Do samo pre godinu dana trenera omladinske selekcije Vojvodine Milana Kosanovića sportska  javnost Novog Sada uglavnom je znala kao bivšeg vrsnog igrača malog fudbala. Bio je čest učesnik (a bogami i pobednik) mnogih turnira popularne igre „na petoparcu“ ili kako ga sada nazivaju, „futsal“.
Što se tiče „velikog“ fudbala ovaj 41-godišnji rođeni Novosađanin iza sebe nema  neku spektakularnu karijeru niti je ostvario milonske ino transfere. Za razliku od nekih drugih njega nisu „mrzeli treneri“ ili je „u 23. godini doživeo tešku povredu koja mu je upropastila prelazak u minhenski Bajern“. Milan Kosanović -fudbaler bio je samo jedan od mnogih novosadskih momaka koji su sanjali o svetlima reflektora.

PRE NEGO ŠTO NAUČIŠ DA HODAŠ, MORAŠ PRVO NAUČITI DA PUZIŠ

Čvrst u nameri, uporan i fanatično vredan, po završetku aktivnog bavljenja fudbalom, Kosan je svoj profesionalni i životni put opredelio svojoj velikoj ljubavi-trenerskom pozivu.
Sudbina je htela da trenerski hleb počne da zarađuje 1997. godine u novosadskom Indeksu, klubu u kojem je načinio svoje prve fudbalske korake.
Nakon 3 godine, put ga po prvi put vodi na Detelinaru gde radi sa mlađim kategorijama „kanarinaca“. Mlad i ambiciozan, ubrzo je krenuo dalje  pa je kao šef struke vodio oba kluba iz Futoga, Metalac i OFK Futog. Sa starijim futoškim ligašem Metalcem beleži plasman u III ligu. Bio je to  uspeh kojim je po prvi put skrenuo pažnju na sebe. Sledi zatim povratak među „žuto-plave“ sa Detelinare gde dve sezone radi kao asistent iskusnog trenerskog vuka, Mome Raičevića, a  stepenica više u njegovoj karijeri bilo je postavljanje na mesto prvog stručnjaka RFK Novi Sad na kojem provodi godinu dana sve do dolaska u crveno-beli tabor.

Predusretljiv i za razgovor uvek spreman, Milan Kosanović je sa zadovoljstvom prihvatio „čašicu razgovora“.

-Kada ste i na čiju preporuku/poziv došli  u Vojvodinu ?

Nisam imao dilemu kada sam dobio poziv od Vojvodine. Bilo je to 2010. godine na  predlog direktora Omladinske škole Braneta Novakovića. Nas dvojica znali smo se od ranije i veoma često tesno sarađivali, razmenjivali iskustva (ja sam kao mlađi „upijao“ svaku Branetovu reč i „krao zanat“). Novaković je imao poverenja u mene i ja sam mu na tome večno zahvalan.

-Koliko dugo vodite  generaciju 94 i koja je tajna uspeha tih momaka ?

Generaciju rođenu 1994. preuzeo sam odmah po dolasku u Vošu 2010.  i sa njima radim evo već 2,5 godine. Od igrača koje sam zatekao sada su tu samo Aca Glumčević i Milovan Petrić. Tokom proteklog perioda vršena je doselekcija, neki igrači su odlazili, a ove godine zahvaljujući izmeni pravila FSS o omladinskim kategorijama, ekipi su priključeni i godinu dana mlađi fudbaleri rođeni 1995.
Moram da napomenem da su u selektiranju tima veliki doprinos dale  moje kolege  i prijatelji Vasa Tepšić i Vlada Gaćinović . Tepša  ima „nos“ da između gomile  najmanjih dečkića, nepogrešivo pronađe  onog pravog, a Vlada je protekle sezone vodio kadetsku selekciju iz koje su omladinskoj priključeni : Jorgić, Pankov, Makarić, Milinković-Savić, Ilić, Bajić i Gaćinović. Zahvaljujući  kvalitetnom radu mojih prethodnika  dobio sam savršeno tehnički i taktički obučene igrače. Ove sezone odlično se upotpunjavam sa Jovom Šarčevićem koji trenira generaciju 96. Iz njegove selekcije polako se izdvaja nekolicina igrača kojima sam već pružao šansu u zvaničnim i prijateljskim utakmicama.

