Gost našeg sajta bio je dugogodišnji lekar ekipe, uvaženi dr Borko Vukosav, za koga mnoge kolege, sportisti i treneri kažu da je najbolji stručnjak u zemlji, a u šali, da je pouzdaniji od magnetne rezonance. Dr Vukosav je aktivan na polju dijagnostike, prevencije povreda kao i ishrane i suplementacije, pa smo sigurni da ćete u ovom, iscrpnom, intervjuu pronaći mnoge zanimljive odgovore.
Sport je umnogome napredovao, pre svega intenzitet igre je porastao? Kako to utiče na organizam sportiste?
Razvoj nekih fizičkih zahteva što se tiče igre, ne samo u fudbalu, je u mnogome porastao. To ima čitav niz zahteva, kako fizičkih tako i psihičkih, koji stavljaju organizam sportiste u stanje ozbiljnog psihofizičkog stresa. Ukoliko se ne vodi računa o svim parametrima treninga, oporavka i ishrane postoji zanačajan rizik za narušavanje zdravlja. Posebno je to problematično kod sportista mlađeg uzrasta, koji su često izloženi neadekvatnim opterećenjima koja nisu u skladu sa njihovim sposobnostima i godinama.
Sve je više povreda u sportu, generalno. Da li nam možete reći nešto o tome, naročito o sve prisutnijoj povredi tzv. prednjih ukrštenih ligamenata? Zbog čega dolazi do kidanja?
U poslednje vreme je došlo do prave epidemije, kada je reč o povredi prednjih ukrštenih ligamenata. U svetu se vode ozbiljne, naučne, studije i diskusije, šta to dovodi do tako povećane incidence povreda prednjih ukrštenih ligamenata. Razlozi su zaista mnogobrojni. Od nekih anatomskih detalja i građe kolena do fizičkih zahteva i vrste podloge, zamora… Zaista puno faktora i ne ostoji jedan razlog koji bi to mogao da objasni. Moje iskustvo sa ovom povredom, za sve ove godine, po kojoj je Novi Sad postao prepoznatljiv u regionu što se tiče lečenja i rehabilitacije, kaže da, veliki uzrok u nastanku ovih povreda ima zamor. Kod sportista koji su u zamoru, nedovoljno pripremljeni pa izloženi velikim naporima, javlja se problem neadekvatne koordinacije u funkciji određenih mišića, koji automatski treba da izregulišu položaj tela i kolena pri nekim kretnjama kao što okreti i doskoci. Kada ta akcija izostane, dolazi do povrede. U svetu se čini čitav niz napora da se te povrede smanje. Rade se određeni preventivni treninzi koji treba da regulišu i smanje broj ovakvih povreda. Postoji i u fudbalu ovakva vrsta, preventivnih, treninga koji su dostupni svima, međutim, ja nisam video da se kod nas primenjuju, osim u našem Klubu. Reč je o čitavom nizu testiranja mišićne reakcije pre treninga, da bi se predvidelo da li sportista ulazi u rizik, kada je reč o ovoj povredi. Tada doktor određuje ko može, a ko ne može na teren. Mislim da to, uz adekvatan trenažni proces, smanjuje broj ovakvih povreda u vrhunskom sportu. Ono što je za mene naročito strašno, jeste, kada vidite dete od 8 godina koje je pokidalo prednje ukrštene ligamente. To je tragedija.
U FK „Vojvodina“ , do Marka Kordića, gotovo nije bilo problema sa pomenutom povredom?!
Da kucnem u drvo, nismo (smeh). To je nešto čime smo ponosni! Upravo ono što smo rekli malopre, mi pažljivo monitorišemo igrače, gde vodimo računa o nekim detaljima i u treningu i oporavku, jer prevencija je, zapravo, najvažnija. Koristeći se nekim iskustvom i saznjima, neretko se desi da nekog od naših fudbalera, kada procenimo da postoji rizik za njega, preventivno odmorimo, gde se preskoči određeni trening ili uvede određeni rehabilitacioni trening da bi se povreda izbegla. Recimo i povrede prepona, koje su učestale u fudbalu, nismo imali već duži jedan period, kao i povrede mišića, naročito zadnje lože, koje su u sportu najčešće.
Koja je najteža povreda u sportu i najteži slučaj sa kojim ste se Vi susreli?
