„Моја лична, али и идеја клуба јесте да се ради на повратку идентитета Војводине и да поново имамо тај осећај да деца Војводине буду у првом тиму, односно да им се пружи сигурност да ће у некој блиској будућности добити шансу да заиграју.“

Овим речима је, пред крај јесењег дела првенства, шеф стручног штаба „старе даме“ Радован Кривокапић најавио оно што је и уследило у наредним колима и недељама, а то је да су многи играчи поникли у омладинској школи „Илија Пантелић“ уврштени у први тим црвено-белих.

И овде на припремама у Белеку, од 27 првотимаца, чак 16 њих прошли су кроз Вошину фудбалску академију, те се с правом може рећи да речи Радована Кривокапића с почетка овог текста заиста имају своју тежину и значај. Међутим, када је реч о повратку идентитета клуба, све навијаче Војводине обрадовала је вест да је, осим талентованих омладинаца, члан првог тима „старе даме“ од ове зиме постао и Вук Митошевић, играч чије је име добро познато свима којима срце куца за црвено-беле боје Војводине и фудбалер који је био стандардни првотимац Воше у време када је клуб бележио много боље резултате него што је то случај у последње две сезоне.

После шест година играња у Србији и иностранству, вратио се у клуб у којем је и започео каријеру и, како сам каже, изузетно је мотивисан да са својом Вошом поново бележи резултате на понос и радост навијача.

– Пријатно је поново бити у Војводини. Неке ствари су се промениле, али ми је опет било потребно много мање времена да се прилагодим него да сам прешао у неки други клуб о којем не знам ништа. Направио сам трансфер у клуб о којем највише знам, а верујте да никад нисам осећао веће узбуђење током припрема него што је то сада случај. Из оног мог периода, овде су и даље само физиотерапеути и економ Јотановић, те има доста младих играча. Ипак, рад шефа стручног штаба Кривокапића ми је познат, а и нашег новог аналитичара Смајића познајем готово цео живот, па мислим да сам се практично већ уклопио – каже Митошевић.

Када си својевремено ушао у први тим Војводине, био си један од најмлађих играча, док сада са 27 година већ спадаш међу старије. По твом мишљењу, колико се Војводина као клуб променила за сав тај период?

– Ја то вероватно не могу реално да сагледам, јер када сам отишао са 21-22 године, клуб сам гледао једним очима, а сада на потпуно другачији начин гледам на клуб, али и генерално на фудбал и живот. Фудбал је такав да ти је потребно јако много времена да би достигао неки завидан ниво, а јако мало да све то урушиш. Ситуација у Војводини није сјајна, али тога сам био свестан и када сам долазио. Једноставно, раније су била друга времена и читав однос снага у српском фудбалу је био другачији него што је сад, али уколико је Војводина у кризи, то није добро ни за читав српски фудбал. С друге стране, добро је то што је неколико других клубова стало на ноге и сада су ту одмах иза или уз Црвену звезду и Партизан, што и нас треба да натера да у организационом и фудбалском смислу дамо максимум како бисмо их престигли, односно како би Војводина била тамо где треба да буде.

У садашњем тиму Војводине, практично половина играча спада или је тек изашла из омладинског стажа. Како теби делује ова екипа и шта очекујеш од ње у наставку првенства?

– Врло специфично је то што је ово изузетно млада екипа, али се од ње ипак очекује добар резултат. Иако те две ствари тешко иду заједно, ја верујем да можемо да направимо оно што се тражи од нас. Момци су талентовани, а и шеф је такође млад и жељан афирмације, па је то ритам који морамо да пратимо. Уз одређене корекције, исправке и напредак у сваком смислу, мислим да можемо да остваримо тај минимални циљ који смо зацртали, а можда да се попнемо и које место више.

Могу ли садашњи млади играчи Војводине, који се још увек могу назвати и омладинцима, баш на твом примеру да виде шта значи прави однос према грбу и дресу Војводине и приврженост клубу који је од малена улагао у њих, те им дао шансу да се фудбалски афирмишу и докажу?