Tajna uspeha je veoma kompleksna, a ujedno i vrlo jednostavna kategorija, bar kada se radi o momcima sa kojima radim. Mislim da je pored njihovih neospornih fudbalskih kvaliteta  presudno veliko drugarstvo koje vlada među njima. Ponašaju se, razmišljaju i žive kao složna porodica. Krasi ih duh zajedništva kako na terenu tako i van njega. Neverovatna činjenica je da među 25 igrača ne postoji zavist, ljubomora, svađa …To samo govori koliko su svi oni zreli bez obzira što su po godinama još uvek deca. Kao njihov fudbalski učitelj i pedagog veoma sam ponosan zbog toga.

-Šta je za vas veće zadovoljstvo, rezultati  i titule u omladinskoj konkurenciji ili gledati kako vaš igrač postaje prvotimac ?

Mnogo je lepo kada dođete na stadion „Karađorđe“ i vidite da deca koja su pre dve godine bili četvrti u Kadetskoj ligi Srbije, a pre godinu dana ubedljivo osvojili šampionsku titulu u omladinskoj konkurenciji, sada na teren izlaze kao prvotimci.
To je jedna vrsta zadovoljstva i satisfakcije. Potvrda da i sam nešto vrediš i da nisi uzalud protraćio vreme. Sa druge strane, rezultati koje su ovi momci postigli u mnogome su promenili sliku i sam imidž kluba. U svim gradovima Srbije u kojima gostujemo ime Vojvodine se izgovara sa dužnim poštovanjem. Ljudi nas prepoznaju po lepom fudbalu i golovima. Nekada su se pamtila samo imena prvotimaca, a sada se na primer u Kruševcu ili Jagodini zna za Spremu, Ilića, Kosovića …Naravno, kao i svaki trener, i ja uživam u pobedama i taj osećaj je druga vrsta zadovoljstva koje me ispunjava.

-Na  čemu posebno insistirate  u trenažnom procesu i obuci mladih igrača, gledajući  kroz neophodan  period takozvanog „fudbalskog odrastanja“ ?

U Omladinskoj školi radi se metodično i planski, nema mesta improvizacijama, pre svega zahvaljujući odličnoj organizaciji za koju je najzaslužniji „glavnokomandujući“  Brane Novaković. Prilikom obuke mladih igrača u Vojvodini koriste se metode preuzete iz najuspešnijih evropskih klubova. Trebate da vidite kako izgleda jedan sastanak trenera zaduženih za rad sa mlađim kategorijama. Potseća na kolegijum specijalista pre jutarnje vizite u nekoj bolnici. Fale nam samo beli mantili …-smeh. Atmosfera je izuzetno zdrava i pozitivna, vladaju kolegijalnost i profesionalizam, a rezultate tog i takvog rada vidite i sami.
Ovde imam potrebu da kažem nešto  što me niste pitali, a po mom skromnom mišljenju smatram da je potrebno. Naime, znam da bi mnogi navijači Vojvodine želeli  da  u prvom timu ovog momenta  vide Sekulića, Petrića, Nikolića i ostale,  ali  iskustvo mi govori da sa njima moramo biti krajnje strpljivi i oprezni. Mladi fudbaleri u tom uzrastu još uvek nisu dovoljno zreli da bi na njih mogli natovariti breme odgovornosti igranja u prvom timu (pa ma kakva ta  liga bila). Potrebno im je još sigurno godinu dana kako bi se uspešno završio period njihovog fudbalskog odrastanja.