Najteže povrede su udružene povrede ligamentarnog aparata kolena sa oštećenjem hrskavice kolena. Te povrede su , svkako, jedne od najtežih izazova u tretmanu povreda. To još uvek nije adekvatno rešeno, iako postoji čitav niz načina da se takva vrsta povrede tretira, nijedan nije, onako da kažem, definisan. To je nešto što je problem. Mada, opet, i to je sve individualna stvar, kao i mnoge stvari u sportu. Ja sam imao mnoge sportiste nacionalnog i internacionalnog nivoa sa takvim povredama, za koje sam se pitao kako uopšte mogu da hodaju, a oni su se aktivno bavili sportom. Sa druge strane, imao sam i one sportiste, sa malim supstratima povrede, koji nisu mogli da funkcionišu. Svaki sportista ima određenu biološku otpornost, koja ga karakteriše i koja mu daje određeni kvalitet da iz povrede izađe brzo. Mi smo imali jedan takav problem i to baš sa, malopre, pomenutim, Kordićem, koji je imao povredu dva ligamenta u kolenu, kao i povrede meniskusa i hrskavice. Jedno izuzetno teška stanje, ali uspešno sanirano i Korda danas funkcioniše bez ikakvih problema.
Da li ste imali slučaj da je sportista morao da prekine svoju karijeru zbog određene povrede?
To je ono što je, zapravo, najteže za mene kao profesionalca. Kada se sportista, u naponu svoje snage, susretne sa činjenicom da mora da prekine svoju sportsku i profesionalnu karijeru. Takvih slučajeva je bilo. Tu je bitno iscrpeti apsolutne sve mogućnosti i ispitati da li je to zaista kraj ili postoji određena mogućnost za dalji nastavak karijere. Imali smo u Klubu takvih slučajeva, kada su određeni igrači, na moje insistiranje, morali da završe karijeru i to relativno skoro, gde je na pripremama u Antaliji jedan fudbaler prekinuo karijeru. Njemu je to izuzetno teško palo, ali smo se nakon toga sreli i veoma srdačno pozdravili jer je i on svestan da mu je to sačuvalo karijeru. Reč je o Miši Hucišviliju.
Koja je vaša uloga u stručnom štabu, sem lečenja – prevencija, ishrana?
Ishrana, suplementacija, regeneracija i oporavak spadaju u delokrug kojim se ja bavim. Tu je, takođe, i procena funkcionalnih sposobnosti igrača, njegovih slabih tačaka i mogućnosti povreda. S obirom da je moja specijalnost medicina sporta, sve to spada u moj opis posla, ne samo lečenje povreda, koje su, zapravo, najmanji segment mojih obaveza.
Da li vaš posao korelira sa poslom kondicionog trenera i koliko sarađujete sa njim?
To je veoma bitan deo – medicina i fizička priprema. Ti segmenti su izuzetno povezani, a kontakt lekara i kondicionog trenera, kao i kompletne struke, izuzetno je važan. Implementirati nauku je moguće samo uz jednu neprekidnu i kvalitetnu komunikaciju. Mi smo u stalnoj komunikaciji, pre, za vreme i nakon treninga, gde se definišu određeni parametri, kao i prostor u kome će kondicioni trener, usled zdravstvenih, kao i funkcionalnih sposobnosti fudbalera, moći da radi. Negde u praksi to ume da bude da problem, međutim, kod nas to nije slučaj. Mi već duže vreme imamo izvanrednu saradnju.
Da li nam možete približiti neke osnovne principe ishrane sportista?
Sportska ishrana je, uglavnom, monotona i zna da bude problematična. Bazira se, prevashodno, na unošenje dovoljne količine ugljenih hidrata i proteina. Naravno, taj odnos treba da bude adekvatan. Ono što ja pričam sa našim igračima je, da taj odnos ne treba da bude konstantan, već da se u određenim fazama trenažnog procesa adekvatno menja i prilagođava zahtevima i potrebama. Kada se smanji trening, tu ishranu treba korigovati, u smislu količine energije. Tu naši sportisti, generalno, greše jer imaju jednu konstantu u unosu hrane, bilo da je reč o pripremnom, takmičarskom ili periodu kada su na odmoru. Tom periodu odmora posvećujemo posebnu pažnju, kada nam, neretko, igrači dolaze sa viškom kilograma, a to bi, zapravo, trebao biti period za regulaciju, eventualnog, viška kilograma. To je nešto sa čime se borimo i tu najviše treba pričati i boriti se sa mlađim igračima. Mi smo veliki protivnici prostih šećera u svim oblicima, bilo da je reč o sokovima, suplementarnim napicima ili kolačima, što je naročito problematično na pripremama u Turskoj (smeh) . Tu ima raznoraznih, zanimljivih, dogodovština, kako iskontrolisati unos neželjenih, namirnica, kojima je, slažem se, jako teško odleti. Istakao bih da vodimo računa ne samo o kilogramima, već i o fizičkoj konstituciji, pre svega sadržaju masti u organizmu, pa kroz te parametre doziramo ishranu naših fudbalera. Problemi se uglavnom javljaju kod mlađih igrača, koji dolaze sa, rekao bih, neprimerenim navikama za jednog profesionalnog sportistu. Mi se trudimo da to bude sugestija, ne presija, da edukujemo igrače i stvorimo kulturu u ishrani, za šta je potreban određeni kontinuitet. Činjenica je da naši igrači kada odu „napolje“ u mnogome promene način ishrane, pa mi često, baš oni, pričaju kako su jeli dobru salatu, ribu i sl.
