Fudbaler Vojvodine Filip Malbašić (23) istakao je da stručni štab na treninzima pokušava da izgradi pobednički mentalitet kod igrača, kako bi u budućnosti u svaku utakmicu ulazili uvereni da mogu da pobede, bez obzira na ime protivnika.
Fudbalski klub Vojvodina u ovom prelaznom roku pojačao se sa nekoliko novih igrača, a jedan od onih koji se, iako i dalje mlad, još odavno afirmisao na srpskoj fudbalskoj sceni jeste vezista Filip Malbašić.
Fudbaler koji je karijeru počeo u beogradskom Radničkom, pažnju na sebe skrenuo je igrama u ekipi Rada, čime je i zaslužio transfer u Hofenhajm i jednu od najjačih liga na svetu. Kao član nemačkog kluba, bio je na pozajmicama u Partizanu i Lehiji Gdanjsk, a ove zime je postao igrač Vojvodine, željan da pokaže svoj kvalitet i zajedno sa crveno-belima ostvari zapažene rezultate.
Uklapanje među nove saigrače nije mu teško palo.
– Perića, Ožegovića, Antića i Lakićevića poznajem još od ranije iz Beograda. Ekipi sam se malo kasnije priključio, tako da sam taj teži deo priprema radio individualno. Ovde je na redu onaj lakši deo, kada se igraju utakmice. Imamo ih još pet do povratka u Novi Sad i to je odlična prilika da se ekipa uigra, a mislim da dobro radimo za sada. Svi saigrači su me dobro prihvatili i zaista se ne osećam kao da sam tek došao – kaže Malbašić.
Za Vojvodinu si do sada odigrao dve prijateljske utakmice, a na poslednjoj protiv Oleksandrije zabeležio si asistenciju kod pobedničkog gola. Koliko si ti lično zadovoljan svojom trenutnom formom?
– Taj prvi meč u Novom Sadu odigran je samo dan nakon što sam se priključio ekipi i tada sam bio u sastavu zato što mi nedostaje utakmica i treba mi da uđem u ritam, a ne toliko da bih nešto naročito prikazao. Ovde nam je preostalo još pet susreta i svi se borimo za mesto u timu. Po mom mišljenju, protiv Oleksandrije sam odigrao korektno, a naravno zadovoljan sam i zbog asistencije. Lepo sam se osećao na terenu, a mislim da je čitava ekipa, pogotovo u drugom poluvremenu, prikazala dobru partiju. Treba mi vremena da dođem na svoj najviši nivo, ali imamo sasvim dovoljno prijateljskih utakmica za to.
Otkud to da si se priključio Vojvodini ove zime?
– Moj motiv za dolazak u Vojvodinu bila je želja da igram fudbal. Bio sam u inostranstvu, a i u ovom prelaznom roku sam opet imao neke inostrane ponude, doduše ne naročito atraktivne. Mislim da sam još uvek mlad za te opcije koje su mi se nudile i da za njih ima vremena. Vojvodina je među tri najbolja kluba u Srbiji, forsira mlade igrače i igra lep fudbal, a svakom igraču koji u njoj odigra dobro, pruža se mogućnost da nastavi karijeru u nekoj ozbiljnoj evropskoj ekipi. Ja sam već bio u jednom takvom timu, ali nisam uspeo da se snađem, a dosta stvari se izdešavalo meni na štetu. Sada imam priliku da se izborim da ponovo igram i opet dođem na nivo na kojem sam bio. S obzirom na to da dugo nisam igrao, moje dovođenje je možda bio i mali rizik, pa je zato na meni da sada opravdam to poverenje i da se maksimalno borim i trudim.
Seniorsku karijeru započeo si u FK Radnički iz Beograda. Kako su tekli tvoji fudbalski počeci?
– Nije fraza ukoliko kažem da u fudbalu ima mnogo odricanja. Čak i kada se kao dete redovno bavite fudbalom iz zabave, opet se zbog treninga propuštaju ekskurzije i ostale stvari u kojima ostala deca mogu da uživaju. Ja sam fudbal počeo da treniram sa devet godina, treninzi su mi bili blizu i sve mi je bilo super. Praktično već u petlićima bio sam pozvan u reprezentaciju i sa pauzom od nekih godinu dana, gotovo uvek sam bio pozivan za reprezentativne selekcije. Upravo to što su me zvali u državni tim bio mi je znak da imam šansu da napravim karijeru u fudbalu. Dok sam bio u omladincima Radničkog, sa Fudbalskim savezom Beograda smo otišli na jedan turnir u Francusku i tamo sam bio najbolji igrač, nakon čega sam odigrao i tri-četiri utakmice za prvi tim Radničkog, koji je tada bio u trećoj ili četvrtoj ligi. Međutim, dobio sam poziv Marka Nikolića i Ranka Stojića da pređem u Rad, koji se takmičio u prvoj ligi i to je onda već postala malo ozbiljnija priča. Dakle, sve se spontano desilo. Ja nikad nisam sebe forsirao da ću da se bavim fudbalom, niti sam imao bilo koga ko bi me nagovarao na to. Živim sa majkom i sestrom i bilo je uvek sve po mojoj želji, a ja sam želeo da igram fudbal i eto, jednostavno, tako se namestilo.
