Први део сезоне у Супер лиги Србије се полако приближава крају, а фудбалерима Војводине остало је да одиграју још само две првенствене утакмице. Прва ће уследити већ у суботу у Суботици, где црвено-беле очекује 62. војвођански дерби против Спартака, који ове сезоне игра одлично и налази се на четвртом месту на табели.

Војвођански дерби има посебан значај за све његове учеснике, а посебно за оне који су својевремено били чланови оба клуба. Један од њих је и Милан Јованић, садашњи тренер голмана „старе даме“, који је током играчке каријере с успехом наступао и за тим из Суботице.

Према његовим речима, црвено-беле очекује још једна неизвесна утакмица, али верује да ће екипа успешно пребродити још једно тешко гостовање.

– Спартак је направио феноменалну ствар и функционише изванредно у последњих неколико година, а господа Симовић, Кнежевић и Драган Ђорђевић на изузетан начин воде клуб. Имали су и феноменалног тренера Гаћиновића, због којег ми је жао што је отишао, али он је већ дуго времена био тамо. Мислим да је сјајан човек и један од најбољих тренера у Супер лиги. По мом мишљењу, Спартак има најбољу полуконтру и контру у лиги, са изузетно брзим, добрим и дисциплинованим играчима. Невероватни су у транзицији и многима су помрсили рачуне. Партизан их је једва победио тамо, при чему је Спартак у 90. минуту промашио пенал, а на „Маракани“ су тесно изгубили 3:2. Сад су остварили добар резултат у Инђији, где су победили после преокрета. Очекује нас изузетно тешка и тактички захтевна утакмица, у којој ће вероватно један детаљ пресудити. Ми смо већ освојили довољан број бодова, тако да не треба да срљамо, мада ће о томе одлучити шеф стручног штаба са Шарцем и Братићем. Очекујем сличан меч као у марту ове године, када је било 0:0, иако сви више волимо кад буде голова, као недавно против Металца. За нас није добро што смо тада остали без победе, али такве утакмице су генерално добре за фудбал у целини – каже Јованић.

После 17 кола, Војводина се налази на трећем месту на табели, са два бода заостатка за другопласираним Партизаном и шест бодова више од четвртопласираног Спартака?

– Искрено, досадашњим током сезоне не могу да будем незадовољан. Јесмо несрећно изгубили по који бод, али то нам се и вратило. Победили смо Партизан у 93. минуту и колико је лепо кад победиш на тај начин, толико је тешко кад изгубиш бодове тако, као рецимо у Горњем Милановцу. На преостала два меча ћемо ићи на победу и покушати да завршимо јесен као други, јер никад се не зна. Партизан има тешко гостовање Вождовцу на крову и уколико киксне, а ми победимо у Суботици, ето нас опет на другој позицији. Са друге стране, већ сада бежимо шест бодова четвртом на табели, што се дуго није десило у овом делу сезоне.

Рођен си у Новом Саду и прошао си омладинску школу Војводине, али си у сениорском фудбалу дебитовао у екипи Ветерника. Какво те сећање веже за тај период?

– У Војводину само дошао ’92. или ’93, а довео ме је покојни Александар Козлина. У почетку, нисам ни био голман, а и дан-данас на малом фудбалу више волим да играм него да будем на голу. У Војводини сам био до омладинског узраста, када сам по две утакмице бранио ја, а две један други голман. То ми се није свидело и тражио сам да идем негде где ћу моћи да браним, јер мислим да је то најбитније за младог голмана. Колико год да је битан тренинг, утакмице су ипак најважније, јер оне те праве већим и само кроз њих се озбиљно напредује. У Ветернику је тада председник клуба био покојни Ненад Опачић, са којим сам имао феноменалну сарадњу, а први сениорски наступ ми је био против Новог Сада у тадашњој Другој лиги – Север, када смо победили 1:0. Имао сам 18-19 година.

Након Ветерника, отишао си у Аустралију, где си био члан ФК Перт Глори, учесника највишег ранга аустралијског фудбала?

