U dugoj istoriji navijača Vojvodine zaista je mnogo zanimljivosti, koje još uvek pobuđuju pažnju, a mnogi događaji i anegdote i dan danas se sa zadovoljstvom prepričavaju. Mi ćemo vam prezentovati deo tih zanimljivosti u dva dela.
Između dva svetska rata vladalo je veliko rivalstvo između dva tada najpopularnija novosadska kluba – Vojvodine i NAK-a (Novosadski atletski klub). Susreti su često obilovali tenzijom i grubostima, pa je dolazilo i do fizičkih obračuna među samim igračima, a ponekad bi se sukobi preneli i na navijače, pa je tada i policija morala intervenisati.
1930. godine, verni pristalica Vojvodine Avdo Đorić, putovao je peške na utakmicu u Osijek, da bi prosustvovao meču između osječke Slavije i Vojvodine.
Pedesetih godina prošlog veka bilo je teško doći do ulaznica za utakmice Vojvodine. Dovitljivi navijači snalazili su se tako što su utakmice posmatrali sa krovova putničkih i teretnih vagona, koji su se nalazili iza istočne tribine na pomoćnim kolosecima stare novosadske Železničke stanice.
Krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, kada je Voša, po mnogima, igrala najlepši fudbal u bivšoj Jugi, ulaznice za nedeljne utakmice prodavale su se ponedeljkom. Šest dana ranije. I naravno, sve su bile prodate.
1962. godine, veliki Vošin fan Ratko Kostić, inače invalid, putovao je sa biciklom u Budimpeštu da bi gledao utakmicu voljenog kluba. Tokom puta, kod Segedina, autobus sa igračima Vojvodine primio ga je zajedno sa biciklom i prevezao do Budimpešte.
Polovinom šezdesetih godina 20-og veka grupa navijača Vojvodine iz sremskog sela Maradik, u nedostaku prevoza, dolazila je na utakmice svog kluba, tako što su zaprežim kolima putovali do Sremskih Karlovaca, a potom su vozom nastavljali do Novog Sada.
Sedamdesetih godina prošlog veka, mlađi navijači ulazili su besplatno na stadion Vojvodine s navijačkim rekvizitima, ili nekim obeležjem kluba, kao što su: šal, kapa, dres i slično. Oni koji nisu imali ništa od toga, krišom su dobijali od onih koji su ušli, tako što su im ovi prebacivali preko tribine. Čelnici kluba i redari znali su za taj vid male prevare, ali su se pravili da ne vide. Razlog je bio jasan –želeli su da što više mladih navijača bude na stadionu.
Početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada se još na stadion mogla uneti hrana i piće, navijači koji su se nalazili na sredini istočne tribine, znali su sebi napraviti pravi ugođaj. Uvek bi neko od njih doneo čvaraka, kobasice, slanine i sličnih proizvoda. Uz domaću rakiju i vino atmosfvera je bila prava vojvođanska. Dešavalo se da utakmica bude dosadna, ali su zato njihovi šeretski komentari uvek bili zanimljivi.
Pre tridesetak godina, čuveni Vošin fan, Ivan Besermenji–Besa, dolazio je na derbi utakmice poslednjim novosadskim fijakerom. Besa se ovim legendarnim prevoznim sredstvom kretao od železničke stanice, duž Bulevara Oslobođenja, do stadiona. Preko konja bi prebacio Vošinu zastavu, a on bi obučen u crveno-beli kombinezon, sa cilindrom na glavi, pevao Vošine pesme, koje je sam komponovao.
Polovinom osamdesetih prošlog veka, nakon niza loših rezultata Vojvodine u prvenstvu, grupa navijača sa istočne tribine istakla je na ogradi transparent sa natpisom „Pomozi Bože“. Međutim, u roku od nekoliko minuta, policajci u civilu transparent su drsko skinuli. Zaista, da danas čovek u to ne poveruje.
1986. godine na prvenstvenoj utakmici sa Partizanom u Beogradu, četiri navijača Vojvodine na severnoj tribini stadiona JNA, skandirali su „Srbija“. Nakon toga su ih pripadnici Državne bezbednosti u civilu uhapsili i priveli u službene prostorije. Dva Vošina fana koja nisu bila srpske nacionalnosti odmah su puštena, dok su preostala dvojica, nakon detaljnijeg ispitivanja, puštena posle završetka utakmice.
1987.godine, legendarni vošin navijač Miloš Zemljanac, poznatiji kao Fale, opkladio se sa tadašnjim golgeterom Miroslavom Ćurčićem pred utakmicu sa Splitom, da će ako ovaj da tri gola uskočiti na teren. Nakon što je popularni Ćure postigao dva gola, sviran je penal za Vošu. Ćure je uzeo loptu i pozvao Faleta da se spremi. Nakon trećeg pogotka Fale je ispunio obećanje i uskočio na teren. Na svu sreću policija nije bila gruba prema njemu.