Bio si član kluba koji se takmiči u jednoj od najjačih liga na svetu. Uprkos tome što nisi dobio pravu šansu, koliko ti je samo iskustvo iz Hofenhajma pomoglo da se usavršiš kao igrač? Osim finansijskog aspekta, postoji li još neka suštinska razlika između nemačkog i srpskog fudbala? Da li su treninzi drugačiji?
– Iako mi to tada nije tako izgledalo, sa ove distance mislim da mi je prelazak tamo bio možda ishitren potez. Međutim, to je odgovaralo Radu zbog obeštećenja, a naravno i meni kao igraču. Ako je ozbiljna priča i stvarno postoji ponuda, mislim da retko ko može da odbije neki klub iz Bundeslige i pređe negde drugde ili ostane u istom klubu. Hofenhajm je ozbiljan klub, a gazda je čovek koji ima dosta para i dovodi ozbiljne igrače. Meni su saigrači bili fudbaleri koji su prethodno igrali u Liverpulu i drugim velikim klubovima, što mi je sigurno mnogo značilo. Neke posebne razlike u radu i treninzima nema, sem toga da što su igrači više plaćeni, više se i zalažu, što mislim da je normalno. Kod nas je definitivno problem oko novca presudan zašto kvalitet lige nije naročito veliki. Realno, bez para, ništa u životu ne može da funkcioniše lako, a posebno ne fudbal. Tamo se trenira ozbiljnije, ali su i uslovi ozbiljniji i svako zna zašto to radi. Tamo se najviše pažnje posvećuje fizičkoj spremi, a svi su spremni besprekorno. Ima majstora fudbala koji prave razliku, ali oni igraju za neki od onih četiri-pet najboljih ekipa, dok kod ostalih timova stvarno nema neke velike razlike.
Vojvodina je poslednju titulu osvojila 1989, a nakon toga, samo je jednom, 2009. godine, uspela da stekne zvanje vicešampiona. Koliko je realno da ova ekipa osvoji drugo mesto na kraju tekuće sezone i u narednom prvenstvu se ozbiljno uključi u borbu za titulu?
– U poslednjih 10-15 godina, Partizan i Crvena zvezda su ekipe koje dominiraju srpskim fudbalom. Partizan je to činio nešto češće, dok ove sezone Zvezda ima veliku prednost. Za ovih sedam-osam dana, uverio sam se da Vojvodina stvarno ima kvalitetnu ekipu, zajedno sa stručnim štabom, koji na svakom treningu pokušava da motiviše igrače i izvuče maksimum iz nas. To može da nam pomogne da izgradimo pobednički mentalitet i da na svaku utakmicu izađemo uvereni da možemo da pobedimo. E sad, da li će se to i dogoditi, ostaje nam da vidimo. Tu je i Kup, čije osvajanje svi apostrofiraju kao cilj. Ako svi damo sve od sebe, mislim da ništa nije neostvarivo niti nerealno.
Šta je ono što navijači mogu da očekuju od tebe u nastavku sezone, odnosno koji je to kvalitet za koji smatraš da možeš da doneseš ovom timu?
– Igram na poziciji krila i od mene se očekuje da nameštam i dajem golove, ali bilo bi glupo da bilo šta obećavam. Jedino što mogu da kažem jeste da ću na svakoj utakmici na kojoj budem igrao, igrati najbolje što mogu i dati sve od sebe. Najpre zbog mene samog, jer je to meni najbitnije, ali i zbog saigrača, celog kluba i naravno, zbog navijača. Tu nema mnogo filozofije. Daš sve od sebe i ukoliko imaš kvalitet, napravićeš razliku, a ukoliko nemaš, onda prosto nemaš. Zato mislim da je bitno samo dati sve od sebe, a sve ostalo bi trebalo da dođe – zaključio je Malbašić.
