Nakon G. Braneta Novakovića nastavljamo praksu intervjua na Zvaničnom sajtu Kluba. Dva igrača koja su ostavila određeni trag u Klubu, a danas su ponovo tu i na neki drugi način pokušavaju da unaprede njegov rad. S toga smo napravili jedan kratak razgovor sa njima, da se zajedno podsetimo njihovih početaka, nekih svetlih i manje svetlih trenutaka sa osvrtom na današnji i fudbal u budućnosti.
Vaši fudbalski počeci kroz razne selekcije FK „Vojvodina“. Koja sećanja vas vežu za taj period?
Lj. D. : Prve fudbalske korake sam počeo u „Indexu“. K’o i svi „Limanci“ bilo je ili „Kabel“ ili „Index“. Tada nije bilo klasičnog skautiranja već deca dođu u FK „Vojvodina“ da treniraju, pa oni najbolji ostanu. Sećam se da nas je bilo 300, a o eventualnom ostanku nije odlučivao trener već čuveni Barija, koji je bio glavni skaut kluba. Imao sam sreće da budem jedan od tih 300 koji je ostao. Sećam se tadašnjih trenera iz Omladinske škole – Jurčić, Kozlina, Učeković, Nikezić. Zanimljivo da su me u to vreme zvali „buzdovan“, sve dok me čika Aca Kozlina nije uzeo pod svoje i ona peraja koja ima buzdovan stesao svojim radom i znanjem. Iskoristio bih ovu priliku da mu se zahvalim na svemu, kao i Iliju Panteliću koji me je naučio šta je to seniorski fudbal i kako ga igrati. Zanimljivo da je moja generacija bila poslednja koja je igrala omladinsko prvenstvo tadašnje Jugoslavije koje smo i osvojili 90. godine. U Splitu smo igrali polufinale, pobedili Kopar 5 : 0, Vradar 5 : 0, a onda na Poljudu pobedili Hajduk 2 : 1, da bi na kraju odigrali dvomeč sa Podgoričkom Budućnosti, u Novom Sadu pobedili 4 : 0, u Podgorici odigrali 1 : 1.
M.V. : Znate kako kažu : „Od kolevke pa do groba, njelepše je đačko doba“ (smeh). Šalu na stranu, ja sam 89. došao u Vojvodinu kod čuvenog trenera Ace Kozline. Od nekih poznatijih imena tu su bili Leo Lerinc, a kasnije su nam se priključili Igor Bogdanović, Saša Cilinšek, Damir Stojak. Što se tiče Omladinske škole, na njenom čelu tada je bio Ilija Pantelić, gde se znao određeni red. Velika pažnja je obraćana na školu, koje su se obilazile od strane trenera. Knjižice su donošene u klub na svaka 3 meseca. Išlo se u redovnu školu, vanredne nije bilo, pazilo se na izostanke, a ko je izostajao ili imao loše ocene nije mogao da trenira. Ja bih rekao da su se tada pravili igrači, ali i ljudi, što je veoma bitno.
Da li se družite sa nekim iz toga perioda?
Lj.D. : Naravno da se družim, sa mnogima iz tog vremena. Moja generacija su bili Šaraba, Bajčetić, Rastovac, Mijanović koji je bio mlađi ali je bio tu, Smederavac, Tepšić itd. Manje više sa svima sam u kontaktu, a sa nekima se svakodnevno viđam i družim.
M.V. : Družim se pre svega sa Leom Lerincem i kapitenom generacije Šparom, Mirkom Aleksićem. Družim se i sa ovim malo starijim – Ljubetom Dunđerskim, Branetom Đurđevim.
FK „Vojvodina“ tada i danas?
