Iako je do početka drugog dela sezone ostalo još 13 dana i šef stručnog štaba Nenad Lalatović tek treba da izabere idealnu postavu za meč prvog prolećnog kola protiv Proletera, za jedno mesto u timu se već sada može reći da neće imati nikakvu dilemu. Zbog dobijenih kartona, na otvaranju nove polusezone neće moći da nastupi Mladen Devetak, pa će na poziciji levog beka gotovo izvesno zaigrati Stefan Đorđević, dete Vojvodine, koji se ove zime iz Radničkog vratio u klub u kojem je prošao sve mlađe kategorije.

Nakon toga, Nenad Lalatović će u nastavku sezone biti na slatkim mukama da se odluči između Devetka, mladog reprezentativca koji se ustalio u timu tokom jeseni, i Đorđevića, koga izuzetno dobro poznaje i koji ima veliko iskustva igranja u srpskom, ali i u italijanskom fudbalu.

– Sa gospodinom Lalatovićem sarađujem već skoro 10 godina i kod njega je, uz dobar rad, uvek vladala i jako dobra atmosfera, što pokazuju i rezultati. Spremamo se za ono što nas očekuje, a to je naporno proleće i jako težak raspored u prvih pet kola. Međutim, kada igrate u velikom klubu kao što je Vojvodina, od vas se samo pobede očekuju. Juče smo igrali protiv Maribora, danas imamo oporavak, sutra opet igramo utakmicu i polako ulazimo u finiš priprema, nakon čega nam ostaje da se dobro odmorimo i spremimo za jako bitnu utakmicu protiv našeg gradskog rivala Proletera – kaže Đorđević.

Svojevremeno si prošao kroz omladinsku školu „Ilija Pantelić“ i bio u generaciji sa Medojevićem, Kataijem, Aleksićem, Mudrinskim, Mitoševićem…?

– Medojević je godinu dana stariji, ali smo se često družili i provodili vreme zajedno. Sa Kataijem sam bukvalno odrastao, a tu su bili i Mudrinski, Mitošević, Danijel Aleksić… Mi smo generacija koja je još u školici fudbala bila zajedno, a i dalje smo dobri drugari i ostali smo u kontaktu, pa se povremeno čujemo. Naravno, putevi su nam se razišli, ali i to je život.

Osim za domaće klubove, igrao si i u inostranstvu, pri čemu si najduži period, oko dve godine, proveo u timu Katanije?

– Poput Vojvodine, to je klub koji je ne veliki, nego ogroman i ima dugu tradiciju. Tu sam naučio kako da se nosim sa pritiskom i sa tim nemam problem, pogotovo ukoliko je tu i šef Lalatović, koji to jako dobro drži pod kontrolom, jer je i on igrao u velikim klubovima i ima iskustva sa tim. Tamo sam proveo dve prelepe godine, upoznao novu kulturu i jezik, te sam zahvalan Bogu na tome što sam imao priliku da doživim sve to.

Sa šefom stručnog štaba Nenadom Lalatovićem si po prvi put sarađivao još 2011. godine u Proleteru?

– Ja sam bukvalno rastao sa njim, jer smo prvi put sarađivali kada sam imao 18 godina, u Proleteru, a njemu je, nakon Srema iz Sremske Mitrovice, to bio drugi klub u trenerskoj karijeri. Kada je prošli put bio u Vojvodini i kasnije u Čukaričkom, ja sam tada bio u Italiji, ali sam praktično u svakom drugom klubu bio sa njim. Jako mi se sviđa njegov način rada, jer igra moderan, napadački fudbal, sa visokim presingom. Jednostavno, kod njega morate biti jako spremni i istrenirani da biste ispunili njegove zahteve. On je čovek koji mnogo traži, ali i mnogo daje. Ja sam vaspitan tako da uvek prvo gledam kakav je ko kao osoba, a on je stvarno dobar čovek, koji će svakome izaći u susret i gledati kako da mu pomogne. Ovde sam došao da pokušamo da osvojimo taj trofej u Kupu i mislim da bi i njemu to bila kruna dosadašnjeg rada. On je do sada dva puta stizao do polufinala, prošli put zajedno sa mnom u Nišu, gde smo napravili istorijski uspeh, a sa njim i inače skoro uvek bio u vrhu. Sa Borcem iz Čačka, Radničkim, on je bio i sa Vojvodinom, Čukaričkim… Bukvalno, kad god sam sa njim radio u Srbiji, nije mi se desilo da sam ispod drugog ili trećeg mesta. To opet pokazuje jednu dobru naviku borbe za vrh.