– Тамо сам бранио на пет-шест званичних утакмица, а отишао сам на позив Ференца Арока, који је раније био селектор Аустралије, а у нашој земљи је од ’61. до ’65. водио Нови Сад, који је тада учествовао у Првој савезној лиги. Ја сам раскинуо уговор са Ветерником и фактички се договорио са Бежанијом, иако ништа званично нисам потписао. Он познаје мог оца и када га сам га случајно срео једном приликом, питао ме је да ли ме интересује Аустралија. Као балавац од 19 година, одмах сам рекао може, иако нисам знао енглески, нити где идем, ни како је тамо. У Аустралији ми је било тешко онолико колико ми је то искуство помогло у животном сазревању, јер сам дуго био потпуно одвојен од куће и породице. Мислим да је то феноменална земља за завршетак каријере, да се оде са породицом на годину-две дана и ужива, јер тамо нема притиска. Ту сам по први пут доживео да смо изгубили утакмицу у борби за плеј-оф, а наша публика нам је тапшала. Овде би осули дрвље и камење, не би смео на улицу да изађеш. Све у свему, тамо ми је истовремено било јако лепо и јако тешко.

Из Аустралије си се вратио у Србију и то у редове Новог Сада, који је тада учествовао у Првој лиги Србије?

– У Нови Сад сам дошао на позив тадашњег директора Миодрага Мораче и ту сам бранио око годину и по дана. Имали смо врхунске резултате и јако квалитетне играче. Тад су за Нови Сад играли Љубиша Дунђерски, Бошко Коврлија, Дарко Пушкарић, Слободан Симовић… Љубе Дунђерски је играо штопера, а давао невероватне голове. Много нам је помагао, баш као што сада Дринчић ради у екипи Војводине, који нам значи својом игром и појавом. Можете мислити колико је тек нама тада у другој лиги био значајан Љубе Дунђерски, са његовим искуством из Серије А. У Новом Саду ми је стварно било феноменално.

Добре партије у дресу Новог Сада су те препоручиле Спартаку, са којим си изборио пласман у квалификације за Лигу Европе и био најбоље оцењени играч у лиги?

– Тада је тренер Спартака био Зоран Милинковић, а тренер голмана Зоћа Стојановић, кога невероватно ценим и поштујем. Од њега сам преузео највише добрих ствари које сада ја примењујем као тренер голмана, посебно по питању психологије, која је невероватно битна за голмане. Имали смо страшних годину дана, а круна свега тога је био одлазак у иностранство.

Из Спартака си отишао у Вислу и потписао петогодишњи уговор, при чему си са тим клубом освојио по једну титулу и Куп Пољске. Ипак, клуб си напустио пре истека уговора?

– Тамо сам имао несрећу да је гарнитура људи која ме је довела напустила клуб после само три месеца од мог доласка. У првих шест месеци сам имао одређени број наступа, а после тога је Висла довела естонског репрезентативца, који је стварно феноменалан голман. Постао сам резерва и хтео сам да идем на позајмицу, а биле су опције за прву пољску и другу немачку лигу. Међутим, Висла је велики клуб, има највише титула у Пољској, и нису ми дали да идем, под образложењем да им треба добар други голман. То се касније показало као тачно, јер сам добио прилику на неким мечевима у квалификацијама за Лигу шампиона и бранио сам веома добро. Међутим, после две-три године, дошло је до неких финансијских проблема, па сам се вратио у Србију.

Из Висле си се вратио у Спартак, али у свом другом мандату у том клубу ниси много бранио?

– Пошто сам имао спор са Вислом, замолио сам људе из Спартака да ми помогну папиролошки и они су ми изашли у сусрет. Спартак је тада имао доброг голмана који је бранио, а ја сам на тренинге ишао свега два-три пута недељно. Међутим, на неким мечевима сам и бранио, као рецимо у Купу против Партизана, када смо победили 2:0. Тада је тренер Спартака био Канатларовски, који је био селектор Македоније, и он ми је тражио да браним на тој утакмици.

Из Спартака си потом дошао у Војводину, са којом си освојио први Куп Србије у историји клуба?

– У Војводину сам дошао у јануару 2014. године. До краја те сезоне, ја сам бранио у првенству, а Жакула у Купу. Он је био мајстор за пенале, што се касније и показало. Ту је био и Роцков као трећи голман, али и Вања Милинковић-Савић, који је касније потписао за Манчестер. У наредној сезони сам мучио муку са повредама, након чега сам рекао доста, јер сам осетио да је то крај.