Lj.D. : Vojvodina je uvek Vojvodina, a koliko je ona velika najbolje znaju oni koji su igrali u njoj. Naravno, vreme je bilo drugačije,pa su i ljudi bili drugačiji. Ja tj. mi smo igrali fudbal iz ljubavi! Niko nije igrao fudbal da bi rešio egzistenciju već ga igraš pa ako si dobar… Sad se to sve promenilo. Danas deca već sa 12 godina postaju profesionalci u glavi, sa 15 njemu je već fudbala preko glave, a sa 18 se suoči sa stvarnošću… Deca danas fudbal doživljavaju kao posao. Fudbal nije posao, fudbal je igra koju pre svega, moraš da voliš, a onda, jednog dana, ako budeš dobar da počneš da ga doživljavaš kao posao. I još jedan bitan detalj. Kada sam otišao prvi put na kaljenje, došao sam u ekipu gde je na golu bio Mladen Jovanić, gde je igrao Petar Kurčubić, Minja Radaković bio kapiten. Sve iskusni i prekaljeni igrači uz koje možeš samo da učiš i napreduješ. Danas, odeš na pozajmicu u ekipu gde maltene budeš među starijima. I od koga tu da učiš? Kako da napreduješ? Individualni treninzi? Nisu postojali. Uzmeš dve cigle pa u dvorištu između zgrada igraš fudbal. Zanimljivo je recimo kako sam se vratio sa pozajmice iz Jarka. FK „Vojvodina“ je igrala prijateljsku utakmicu sa Jarkom, za koji sam ja igrao. Na toj utakmici treneru Kosanoviću pažnju na mene je skrenuo kapiten Šaula, koji ga je upoznao sa činjenicom da sam ja igrač FK „Vojvodina“. Nakon toga sam vraćen i već sledeći vikend u Podgorici igrao. Zbog tog poteza sam izuzetno zahvalan Šauli i Kosanu.
M.V. : Drugačije je vreme bilo, drugačije se radilo. Recimo, moji roditelji dugo nisu ni znali da treniram u Vojvodini, ali i kad su saznali nisu dolazili da gledaju treninge i utakmice, već su nailazili čisto da vide da sam tu, van ulice. Naravno, fudbal ide u korak sa vremenom pa je tako i on napredovao, ako ga uporedimo sa tadašnjim vremenom. Tada smo imali 3 selekcije u mlađim kategorijama danas ih imamo 12. FK „Vojvodina“ je veliki klub i nisu mogli svi da zaigraju za prvi tim, ali Klub je radio na tome da i one koji ne dođu do prvog tima zadrži u fudbalu, čime je stvarao kvalitetne kadrove i ljude. Recimo, Klub ti kaže, ideš na kaljenje tamo i tamo, ti ideš i tu nije bilo rasprave. Nezadovoljan si bio samo kad snosiš konsekvence, tipa postrojavanje (smeh). Rekao bih da je to jedan od problema danas. Klub ti kaže da nisi kvalitet za prvi tim, gde nastupi razočarenje, neki čak prestaju sa fudbalom. Iz moje generacije mnogi nisu došli do prvog tima Vojvodine, ali su nekim zaobilaznim putevima napravili zavidne karijere. Od nas 20, 15 je igralo prvoligaški fudbal. Bilo je to i zbog raspada drževe, kada se kvailtet proredio, ali hoću da kažem da postoje i zaobilazni putevi u karijeri.
Da li vam je neka utakmica ostala u posebnom sećanju?
Lj.D. : Pamtim više njih. U sećanju mi je ostala tadašnja „TV Liga šampiona“, koja se igrala u Prištini, a u kojoj su učestvovali Vojvodina, C. Zvezda, Partizan. Tada sam postao svestan da sam konačno prvotimac. Pamtim utakmicu protiv C. Zvezde, gde sam čuvao Ramba Petkovića. Recimo, i finale Kupa Srbije protiv C. Zvezde, kada smo, blago rečeno oštećeni. Ja uklizao, zakačio loptu rukom, ona nije promenila pravac, a sudija pokazao na penal, iako se u to vreme za takve situacije dosuđivao indirektan uadarac. Pa naš gol (autogol Njeguša) koji je sudija poništio zbog ofsajda. To je finale u kom bismo sigurno pobedili da nije bilo tih stvari.
M.V. : Moja prva utakmica je bila 93. , protiv Rada ušao pola sata, kod Kosana (Milorada Kosanovića). Tu su utakmice protiv Bastije i Verdera. Bastija je tada bila 4. u Francuskom šampionatu, a Verder uzeo Kup Nemačke. Izuzetno ozbiljne ekipe. U posebnom sećanju mi je ostao jedan detalj. Mi dolazimo na stadion, standarno, 2 sata pred utakmicu, Zapad pun, Istok pun. To je privilegija koju smo mi imali.
Šta ste radili nakon fudbala?