Koliko se ishrana, pa i neke ostale navike u sportu razlikuju u odnosu na vreme koje je iza nas?
Sećam se, pre desetak godina, pred utakmicu sa C. zvezdom da sam video igrače da jedu „hemendeks“, što me je potpuno šokiralo. Imao sam situacije i da se igračima stavljaju džakovi na spoljašnjim temperaturama od preko 30 stepeni da bi se mršavilo, a bio sam svedok i sprečavanju unosa tečnosti tokom treninga. Sve to je daleko iza nas,ali generalno, treba dugo, dugo vremena za stvaranje neke discipline u ishrani, kao i uvođenju raznoraznih novina.
Vaše mišljenje o, sveprisutnijoj, suplementaciji u sportu? Šta je neophodno, a šta ne?
Kada je reč o suplementaciji, to je jedno područje koje je problem za sebe. Na tržištu danas postoji enorman broj preparata koji, u 90% slučajeva, nemaju naučno utemeljenje, a koji, opet, mogu da oštete zdravlje. Naš stav je jasan i igrači koji individualno nešto uzimaju o tome moraju da obaveste nas u stručnom štabu, odnosno mene, da bih ja mogao da procenim da li je potrebno i kako, uopšte, deluje na organizam sportiste i da li, eventualno, ima štetnih efekata po organizam. Ja sam pristalica jedne kontrolisane suplementacije, bazirane na naučnim studijama, a ne praćenje efekata po deklaracijama proizvođača i marketinških službi. Imamo neke nacionalne sportske saveze, koji su veoma aktivni po ovom pitanju. Tu možemo naći lista sredstava koji se mogu dati sportistima, kao i onih koji se daju uz oprez i one koji se ne daju i koji su zabranjeni. Preparata čije dejstvo je dokazano je jako malo, svega nekoliko. Opet, nema svako ni istu potrebu za određenim suplementima, bilo da pričamo o kreatinu, proteinu ili nekim od vitaminskih suplemenata. Treba pratiti individualne potrebe i proceniti šta je kome, zapravo, potrebno. Mi to radimo u tišini, gde se strogo držimo nekih dokazanih pravaca i tu nema ništa spektakularno za otkriti. Bitno je za istaći da su naši igrači izuzetno edukvani šta bi trebali, a šta ne bi trebali da unose, kao i šta je zabranjeno.
Gde vidite prostor za napredak u lečenju? Novine u budućnosti?
Ozbiljne naučne studije se odvijaju svakodnevno. Što se tiče raznoraznih operativnih tehnika, rekao bih da su one došle do svog pika, pa i na pomenutom prednjem ukrštenom ligamentu. Prostora ima u rehabilitacionom delu, a da bi to moglo da se sprovodi adekvatno i kvalitetno, potrebno je imati odgovarajuću opremu. Mi ovde u Klubu imamo pirlično dobro opremljen medicinski blok, koji će se, nadam se, širiti dalje, naročito kada pričamo o oporavku nakon treninga. Možemo da funkcionišemo dosta nezavniso, što je izuzetno bitno. Generalno, u svetu se čine veliki napori u tretmanu mišićnih i ligamentarnih povreda bez nekih operativnih pristupa. Opet, i tu ima dosta prostora za raznorazne manipulacije što se tiče pristupa terapiji. Ono gde je vidim prostor je smanjivanje defekata u hrskavici i tu očekujem veliki napredak u bliskoj budućnosti.
Vi ste jako dugo vremena u FK „Vojvodina“ i bili ste svedok mnogim zanimljivm događajima. Interesuje nas da li postoji neka generacija fudbalera za koju ste se posebno vezali?
Generalno, teško je opredeliti se. Možda ta generacija Šaula, Kocić, koja mi je ostala veoma bliska, jer su bili vrhunski sportisti i vrhunski ljudi. Imali su nešto specifično. Sećam se kada su dolazili kod mene u ambulantu da je nastajao haos kada ih ljudi prepoznaju. To je ono što mi najviše zasmeta danas, kada moje sportiste ne prepoznaju. I ova generacija mi je veoma draga. Imam jako lepo mišljenje o njima. Veoma su mladi, a osim nespornog talenta, rekao bih i da su veoma kvalitetni ljudi.
Dr Vukosav, hvala Vam na isrpnim odgovorima, uz nadu da ćete imati što manje posla kada je reč o povredama.