Током каријере, забележио си и три наступа за репрезентацију Србије и то у време док је селектор био чувени Радомир Антић?

– До тог тренутка, са таквим тренером се још нисам био сусрео. То је тренер који види све и по томе ме на њега много подсећа мој садашњи шеф Ненад Лалатовић. То је оно по чему се тренери разликују један од другог. Једном је изјавио како, приликом корнера за наш тим, од голмана тражи да стоји високо, те да је недавно гледао голмана који је захваљујући томе избио лопту на 40 метара од свог гола и тиме спречио шансу за противника. То сам ја урадио Клеу против Партизана и знао сам да је мислио на мене. На једном тренингу репрезентације, тренер голмана Раде Залад ме је позвао и ја сам кренуо ка њему, а Радомир Антић, иако је стајао на скроз другом крају терена и радио са играчима, прекинуо је тренинг и продерао се ка мени: „Шта смо рекли?“ Значи, није био усредсређен само на оно што раде играчи испред њега, већ је гледао и шта је радим. Касније му је Раде Залад рекао да ме је он звао и све је било ОК, али то ми је баш остало урезано у сећање. Као човек је био добар, миран, сталожен… Уосталом, причамо о човеку који је радио у Барселони, Реалу, Атлетику и има озбиљан резултат иза себе. У репрезентацији ми је генерално било јако лепо. Остао је жал за том Јужном Африком, иако сам био на ширем списку. Пре дебија за Србију сам добио позив за селекцију Босне и Херцеговине, јер је мој отац рођен у Републици Српској и имам њихове папире, а чак су ми и гарантовали да ћу бранити на неким мечевима. Међутим, наравно да ћу радије бранити за Србију.

По завршетку играчке каријере, тренерским послом си почео да се бавиш у Цементу из Беочина?

– Тај празан ход кад прекине каријеру је тежак за сваког играча. Једном приликом, док сам шетао на кеју, случајно сам срео Игора Мировића, кога познајем и јако ценим као политичара и као човека. Попричали смо и када сам му рекао да сам завршио каријеру, питао ме је да ли бих радио у Покрајинском заводу, помагао око моторике итд. Иако опет нисам знао у шта се упуштам, рекао сам да хоћу, јер сам само желео да почнем негде да радим. Ту сам радио два-три месеца, након чега ме је један пријатељ замолио да одрадим голмански тренинг са неким клинцем. Како сам одрадио тај тренинг, рекао сам себи – ово је мој посао. Радио сам по два-три тренинга дневно на Индексу, а онда ме је Милан Косановић питао да ли бих желео тиме да се бавим. Прихватио сам и хтео сам да имам своју голманску школу тамо. У почетку су били њих петорица, а после три месеца, већ их је било 30. Све сам сам радио и све сам стизао. Био сам на терену по осам сати, а неки канцеларијски посао нисам могао да радим ни два сата. Једноставно, нисам тај тип. Ја волим да радим, показујем, причам и тако сам се пронашао у свему томе. Када се то прочуло, позвао ме је директор Цемента, господин Никитовић, и тако је све кренуло. Имао сам невероватне тренере, поготово у Пољској, која има фантастичне голмане. Они много пажње обраћају на физичку спрему, а имао сам и тренера Холанђанина, који велики акценат ставља на игру ногом. Наравно, то све зависи од шефа стручног штаба и његове визије игре.

Из Цемента си потом дошао у Војводину и то у току сезоне 2018/19?

– У Војводину сам дошао на позив потпредседника клуба Љубе Апра и тадашњег генералног директора Дарка Јевтића и спортског директора Саше Дракулића, са доласком Драгомира Окуке, кога сам познавао приватно и пре тога. Након неколико месеци, он је отишао, а Радован Кривокапић и ја смо хтели да одемо са њим. Међутим, рекао нам је да иде у иностранство и да не може да нас поведе. Тад је било јако тешко, али сам то гледао са друге стране: радим у мом клубу, у мом граду и волим то што радим. Када сам долазио у клуб, неки су се питали да ли ја то могу и умем да радим, а ја сам им рекао: „Оног тренутка кад не будете били задовољни, ја идем и растаћемо се као људи.“ Међутим, о мени треба да суде голмани и шеф, а не неко ко ради у супермаркету и никада се није бавио овим послом. То јесте био тежак период, али после кише увек дође сунце. За Војводину, то је било са доласком Ненада Лалатовића, што је био најбољи могући потез клуба у том тренутку.