Prethodnom konstatacijom  dali ste mi  odličan šlagvort za moje sledeće pitanje, a ono glasi :  Kako bi rešili vremenski vakum između vremena kada mladi fudbaleri  uzrasta od 18-19 godina izlaze iz omladinskog pogona do njihove potpune igračke i takmičarske zrelosti ?

Generalno gledano, to je jedan ozbiljan problem našeg fudbala koji se ovog momenta posebno reflektuje na Vojvodinu. Ovo tvrdim jer, na sreću kluba, poslednjih godina imamo hiperprodukciju talentovanih igrača. Međutim, problem nastaje u momentu  kada oni izađu iz omladinske konkurencije. Tada većina njih još uvek nije  „ni na nebu ni na zemlji“. U prošlosti su bili česti primeri da su se u tom periodu mnogi talentovani igrači izgubili.
Kao rešenje vidim, a ta ideja već nekoliko godina unazad provejava u klubu, formiranje drugog tima Vojvodine po uzoru na Partizanovu filijalu Teleoptik, koji bi se takmičio u Prvoj ili Srpskoj ligi. Na taj način klub bi u svakom trenutku imao mlade talentovane fudbalere na okupu i po potrebi  ih prebacivao u prvi tim.

-Kako doživljavate poziv selektora U-18 reprezentacije, Veljka Paunovića da se uključite u rad sa nacionalnim timom kao njegov prvi pomoćnik ?

Za mene je taj poziv velika čast i obaveza. Zadovoljstvo više i potvrda kvalitetnog rada u našem klubu  su i imena igrača Vojvodine koji su pozvani na okupljanje reprezentacije u Novoj Pazovi. Jorgić, Pankov, Milinković-Savić, Spremo, Ilić …kud ćete više. Ako njima pridodamo i crnogorske reprezentativce Kosovića, Sekulića, Janjuševića, golmana Kordića …ja ne znam ima li ih još …to je skoro kompletan tim.

-Kaže se da svaki pravi vojnik sanja da jednog dana postane general. Obzirom na činjenicu da igrači čiji ste trener ozbiljno kucaju na vrata prvog tima, pitanje koje se logično samo po sebi nameće, (a bez namere da „kadrujemo“) je : Vidite li sebe u budućnosti kao šefa stručnog štaba prvog tima Vojvodine ?
Više od dve godine živim i radim sa igračima koji su u vreme kada sam došao bili tek  golobradi dečaci. Svi zajedno smo, a tu pored trenera i igrača moram da pomenem  ljude koji su godinama volonterski uz Omladinsku školu : Miodraga Jovića, Žiku Krstonošića, a od skora i Jovana Vukčevića, osvajanjem titule prvaka Srbije postigli  veliki uspeh. A uspeh je kao kocka, nakon prvog želiš i drugi, pa treći i tako redom …
Osećaj zadovoljstva kada znaš da ljudi sa nestrpljenjem očekuju prvu narednu utakmicu omladinaca, afirmativni napisi u štampi, još više podrška supruge Nataše i sina Luke koji ne propuštaju ni jedan susret u Novom sadu …daju mi snagu da nastavim dalje. Ambicije mi sigurno ne nedostaju. Svaki čovek ima svoje snove. Moji snovi možda u ovom momentu nekom  liče na bajku ali želeo bih da u bliskoj budućnost  sa mojim igračima ponovim uspeh od prošle godine … u seniorskoj konkurenciji.
Fudbalski klub Vojvodina je institucija i za svakog trenera u našoj zemlji predstavlja vrhunac karijere. Ko kaže da nije tako, verujte mi-ne govori istinu.
Na kraju želeo bih da se posebno zahvalim predsedniku FK „Vojvodina“ gospodinu Butoroviću koji je prepoznao ono što radimo. Njegova podrška nije samo deklarativna već konkretna i opipljiva što meni lično daje još više motiva za rad.

Milan Kosanović-Kosan-običan novosadski momak koji je DOsanjao svetla reflektora…

 

Dragan Čapelja