Pisati iz prvog lica jednine o nekom ko bez svake sumnje spada u red fudbalera koji su dobrano obeležili deo istorije Vojvodine, a uz to ga poznavati lično (i to vrlo dobro), nije ni malo lako ni zahvalno ali pričinjava ogromno zadovoljstvo.

Đorđe Pavlić-Čoklin,  fudbaler, centarfor, golgeter, Sremac, šeret, bećar, boem …kako god hoćete.
Rođen je  28. avgusta 1938. u Drenovcu. Fudbal je počeo da igra u Slovenu iz Rume iz kojeg početkom 60-tih godina prošlog veka prelazi u Vojvodinu.
Netipične visine za poziciju centarfora (170 cm) ali brz, okretan, fudbalski drzak i snažan, Đorđe je u svojoj karijeri golove postizao na sve načine. Za njega nije bilo važno sa koje strane, gde i kako  mu dolazi  lopta. Šutirao je podjednako levom i desnom, a udarci glavom bili su mu specijalnost. Dok su se ondašnji visoki i robusni centarhalfovi osvestili, „Čoklin“ bi tresnuo loptu tvrdim sremačkim čelom i priča bi bila gotova-golman je samo mogao da vadi „bubabamaru“ iz mreže.
Svaki komentar stručnjaka i navijača  gubi smisao nad podatkom da je Pavlić na prvih 300 utakmica za Vojvodinu postigao 301 gol, a kruna njegove karijere i golgeterskog umeća bila je titula prvaka Jugoslavije 1966. nakon koje se sa punih 28 godina i dozvolom FSJ otisnuo u inostranstvo. Kao reprezentativac Jugoslavije učestvovao je na Olimpijadi u Tokiju 1964.
Za razliku od današnjih „asova“ koji svaki prelazni rok „vagaju između nekoliko inostranih ponuda“ i „za čije se usluge otima pola Evrope“ (Kazahstan, Jermenija, Belorusija, Kina, Vijetnam i ostale članice EU…), u ono vreme fudbaleri sa prostora bivše Juge, odlazili su u Nemačku Bundes ligu, Francusku, Italiju, Holandiju…Tako je i Đorđe Pavlić dres Vojvodine zamenio plavo-belom majicom MSV Duizburga.
U ovom klubu za koji je  emotivno ostao vezan do dan danas, Pavlić je proveo bezmalo 8 godina, odigravši u tom periodu 173 prvenstvene utakmice uz 21 postignut  gol. Razlog što se više puta nije upisao u listu strelaca leži u činjenici da je, ubrzo nakon dolaska u Duizburg, iz napada prekomandovan na mesto u odbrani gde je u društvu sa Hartmutom Hajdemanom činio neprelazan bedem.
Gerd Miler, Uve Zeler, Volfgang Overat i Ginter Necer nisu se naigrali fudbala kada ih je Sremac stavio „pod svoje“.

– “Legendarni Uve Zeler je već bio zreo za istoriju, kad me je trener odredio da ga čuvam, jer sam kao i on imao odličan skok. I šta ću, čovek se spremao za penziju i nisam hteo da ga maltretiram više nego što treba, a on se srećom nije ni usuđivao da priđe našem golu.
Zvezda Kelna,  Overat,  nikad nije krio koliko je nesrećan kad bi pre početka utakmice saznao da sam ja za njega zadužen. Kao bivši navalni igrač znao je da  kad mu blokiram levu nogu, ne preostaje ništa drugo nego da se po terenu penzionerski rekreira.
Necer je nonšalantno trčkarao u krugu od jedva 15-20 metara, ali je onom svojom kopačkom broj 48 lopte delio kao rukom i na 40 metara udaljenom igraču. Međutim, čim mu legne na desnu nogu, ja sam se doslovno lepio za njega i jedino se bojao da mi ne ošteti organe za reprodukciju.
Gerd Miler je uvek bio korektan igrač, nije se bunio, kukao, psovao ili nedajbože udarao, ali nikad nisi mogao znati šta sve može da uradi u šesnaestercu“.

BRAT HATE

Po dolasku u Duizburg Pavlić je, kako sam kaže, malo strepeo jer nije znao Nemački. Uz to, u ekipi je igralo čak 8 fudbalera koji su odrasli zajedno pa se Đole plašio da ga kao stranca neće dobro prihvatiti. Međutim, na njegovu sreću, desilo se upravo suprotno. Njegovi novi klupski drugovi prihvatili su ga otvorena srca kao najrođenijeg. U tome je prednjačio kapiten i najpoznatiji igrač „plavo-belih“ Hajderman. Hate, kako su ga prijatelji i saigrači zvali, ubrzo je pozvao Đorđa da se iz hotela preseli u njegovu kuću prepustivši mu ceo sprat.
Gostoprimstvo kakvo  se nikada ne može zaboraviti bilo je presudni faktor da Đorđe ne prihvati više ni jednu ponudu nekog drugog kluba. Duizburg je uz Vojvodinu,  bio i ostao u njegovom srcu.