Управо Ненад Лалатовић је једном приликом изјавио да си ти најбољи тренер голмана са којим је радио?

– Да ли ми треба веће признање од тога? Не волим да хвалим самог себе, али морам да кажем да није лако држати на оптималном нивоу првог, другог, трећег и четвртог голмана. Сматрам да добро радим свој посао, али и да могу још боље, те ћу се трудити да буде тако. Ненад Лалатовић је у српском фудбалу „тата“ у тренерском послу и кад он каже тако нешто, ја гледам да му то дупло вратим. Исто као што гледам да вратим Војводини за то што ме је прихватила и дала ми шансу да радим у свом клубу и свом граду. Има ли ишта лепше од тога?

Ненад Лалатовић је у више наврата истицао одличну атмосферу међу играчима, а сигурно је да слично важи и за чланове стручног штаба?

– Братић, Шарац и ја смо играли заједно у Спартаку и имамо много догодовштина и прича. Шеф ће сад ићи са породицом на Копаоник, ја такође, Братић, а можда ће доћи и Шарац. Шеф је једном приликом одлично рекао: „Кад на дан утакмице, пре подне видим осам-девет играча како седе и друже се, знам да побеђујемо.“ Једноставно, ми не желимо лоше једни другима. Да није тако, били бисмо 15. на табели. Ја желим да Шарац уради што бољу анализу, да шеф што боље води утакмицу… Ми се приватно дружимо и идемо заједно на летовања, зимовања. Летос смо планирали да идемо заједно у Будву, али се због короне све изјаловило.

У тренутку када си дошао у Војводину, на голу је био Емил Роцков, који је након освајања Купа отишао у иностранство. Какав ти је био рад са њим?

– Ја сам с њим прво сарађивао као играч у Војводини у сезони у којој смо освојили први Куп 2014. године. Он је типичан пример како успех само 10-15 посто зависи од талента, а све остало од рада. Одушевљен сам што приватно познајем њега и његову породицу, а он је још раније заслужио да оде у иностранство. Пуно ми је срце због тога што је момак, који је пролазио кроз све и свашта на позајмицама у трећој и четвртој лиги, показао да постаје све бољи и бољи. Своју шансу је искористио зато што је добро радио. Ако не радиш добро због тога што мислиш како нећеш бранити, кад добијеш шансу, десиће ти се да испустиш лопту или нешто слично, јер Господ сваком врати онако како заслужује. То и дан-данас говорим мојим голманима. Емил је специфичан, прецизан, јако интелигентан, образован и улаже у себе. И даље се чујемо и каже ми да је задовољан. У Војводини никада није постављао питање финансија и да ли му је плата 500 или 600 евра. Тачно је знао шта је желео, а то је да брани добро, оде у иностранство и заради. Ја сам му мало дао неке смернице око ствари које можда није радио, али све што је постигао, заслужио је својим поштењем и радом.

По његовом одласку, на голу Војводине га је заменио Никола Симић, за кога је Ненад Лалатовић изјавио да га за годину дана види у репрезентацији Србије?

– Са Симкетом смо наилазили на разне проблеме. Неки су га спутавали, али од како сам дошао у клуб, ја сам веровао у њега и видео да има потенцијал. Има тачно оно што се тражи – добру ногу, феноменалну атлетску грађу, добру реакцију, брзину, експлозивност, а висок је 195. Подсећа ме на Брку у млађим данима, док је први пут био у Војводини. Тешко је голману када не брани две године и када се стално поставља питање да ли ће отићи или не. Међутим, не би било поштено ни према Роцкову да смо га склонили са гола док је још био ту. Тако размишљамо и шеф и ја и драго ми је што смо истомишљеници по том питању. Исто тако, када је отишао Роцков, не би било поштено према Симкету да смо ставили Вуклиша да брани, јер дечко је две године чекао шансу. Оно што је битно јесте што је то и Горан Вуклиш разумео. Нажалост, Симић се повредио због глупости, а до тада је феноменално бранио, укључујући и у последњем колу прошле сезоне против Партизана, када је шеф прихватио мој предлог да га ставимо на гол. Тад смо дефинитивно рекли да Роцков може да оде  без проблема, јер имамо адекватну замену, што се и показало као тачно. Голмани Војводине немају много посла током утакмице. Имају можда по три-четири интервенције, али је јако битно да тада реагују како треба, а за то је јако важна и физичка и психичка припремљеност.

