Mene je kao igrač nekako uvek potsećao na jednog od idola naše generacije, Gerda Milera. Građen kao kocka, niskog težišta, snažan i spretan. Kada se zagradi u šesnaestercu od njega su bekovi otpadali „kao blato od opanka“. Onda usledi okret …i lopta je u mreži.

Branislav-Brane Novaković, 387 zvaničnih utakmica u crveno-belom dresu, golova-ne zna im se broj.
Rođen je na granici Banata i Bačke u Novom Kneževcu 14. Decembra 1958. Počeo u lokalnom Obiliću, a sa nepunih 17 godina Toza Veselinović ga je doveo u Vojvodinu. Nakon staža u omladinskoj ekipi, 1977. postaje prvotimac „crveno-belih“. Jedan kraći period 1979. godine  zajedno sa Dušanom Stakićem i Miletom Dragojevićem provodi na pozajmici u subotičkom Spartaku u koji će se ponovo kao igrač vratiti posle ispadanja Vojvodine u Drugu saveznu ligu 1986. godine.
Trenersku karijeru počeo je u novosadskoj Slaviji sa Vasom Rutonjskim, zatim jedno vreme bio pomoćnik Dragoljuba Bekvalca u jednom od njegovih bezbrojnih epizoda u Vojvodini.
Igrom sudbine, najduže periode trenerskog bitisanja provodio je u mlađim kategorijama i to vrlo uspešno. Malo je poznata činjenica da su u vreme poznatog štrajka fudbalera Vojvodine upravo golobradi mladići iz omladinske ekipe koju je vodio Novaković „uskočili“ u prvi tim i uspešno okončali sezonu. Bili su to između ostalih Saša Cilinšek, Milan Jovanović, Saša Dobrić, Uroš i Uglješa Prodanović …
Za sve to vreme Brane je pored rada u Vojvodini uzeo učešća i u stručnom štabu mlade reprezentacije. Punih 8 godina proveo je kao pomoćnik Miletu Tomiću (Evropsko prvenstvo 2000 god) i Zvonku Živkoviću (Evropsko prvenstvo 2007. god). U svoj trenerski  CV upisao je još ČSK iz Čelareva i Železnik iz Beograda.
-Veći deo igračkog i radnog veka proveli ste u Vojvodini. Kada ste i na čiju preporuku došli na mesto  direktora Omladinske škole ?

Kao što ste u uvodu napomenuli, najveći deo moje trenerske karijere u Vojvodini vezan je upravo za rad sa najmlađim kategorijama. Na mesto direktora Omladinske škole došao sam pre otprilike 4 godine umesto Zorana Marića koji je u to vreme promovisan u šefa stručnog štaba  prvog  tima. Tadašnji direktor kluba Cvetko Riđošić i generalni sekretar Radisav Rabrenović predložili su mi da preuzmem mesto v.d. direktora što sam sa zadovoljstvom prihvatio. Nakon 3 meseca, odlukom UO kluba, a na inicijativu predsednika Butorovića ispred zvanja direktor izbrisano je ono „v.d“.

-Na čemu insistirate  kao rukovodilac ?  Rezultat po svaku cenu  ili stvaranje igrača za prvi tim.

Samo  stvaranje talentovanih mladih igrača za prvi tim opravdava postojanje omladinskog pogona. Naročito se to odnosi na klubove koji se finansiraju i žive  od prodaje igrača kao što je to slučaj sa Vojvodinom. Opšte je poznata stvar da je  najveće  transfere (mislim tu na finansijski efekat) Vojvodina  realizovala  sa igračima poniklim u svojoj Omladinskoj školi. Krasić, Stepanov, Kačar, Jovanović, Brkić, Tadić…doneli su klubu ozbiljna finansijska sredstva.

-Šta nedostaje Omladinskoj školi da bi bila još uspešnija?

Svakako da su učešća na kvalitetnim  međunarodnim  turnirima  jedan od najbitnijih faktora u radu sa mlađim kategorijama. Bezbroj puta je u praksi potvrđeno da su takmičenja protiv jakih protivnika od neprocenjive važnosti za mlade igrače. Samo u ogledu sa boljima ili sebi ravnima na površinu isplivaju pravi igrači.
U cilju poboljšanja stručnog rada, a samim tim i njegovih rezultata, uspostavili smo i održavamo  kontakte sa klubovima i školama fudbala iz Hrvatske i Mađarske, a blizu smo kraja pregovorima sa nekoliko klubova iz zemalja zapadne Evrope oko učešća selekcija našeg kluba na internacionalnim turnirima.