IDI BUDI BEK

Zadovoljan što je stekao novu porodicu, uklopio se u kolektiv i perfektno savladao Nemački (jezik je naučio zahvaljujući Hajdermanovom savetu da se na početku ne druži previše sa zemljacima ), Pavlić je opravdao poverenje klupskih gazda iako je u prvoj sezoni postigao, za njega, skromnih 11 golova.
Međutim, ubrzo dolazi do obrta. Tadašnji trener Đula Lorant je u vozu, dok su putovali na utakmicu u Braunšvajg obavestio Pavlića da će na desnom beku zameniti svog prijatelja Hajdermana koji je morao na operaciju butnog mišića. “Utešio” ga je kako će čuvati levo krilo nemačke reprezentacije Eriha Masa, koji je bio poznat kao brz, nepredvidiv i ništa manje prljav igrač.

Kao centarfor sa dugogodišnjom golgeterskim stažom  Đole nije bio nimalo srećan što je njegov debi na mestu  beka ostao upamćen kao „boj na Kosovu“ sa sve prolivenom krvlju.

– „Već u jednom od prvih napada mali me isfintira, centrira i umalo da primimo gol. Pogledam našu klupu i vidim da nisu nimalo srećni. Kad me Mas u prolazu nazvao jugoslovenskom svinjom rešim da ga uzmem u “ozbiljnu obradu”. Ponovo je pokušao da me pređe na istu foru, ali sam ga klizećim startom oduvao sve do atletske staze. U sledećem napadu, dok sam bio u skoku on mi krvnički nabije lakat u rebra – do danas osećam tu čvorugu – ali ja u doskoku sasvim “slučajno” laktom ateriram na njegovo ćelavo teme. Puče mu skalp, krv do kolena, na nosilima odneše ga na krpljenje, a domaća publika urla i hoće da me linčuje. Nazivali su me “Ciganinom” i “Jugoslovenskom svinjom”, valjda im je to prvo palo na pamet, što se tad nije, kao danas, podvodilo pod kategoriju političke nekorektnosti. Nisam se mnogo uzbuđivao, jer sam oguglao nakon svega što su mi dobacivali od Maribora i Rijeke, pa do Skoplja. Nigde u svetu fudbalski stadioni nisu operske sale.”

IN VINO VERITAS

..“ako oćeš Sremac biti, devet dana moraš piti“
Đorđe Pavlić-Čoklin je reči ove pesme (kao uostalom i svi Sremci) shvatio vrlo  ozbiljno. Nikada nije robovao autoritetima mada je na terenu uvek davao sve od sebe i duboko poštovao svakog trenera.
„Jednom prilikom, igrali smo valjda protiv Željezničara, pozove me Stane (Branko Stanković) i pita : Jel s tobom sve u redu ? Naravno, znao je, da sam prethodne noći lumpovao i dobro „potegao“. „Sve je u redu“ odgovaram ja, jedva stojeći na nogama od mamurluka.
Počne utakmica, postignem dva gola, a „Ambasador“ Stane kaže : „E sad možeš da nastaviš tamo gde si sinoć stao.“

PUT U RUMU TRAJAO DESET DANA

Nezaborana su bila i druženja sa Dobrivojem Trivićem, takođe ljubiteljem i odličnim poznavaocem  „božanskog nektara“ i njegovih nusproizvoda (špricera).
„Odlučimo Čiča (Triva) i ja da idemo u Rumu. Krenemo tako kolima preko Venca ali se zaustavimo u hotelu  samo „na jednu“. Venac nismo prešli jer smo do ranih jutarnjih sati bančili, a ujutro smo morali nazad u Novi Sad na trening. I tako krećemo mi deset dana u Rumu, a nikako ni do Iriga da stignemo. Uvek nam taj Venac bio jako visok.
Sa Trivićem se i dan danas z….m o tome ko je od nas dvojice  pre nego što je došao u Vojvodinu nosio džakove i bio traktorista. Triva za mene kaže da „nisam normalan“ jer više ne pijem i kao neće više zbog toga da priča sa mnom.“

GRBAVICA

Đorđe Pavlić-Čoklin, fudbaler, centarfor, golgeter, bek, Sremac, boem, bećar …živi danas u istoj onoj zgradi na Grbavici u koju smo se moji roditelji i ja doselili davne 1962. Pamtim ga kao nekog ko je za mene bio i ostao fudbalski idol. Kako sam sricao prva slova,  u „Dnevniku“  sam sa ushićenjem pronalazio izveštaje u kojima je pisalo da je Pavlić postigao gol.
Prvi televizor u životu video sam kod Đoleta u stanu na sedmom spratu Vojvođanske 3, a kutiju „Camel“ žvakaćih guma u obilku cigareta, doneo mi je sa nekog od putovanja u Italiju.

 

Dragan Čapelja