Kako ti se čini sadašnja ekipa Vojvodine?

– Vidim da Vojvodina ima mnogo talentovanih mladića iz svoje škole i to mi se jako sviđa. Imate jednog Zukića ili Neškovića, koji su sjajni igrači, uz ove koji su izneli teret prošle polusezone. Naravno, tu je i iskusni Drinčić, koji nam je kao šef na terenu, pa Bojić… To je spoj iskustva i mladosti. I kada sam ja bio omladinac, Vojvodina je, baš kao i sada, imala dobre igrače u omladinskoj školi i zato mislim da ne treba da brine. Uopšte nemam strah što se tiče proleća i verujem u sebe i ovu ekipu, kao i u šefa, jer znam da su njegovi timovi na proleće uvek igrali bolji i lepši fudbal. Već sada smo na poziciji koja nam garantuje izlazak u Evropu, a cilj nam je da tu i ostanemo, pa čak i da napadnemo to drugo mesto, kao i Kup. Nakon toga, na leto ćemo se spremiti i pokušati da se domognemo i Lige Evrope.

Kao neko ko ima veliko iskustva igranja u našoj ligi, ali i u inostranstvu, kako ocenjuješ kvalitet srpskog fudbala i koga vidiš kao najveće konkurente Vojvodini u borbi za plasman u kvalifikacije za Ligu Evrope?

– Mislim da se naš fudbal dosta potcenjuje, ali i da raste iz godine u godinu, te vidim da se ljudi trude da od naprave nešto od naše lige. Ima mnogo dobrih, mladih igrača, a i sami klubovi se mnogo trude. Sada ima pet-šest timova koji se bore za Evropu i mislim da nam liga nikada nije bila ujednačenija. Uz Crvenu zvezdu i Partizan, tu su još Čukarički, Bačka Topola, Vojvodina, Radnički… Osim Crvene zvezde, koja ima 11 bodova više od Partizana, svi ostali su tu negde. Mislim da smo mi u najboljoj poziciji što se tiče Evrope, ali opet, sve će se videti posle prvih pet kola. Imamo jako težak raspored, jer posle Proletera idemo Crvenoj zvezdi, pa nam dolazi Radnički, koji se sjajno pojačao. Biće jako teško, ali uz dužno poštovanje ka ta tri-četiri tima koji se bore za Evropu, Vojvodina je ipak najveći klub među njima i, po mom mišljenju, trenutno ima najbolju ekipu. Prošle polusezone je osvojeno treće mesto i to je najmanje čime Vojvodina svake godine treba da se zadovolji, jer sa onakvim sportskim centrom, gradom i navijačima, zaslužuje da svake sezone igra u Evropi.

S obzirom na to da ćeš ove polusezone praktično debitovati za prvi tim Vojvodine, šta je ono što navijači mogu da očekuju od tebe?

– Imam 28 godina, nisam više mladić i volim da živim dan po dan, pa jedino što mogu da obećam jeste da ću dati sve od sebe. U ovom klubu sam rastao i doživljavam ga drugačije od ostalih. Samim tim što sam Novosađanin, znam da, kada si u svojoj kući, svi te drugačije gledaju. Zato i jesam došao ovde sada, jer nisam hteo da se vratim sa 33-34 godine i samo otaljavam posao. Došao sam da pomognem Vojvodini, kao i ona meni, i daću sve od sebe da ostvarimo uspehe koje smo svi zajedno zacrtali – rekao je Đorđević.