-Koliko ste zadovoljan atmosferom, radom, profesionalizmom i angažovanošću vaših saradnika, trenera u omladinskom pogonu ?

Omladinski pogon  postoji da bi, da se tako izrazim,  „proizvodio“ igrače za prvi tim. I tu nema nikakve dileme. Smatram da naša škola odlično funkcioniše  zahvaljujući dobroj proceni pri selektiranju, kvalitetnom stručnom kadru, a ono što bi ovde posebno istakao-fantastičnim međuljudskim odnosima. Sa neskrivenim ponosom tvrdim da je najveća vrednost Omladinske škole to što među trenerima ne postoji ni trunka zavisti, sujete ili ljubomore. Navešću samo jedan od rezultata gore navedenog, a to je da su  Spasa Jelačić, Zoran Vasiljević i Dragan Vasić  svojim kvalitetima zasluži da budu ili su bili članovi stručnog štaba prvog tima. Milan Kosanović i Boris Nađ su u stručnim štabovima nacionalnih selekcija…Mislim da smo sto posto pogodili sa izborom trenera, obzirom na njihove dokazane  ljudske i stručne kvalitete.
Što se pak takmičarskih rezultata tiče, oni su svakako jedno od merila uspešnosti rada. A tu stvari stoje ovako. Omladinci su prethodne sezone na ubedljiv način osvojili titulu prvaka države. Ove godine, sva je prilika da ćemo gledati reprizu. Kadeti su osvojili drugo mesto, a i ove godine će se boriti za titulu. Tu je i još jedana grupa igrača u uzrastu omladinaca (95 godište) koja nastupa u Ligi Vojvodine.
Ostale starosne kategorije, od 1997. do 2001. godišta,  svaka u svom  ligaškom takmičenju, igraju protiv godinu dana starijih timova. Ova praksa se pokazala kao vrlo uspešna jer naši mladi igrači evidentno  mnogo brže napreduju.

-Šta smatrate  za svoj najveći uspeh u karijeri ? Mislimo tu na igračku, trenersku i direktorsku.

Kada sa ove pozicije razmislim, mogu da kažem da su moji najveći uspesi, dobro zdravlje i život koji sam posvetio sportu i porodici. Zadovoljan sam što sam igračku, trenersku i radnu karijeru vezao za Vojvodinu i grad Novi Sad. Ponosan sam na svoju  porodicu, suprugu Miru i sina Slobodana. Često odlazim u rodni Novi Kneževac i uvek se radujem susretu sa mama Katom. Radim posao koji volim, vodim jedan običan i jednostavan život. Jednom rečju, uživam u plodovima svog rada.

 

 

DIREKTOR KOJI NE VOLI FOTELJU

Braneta Novakovića teško da ćete naći u kancelariji. Uzavrela fudbalska krv, miris trave i svlačionice jači su od svake fotelje pa stoga, ako želite da ga vidite, morate dobro otvoriti oči kako bi ga uočili među gomilom dece koji svakodnevno jurcaju  na terenima FC „Vujadin Boškov“. Tu i tamo zastane kod neke grupe, posavetuje, ispravi greške, obavezno „izvali“ neku duhovitu opasku (sa neizbežnim otegnutim banatskim naglaskom) i nastavi …da trči.

SKROMNOST KAO VRLINA

Ceneći po današnjim kriterijumima, direktor Novaković  primer je netipičnog rukovodioca, vrhunskog sportiste, fudbalera…kako god. Kao igrač isključivo se isticao  poštenim odnosom prema dresu Vojvodine i golovima. Kao trener i direktor nikada se nije razmetao izjavama, stavljao sebe u prvi plan niti se na bilo koji način „gurao“. U žiži javnosti i medija uvek su bili drugi. A, Brane … Imam utisak da bi radije u svom Kneževcu ceo dan istovarao  kukuruz nego seo pred kamere i novinare.

 

Dragan Čapelja