– Доста се прича о тој Вошиној деци. Шеф је Вошино дете, ја сам Вошино дете, сада има и доста тих млађих играча који су такође Вошина деца. Међутим, то што је неко Вошино дете не треба да буде никаква привилегија. Штавише, сматрам да због тога мораш да имаш још већу одговорност, јер у Војводини си поникао и зато мораш максимално да поштујеш клуб као институцију кроз коју су прошли многи велики играчи. Ја сам имао ту срећу да сам почео да тренирам фудбал у школи Мике Радосава, који је био члан првог шампионског тима Војводине и читава моја генерација је била упућена у то. Међутим, све док нисам ушао у професионални фудбал, нисам схватао тежину тога и то колики је то заправо био подвиг. Осим тога, у омладинској школи ми је тренер био Рајко Алексић, били су ту и покојни чика Панта (Илија Пантелић), Добривоје Тривић, Пера Никезић… То су све легенде клуба на које смо били упућени, а они су нам служили као пример и неретко знали да нас искритикују. Данас је време другачије и млади играчи се брже лансирају, при чему има и менаџера и неких других фактора који им сигурно одмажу у њиховом развоју. Ја ћу се трудити да им својим примером покажем и објасним да је ово велики клуб, без обзира на то где се тренутно налази. Пред њима је велики рад и морају бити свесни онога чега можда ни ја нисам био свестан са својих 18 година, а то је да су, не само овде, него и у свету, многи талентовани играчи пропадали због недисциплине и неодговорности, а да су они много мање талентовани од њих успевали да направе каријеру. Што пре то схвате, биће боље и за њих и за клуб.

Током претходних шест година, наступао си и у иностраним клубовима у Казахстану и Мађарској. Какво је твоје искуство тамо и какав је тамошњи квалитет лиге и фудбала у поређењу са српским?

– Различита је филозофија играча у Србији и у другим земљама у којима сам био. У Србији, преко 90 посто играча игра зато да би отишло негде другде и направило неку каријеру, док, на пример у Казахстану, сви репрезентативци играју у њиховим клубовима. Њима се не жури и немају толики притисак да оду у иностранство. Првенствено са финансијске стране, имају много боље услове него домаћи играчи у Србији, а у самој лиги постоје две-три екипе које одскачу, док су све остале приближно истог квалитета. Што се тиче Мађарске, они су последњих година направили праву револуцију и на томе им скидам капу. Много новца улажу у фудбал, али ми смо дефинитивно много талентованија нација. Много ми је криво због тога што ми немамо такве услове као они, јер квалитет фудбала код нас и код њих онда не би могао да се пореди. Нама треба само инфраструктура и неки стабилни извори финансирања како бисмо могли да задржимо ту децу овде и направимо играче од њих.

Био си део једне одличне генерације из омладинске школе Војводине, у којој су, поред тебе, били још и Слободан Медојевић, Александар Катаи, Данијел Алексић, Огњен Мудрински, Мирослав Стевановић итд. Колико си и даље у контакту са њима и сетите ли се некад времена када сте заједно играли у Воши?

– У контакту сам са Медојевићем, са којим сам био цимер у Војводини и са којим се познајем читав живот. Такође, чујем се и са Мудрим, Катаијем, Данијелом Алексићем, Стевановићем… То су играчи који су били у првом тиму Војводине, али осим њих, има ту још играча из моје генерације који су заобилазним путем дошли до Супер лиге или иностранства. На пример, Седлар, који је сада у Пољској и наступио је и за А репрезентацију, па Александар Танасин, који је сада у Пролетеру… Мислим да смо били талентована генерација и често се сетимо тог времена, које је сада већ далека прошлост.

Пре него што си отишао из Војводине, са својим клубом си два пута долазио до финала Купа Србије (2010. и 2011), али је Војводина тада остала без трофеја у својим витринама. Надаш ли се и верујеш ли да ипак можеш освојити пехар са „старом дамом“?

– Постоје неке ствари о којима маштам од момента када сам схватио да ћу се професионално бавити фудбалом. Маштам о неким стварима са Војводином, али не бих сада да причам о трофејима, јер из данашње перспективе, то можда не изгледа толико реално. Ипак, то свакако јесте један од мојих снова и надам се да ће ми се некад и остварити.

У првом пролећном колу, Војводину очекује гостовање Црвеној звезди у Београду. Чему навијачи Војводине могу да се надају на том мечу и имаш ли нешто да им поручиш пред други део сезоне?

– То ће бити прва утакмица и њима и нама, а фаворити се обично жале како им је та прва такмичарска утакмица увек најтежа. Уз одличне припреме, а остале су нам још три недеље, верујем да постоји шанса да им помрсимо рачуне. Играће се на добром терену, у лепим условима, те сматрам да можемо да изненадимо и њих и све остале у Србији који су отписали Војводину. Што се тиче навијача, могу да им обећам само максималан однос према игри од стране свих нас у екипи. То некад донесе резултат, некад не, али надам се да ће они то препознати, те да ће нас у пролећном делу пратити у већем броју него јесенас, како бисмо, заједно, можда дошли и до неког чуда – рекао је Митошевић.