre dvadeset godina. Danas je čitava nauka oko samog trenažnog procesa i sistema igre. Fudbal je evoluirao. Neke stvari su bile i iznuđene. Recimo, trener sa B licencom može da radi na nivou takmičenja fudbalskog saveza Vojvodine, dok trener sa A licencom može da radi na nivou takmičenja fudbalskog saveza Srbije. Imamo primer 93 generacije, koju je selektirao Vasa Tepšić, a iz pomenutog razloga nije mogao da nastavi, pa je došao Kosanović i i osvoijio šta je osvojio. Kosan je došao iz seniorskog fudbala i u tom trenutku je pružio toj generaciji baš ono što joj je bilo potrebno, čime je valorizovao i rad svog prethodnika. Tako sad imamo trenera Bajića, koji je isto došao iz seniorskog fudbala (vodi mlađe omladince). Rekao bih da je to bitno – da se trener ne menja poslednje dve godine njihovog omladinskog staža. Mislim da je pun pogodak bio što smo uveli još jednu generaciju omladinaca, koju popunjavaju kadeti koji su završili staž u kadetskog ligi Srbije. Time smo im obezbedili takmičenje u omladinskoj ligi Vojvodine sa godinu dana starijima, zbog čega nemaju vakum u razvoju od godinu dana. To je bio jedan od boljih poteza kluba i time smo dobili Milinkovića, Pankova, Grgića, Asanija, Kočovića.
Šta mislite na kom polju ima još prostora za napredak – selekcija, trenažni proces, prelazak u prvi tim?
U svakom od navedenih. I niko ne treba da se pravi pametan i da negira. Uvek može bolje. Baš zato sam i pričao sa Saletom Jankovićem, da me upozna kako to razmišlja Marko Stojanović, da probamo da unapredimo rad škole. Voleo bih da uključimo u rad što više ljudi koji su stručnjaci za određene oblasti. Ako ne znam ja, ima ko zna. Jednom rečju specijalizacija, gde svako radi ono u čemu je najbolji.
Kakav osećaj u vama bude golovi igrača koji su prošli kroz omladinsku školu, a sad nastupaju u inostranstvu?
Jako lep osećaj. Mi treneri volimo da kažemo kako smo napravili ovog ili onog igrača, i to je donekle normalno, ali opet, mislim da su oni najzaslužniji za to. Sad kad gledam Duću šta je postao, prosto neverovatno, ali isto tako neverovatno i da se on nije nimalo promenio u našem odnosu. Ja se trudim da se sklonim sa strane, da se ne ističem previše, što možda i nije dobro za mene. Ponavljam, mislim da je igrač najzaslužniji za uspeh.
Mogu li navijači u bliskoj budućnosti da očekuju neke nove Tadiće, Kačare, Medojeviće ?
Kako da ne. Što se toga tiče, mislim da smo na pravom putu. Imamo, ja to tako zovem, skale, gde po pozcijama i uzrastima pratimo da li imamo naslednike svakog od igrača. Recimo špic igrači 96 Ćurko, 97 Krstevski, 98 Gajić, 99 Zličić. Isto tako i pozicija levog beka Hrubik 96, Janković 97 i fenomenalni Zeljković 98. Koji klub u zemlji to ima? To su neke stvari koje raduju nas u školi i koje treba da raduju sve navijače Vojvodine.
Gospodine Novakoviću, hvala Vam još jednom na izdvojenom vremenu, uz nadu da ćete sve vaše zamisli sprovesti u delo i da će Omladinska škola Vojvodine imati trend rasta, kao što je to bio slučaj u poslednjih nekoliko godina, pa da u prvom timu gledamo neke nove Tadiće, Kačare i Medojeviće.