Lj.D. : Karijeru sam završio u 36. godini u FK „Novi Sad“. Posle toga sam hteo da napravim malu pauzu, pa sam godinu i po dana pecao (smeh). Nakon odmora me pozvao Miodrag Morača, da preuzmem sportski deo FK „Novi Sad“, što sam prihvatio, ali to nije trajalo dugo. Ubrzo potom odlazim u Radnički iz Sombora na poziv Zoltana Saboa da mu se priključim kao trener. Da bih mogao da se bavim trenerskim poslom morao sam da položim UEFA licence, prvo B, a potom i A. Te iste godine dolazim u FK „Vojvodina“, na poziv Sose Babića, takođe kao pomoćni trener. Nakon šest meseci prestajem sa radom zbog nekih stvari koje nisam mogao da trpim, pa sam shvatio da je najbolje da se sklonim. Potom je usledio poziv od Ljubomira Vorkapića da skautiram za njegovu agenciju čime sam se bavio poslednje tri godine. Na poziv sadašnjeg predsednika FK „Vojvodina“ Zorana Šćepanovića dolazim u Klub i prestajem sa radom u agenciji gde, naglašavam, nikad nisam bio menadžer, već skaut. Inače, menadžersku licnencu ne možete posedovati ukoliko već posedujete trenersku licencu. I dan danas sebe negde vidim kao trenera.
M.V. : Završio sam višu trenersku školu na „Timsu-u“, čisto da bih proširio svoje obrazovanje, ne da bih se bavio trenerskim poslom. U međuvremenu sam počeo da skautiram za menadžersku agenciju Mihaela Stankovića iz Švajcarske i to sam radio do ulaska u FK „Vojvodina“, kada sam raskinuo ugovor.
Gde je Klub, po vama, grešio u prošlosti?
Lj.D. : Mislim da je Klub grešio u dovođenju stranaca, bar u onom periodu gde sam ja bio aktivno prisutan. Nismo dovodili dovoljno kvalitetne strance koji su su zauzimali mesta deci iz podmlatka, našim igračima (iz Srbije), a bili su enormno plaćeni za to, naročito u odnosu na domaće igrače. Nećemo o ciframa, nije kulturno, ali recimo da je jedan Medojević imao minimalan ugovor dok su stranci koji nisu imali kvalitet, a neki čak nisu ni igrali, imali višestruko veće ugovore.
M.V. : Koliko se ja sećam, osim Mrđe, Despotovića i Abubakara FK „Vojvodina“ nije imala igrača koji je pokazao kvalitet i ostavio trag, a da nije potekao iz Omladinske škole, a opet, igrači sa strane su uporno dovođeni i forsirani. To vidim kao najveću grešku Kluba u skorijoj prošlosti.
Kako vidite FK „Vojvodina“ u eri modernog fudbala?
Lj.D. : Treba pratiti fudbal i njegove tokove, ne treba biti „učauren“. Moramo da požurimo u procesu rada sa klincima. Šta hoću da kažem? Moramo spremati igrača godinu dana unapred za prvi tim, a ne da on završi omladinski staž pa da ga onda prebacujemo u prvi tim i tu oblikujemo. To je već kasno i time igrač i klub gube godinu dana u razvoju. FK „Vojvodina“ mora svake godine da ima bar dva igrača koja su spremna sa 17 godina da igraju za prvi tim i 3-4 kojima je potrebna dorada za seniorski fudbal kroz dodatan rad i pozajmice.
M.V. : Uz pohvale direktoru Omladinske škole Branetu Novakoviću za sve igrače koji su poslednjih nekoliko godina stvoreni u školi, mislim da je ključno dalje unapređenje procesa rada u Omladinskoj školi. U kom smislu? Novi, savremeni rekviziti – nikad dovoljno. Novi stručni kadrovi – nikad dovoljno. Usavršavati način rada prateći savremene tokove. Mislim da je to poenta, unaprediti i dići školu na jedan još viši nivo, a time ćemo dići i Klub na jedan viši nivo. Verujem da bi smo time u dogledno vreme postali redovni učesnici evropskih takmičenja.
Gospodo hvala vam na izdvojenom vremenu, uz nadu da ćete se snaći na nekim novim mestima u FK „Vojvodina“ i da će Klub rasti zajedno sa vama.