Као што је Симић искористио своју шансу након одласка Роцкова, тако је и Вуклиш искористио своју прилику након повреде Симића?

– И дан-данас му говорим да се у животу никад ништа не зна. Можда га на зиму позове неки клуб и понуди му неке добре услове. Голмани су као вино – што су старији и искуснији, то су бољи. Није исто имати 25 и 33 године. Тај са 33 је искуснији, али ће овај од 25 дуже трајати. Вуклиш је показао стабилност, прихватио то што шеф тражи од њега, и то за сада добро иде. Голманима увек говорим да морају бити свесни својих грешака и да их сами препознају, а не ја да им скрећем пажњу. Ако је грбав терен, нећеш ићи пуном да је испуцаш, већ ћеш отворити ногу и шутнути је унутрашњом. Нема оног „одскочила ми“, то не сме да се деси. Мораш увек бити спреман и концентрисан, као што је Вуклиш био против Радничког.

Млади Немања Тороман представља будућност Војводине, иако је већ ове сезоне добио шансу да дебитује и сасвим добро се показао?

– Било је прича да ли да оде на позајмицу, али је шеф рекао да је боље да остане, јер никад се не зна шта може да се деси, што се касније показало као тачно. Симић се повредио, Вуклиш брани, и он је сада прва замена практично. Одлучио је да остане, вредно ради и ми смо само чекали прилику да му дамо шансу, што је заслужио својим односом према тренингу и обавезама. Сви ми имамо неких проблема, али кад изађемо на терен, током тих два сата немамо проблема. Немања је на том мечу сјајно одбранио у ситацији „један на један“, сачекао играча и имао чврсту руку, а то је оно што стално понављамо.

И поред тројице одличних голмана, Војводина је овог лета вратила и легендарног Жељка Бркића, на кога не треба посебно трошити речи?

– Брка би без проблема могао да брани већ сада против Спартака, а његову каријеру не треба ни коментарисати. Његов повратак је апсолутно био један од наших најбољих потеза. Ја голманима дозвољавам да међусобно причају, а Брка ту много може да помогне, што и чини. Они морају бити другари, али мора да се зна и хијерархија. Тренутно је први Вуклиш, а уколико се он повреди, браниће онај кога одреди шеф. Наравно да и други и трећи голман желе да бране, јер то је нормално. Не бих ни готивио голмана који не жели да брани, али не дозвољавамо лошу атмосферу. Уосталом, ускоро нам следе зимске припреме, па ћемо видети ко ће бити први голман на пролеће.

Прошле сезоне, са Војводином си освојио Куп Србије, чиме си постао један од ретких у историји клуба који се може похвалити са два освојена трофеја. Колико је реално да ове сезоне са Војводином пригрлиш и трећи пехар?

– Наша амбиција јесте да одбранимо трофеј. Што се тиче првенства, за сада смо трећи, а уколико нам се укаже прилика за коју позицију више, свакако ћемо дати све од себе да је искористимо. Међутим, идемо од меча до меча. Кад год смо причали о наредних пет-шест утакмица, направили смо кикс. Зато сада уопште не размишљамо о Пролетеру, већ само о Спартаку. Лично, мислим да би било феноменално да задржимо треће место, али то не значи да не треба покушати и више од тога. Фудбал је чудо, може и Звезда да киксне. Мој брат Никола Милутинов, који игра за ЦСКА, једном ми је лепо рекао: „У кошарци, хокеју и осталим спортовима, углавном побеђује квалитет. У фудбалу, није тако.“ Ја се први слажем са тим. Звезда је победила Марсеј у финалу Купа шампиона, иако је једном прешла центар за целу утакмицу. За сада, да задржимо ово треће место, а касније ћемо видети. У сваком случају, не видим зашто једном не бисмо били и први – поручио је Јованић.