102. rođendan FK Vojvodina

 

Fudbalski klub Vojvodina danas slavi svoj 102. rođendan.

Na današnji dan, pre tačno 102 godine, nastala je priča koja traje već, evo, više od jednog veka. To je priča o ljubavi, strasti, borbi, idealima, veri, slavi, usponima, padovima, vernosti, nadanjima, razočarenjima, snovima, ponosu, inatu, tugi, radosti, sreći, tradiciji… I koliko god da su se okolnosti i likovi u toj priči menjali, kroz nju su se uvek provlačili jedno ime, dve boje, i ljudi koji se za to ime i te boje bore…

Kada su, u predvečerje Prvog svetskog rata, srednjoškolci iz Velike srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu odlučili da, poput Mađara i Jevreja, i Srbi dobiju svoj fudbalski klub u gradu podno Petrovaradinske tvrđave, ni slutili nisu da će taj klub jednog dana u ljubavi i strasti spojiti ljude raznih vera i nacionalnosti, i to ne samo u Srpskoj Atini, već i širom Vojvodine, Srbije, sveta… Svugde gde žive ljudi koji su makar jednom zbog tog imena i tih boja kročili na tribine „Karađorđa“ i svrstali se u red onih bez kojih ova priča nikada ne bi bila to što jeste…

Ti momci, po godinama dečaci, po delima hrabri i odvažni ljudi, verovatno nisu mogli ni da pomisle da će njihova mladalačka ljubav doživeti da jednog dana bude nazivana „starom damom“, i da će, i nakon dva svetska rata, sedam različitih država i pet različitih državnih uređenja, ostati sećanje na njih i večna zahvalnost za to što su tog dana, u štrikerskoj radionici čika Save Šijakova, na početku Temerinske ulice, budućim generacijama dali nešto tako vredno i dragoceno u amanet…

Kada je, želeći da impresionira svoju devojku, tadašnji vođa tog istorijskog prvog tima Jovan Ljubojević poveo svoje drugove u Kovilj da odigraju utakmicu protiv Šajkaša, verovatno nije mogao ni da zamisli da će se njegovo ime, kao i imena Svetozara Jockovića, Milorada Milićevića, Dušana Kovačeva, Jovana Jockovića, Ozrena Stojanovića, Uroša Čakovca, Živojina Đeramova, Predraga Stojanovića i Save Šijakova spominjati i decenijama nakon što ih među živima već odavno više nema…

Da će njihov tim, koji je u tom obližnjem i prelepom vojvođanskom selu tog dana pobedio lokalni Šajkaš, kasnije pobeđivati i Milan, Romu, Fiorentinu, Atletko Madrid, Seltik, Rendžers, Sampdoriju… Da će gostovati i pobeđivati na svim kontinentima sveta, da će iznedriti takve vizionare poput dr Koste Hadžija ili Vujadina Boškova, da će za nju igrati takvi umetnici poput Toze Veselinovića, da će njihov tim jednog dana postati najbolji u onoj velikoj državi kojoj smo nekada pripadali, da će se njihova „stara dama“ jednom svrstati među osam najboljih u Evropi i da će je samo puko čudo i samo jedan jedini minut deliti od toga da se vine i ka samom evropskom tronu…

I zato, hvala svima koji su tokom ove 102 godine deo svog života posvetili ovoj priči… Hvala onima koji su imali dovoljno hrabrosti da osnuju svoj fudbalski klub i pored opasnog rizika kojem su se tada izlagali… Hvala onima koji su imali dovoljno vere i ljubavi da ga, posle svakog svetskog rata, ponovo podignu iz ponora i pepela… Onima koji su bili majstori te fudbalske igre koja nas toliko opčinjava i koji su nam podarili momente i sećanja koja ćemo večno pamtiti i na njih zauvek biti neizmerno ponosni… I najviše, hvala onima koji i danas ne mogu i ne žele bez svoje „stare dame“ i koji, iz nedelje u nedelju, dolaze na „Karađorđe“ zbog samo jednog imena, samo dve boje i ljubavi i priče koja će trajati večno… Jer dokle god postoje ljudi kojima je stalo do nje, postojaće i naša Vojvodina…

GODINE BROJIMO, ZA ISTO SE BORIMO!