Када се спомене презиме Дринчић, навијачима Војводине сигурно прво на памет падне некадашњи играч њиховог тима Здравко Дринчић, сјајни голгетер с краја деведесетих година прошлог века, када је Воша, између осталог, успела да дође и до финала некадашњег Интер-тото купа, а он понео епитет најбољег стрелца тог УЕФА такмичења.

Овог лета, дрес Војводине са истим презименом на леђима задужио је Никола Дринчић, добро познато име у српском фудбалу, који је запажен траг оставио и у руској Премијер лиги, па нема сумње да ће и он, баш као некада његов презимењак, бити важна полуга у црвено-белом тиму Војводине. Уосталом, због тога је и доведен у клуб из Српске Атине.

Већ после десетак дана рада са својим новим саиграчима, постало је јасно да су црвено-бели много добили његовим доласком, а он, у разговору за сајт ФК Војводина, напомиње да је својим досадашњим боравком у Вошиним редовима изузетно задовољан.

– Мислим да смо до сада урадили добар део посла, а ево и данас смо имали врло јак тренинг. Тако ће сигурно бити и поподне, као и сутра ујутру, а онда крећемо са утакмицама. Прве две ћемо одиграти са две поставе по 45 минута, након чега ће почети да се ствара тим за прво коло против Мачве, у којем желимо да победимо – напомиње Дринчић.

Иако си овде тек десетак дана, некако сви, па чак и капитен Емил Роцков, наглашавају твоју лидерску улогу у овом тиму, како на терену, тако и у свлачионици?

– Ја једноставно само изађем на терен и дам 100 посто себе. Волим да побеђујем и на тренингу, а камоли тек на утакмици, јер просто волим да играм фудбал и да се такмичим. Драго ми је уколико ме моји саиграчи тако доживљавају, јер мислим да треба да направимо позитивну атмосферу. На тај начин, уз јаке тренинге, можемо да вратимо Војводину тамо где јој је место.

Екипа Војводине је претрпела много промена у овом прелазном року, а спортски директор Никола Лазетић изјавио је да је желео да промени њену „крв“. Како се теби чини овај састав?

– Када сам стигао на Златибор, било је много младих играча, који много обећавају и који су технички стварно фантастични, а притом имају и брзинске способности. Потом су почели да долазе и мало „искуснији“ играчи и то се сада све полако склапа. Код шефа Лалатовића су другачији захтеви и много су јачи тренинзи, па ће сигурно бити потребно времена да се то све уклопи. Међутим, проблем је у томе што ми немамо времена, а ја стално напомињем да, ако желимо да остваримо циљ и пласирамо се у Европу, јако је битно да добро кренемо већ од прве утакмице.

Кад већ спомињемо младе играче, на твојој позицији ту су Мирко Топић (18) и Марко Ђуришић (21), који су прошли кроз омладинску школу „Илија Пантелић“. Твоје присуство у тиму сигурно може да допринесе и њиховом даљем развоју и напретку?

– Фантастично је то што са тако мало година већ играју у првом тиму Војводине. Они имају свој квалитет, тако да практично ни немам нешто посебно да их саветујем. Фудбалери су као и ја и свако се бори за себе, с тим да је пред њима будућност.

Говорећи о стварању позитивне атмосфере коју си споменуо, колики утицај на то може да има тренер Ненад Лалатовић?

– Он томе може да допринесе не много, него буквално 200 посто. Не само атмсофери, него и том јаком начину тренирања, па се, ето, од како је он овде, већ доста тога променило по питању поседа лопте и пресинга на противника. Мислим да ће то бити све боље и боље, с тим да, опет понављам, немамо довољно времена да то све буде како треба већ на првој утакмици. Међутим, и ако не будемо довољно уиграни, морамо да побеђујемо, јер је то потребно да би се обезбедила Европа. Не смемо већ од првог кола да заостајемо, већ морамо од старта да правимо позитивну причу. Да буде што више публике на трибинама, да се направи нека фамилијарна атмосфера између нас и да некако сви гурамо да то иде напред.

Током каријере, наступао си за многе велике клубове, како у Србији, тако и у иностранству. По твом мишљењу, где си највише пружио?

– Сигурно је да сам у најбољој форми и најбољим годинама био у тренутку када сам прешао у Спартак из Москве. Међутим, одмах након што сам стигао тамо, поломио сам ногу и паузирао девет месеци. Када сам се опоравио, прешао сам у Краснодар и тамо сам провео наредне три године, током којих ми је заиста било лепо.

С обзиром на то да си био у многим великим клубовима, како доживљаваш долазак у Војводину?

– Још увек не знам колико дуго ћу играти и не бих да звучи да се ја као улизујем неком, али ово ми је заиста велика част. Одувек се знало да у Србији постоје три велика клуба: Војводина, Партизан и Звезда и сви желе да заиграју за неког од њих. Ја сам у каријери већ постигао доста тога, али желим да се са Војводином вратимо у Европу, да направимо добар тим, да играмо добро, агресивно и да нас прати што више људи на стадиону, а за коју годину… Војводина има добре младе играче и не видим зашто не би могли да нападну и ту титулу.

Што се тиче публике и навијача, шта је оно што можеш да им поручиш?

– Ја увек волим да сви будемо екипа и да се нико не издваја, тако да од нас могу да очекују невероватну борбеност, брзу игру, пресинг и жељу да дамо гол више од ривала. Не могу да тврдим да ће то од прве утакмице бити сјајно, али сигурно је да ће, како време буде пролазило, бити све боље и боље. Подршка навијача нам је потребна, у то нема дилеме, те се надам да ће ове сезоне долазити на стадион у већем броју него прошле – закључио је Дринчић.