U dugoj istoriji navijača Vojvodine zaista je mnogo zanimljivosti, koje još uvek pobuđuju pažnju, a mnogi događaji i anegdote i dan danas se sa zadovoljstvom prepričavaju.
1988. godine, grupa od 8 navijača Vojvodine prisustvovala je prvenstvenoj utakmici koju je Vojvodina igrala u Zagrebu protiv Dinama. Zbog žurbe na voz nisu dočekali kraj meča. Međutim, voz je kasnio u polasku 2 časa. Krajnji rezultat su saznali u vozu od drugara koji je ostao do kraja, jer nije ni video da su preostali otišli. Iako je gubila do 87. minuta 1 : 0, Vojvodina izjednačila i pobedila na penale.
Od 1985. do 1991. godine popularni „Tuzlak“ (navijač Vojvodine iz Tuzle), prisustvovao je gotovo svim utakmicama crveno-belih na gostujućim terenima širom Jugoslavije. Na sva putovanja išao je vozom, potpuno sam. Ogrnut zastavom Vojvodine. Retko se dešavalo da doživi neku neprijatnost.
Navijačka grupa „Stara garda” osnovana je jednog letnjeg dana 1994. godine na novosadskom „Štrandu“, kada je grupa starijih navijača Vojvodine odlučila da formira svoju organizovanu navijačku grupu. Istog dana, kada su dali svoje priloge, na Štrandu su skupljali dobrovoljne priloge i od drugih navijača Voše, kako bi finansirali izradu prve zastave STARE GARDE. Još uvek se priče da je zastava od planiranih 20 metara dužine morala da se skrati na polovinu te mere, jer su GARDISTI te večeri popili 10 metara iste.
Polovinom devedesetih prošlog veka, četvoricu navijača Vojvodine u Zrenjaninu napalo je dvadesetak domaćih navijača, koristeći šipke motke i slična priručna sredstva. Prilikom jednog od udaraca šipkom u glavu, jedan Vošin fan uspeo je da otme tu istu šipku. Bilo je to baš u trenutku kada je stigla policija. Nakon izvršenog uviđaja napravljen je zapisnik. Pomenuti navijač optužen je za pokušaj nanošenja teških telesnih povreda. Trebalo mu je dosta vremena da objasni da je ipak on bio žrtva.
2002. godine, prilikom odigravanja kup utakmice između Zemuna i Vojvodine, došlo je do provale oblaka. Kiša je bila toliko jaka, da je sudija prekinuo meč i povuka ekipe u svlačionicu. I ako su imali mogućnost, navijači Vojvodine nisu napustali tribini, već su sačekali nastavak meća. Voša je pobedila i tako nagradila svoje navijače, koji su sa njima, mokri do kože, proslavili pobedu.
2003. godine, Grupa od 60 navijača Vojvodine prisustvovala je samo 17 minuta prvenstvenoj utakmici, koja je igrana u Valjevu protiv Radničkog iz Obrenovca. Naime, njih je policija, nakon žestokog otpora, vratila za Novi Sad. – „bez razloga“. Krajnji rezultat su saznli kada su stigli do Šapca.
2004. godine, pet pripitih starijih navijača Voše stigli su u Kulu pred sam početek meča. Pošto se eho navijanja navijača koji su već bili na stadionu odbija od silosa, koji se nalazio oko kilometar od stadiona Hajduka, oni su krenuli u pracu Vrbasa. I tek kad su stigli do pomenutog silolsa, shvatli su da su pogrešili. Tako da su na stadion ušli tek u 25. minutu. Može se ipak reći da nije bilo uzalud, jer su dospeli u rubrki „zgode i nezgode“.
Od 2005. do 2008. godine, usled brojnih kontrola zadržavaja i pretresa od strane policije, navijači Vojvodine najčešće nisu stizali na početak gostujućih utakmica. Nije bio redak slučaj da se na stadion uđe tek početkom drugog poluvremena. No, najverniji nisu odustajali. E to se zove ljubav prema klubu.
2010. godine, nakon što im policja nije dozvolila da sa autobusima putuju u Suboticu, jer nisu svi imali lične karte, sedamdesetak navijača crveno-belih odlučila je da putuje vozom, iako su znali da će stiči tek na kraj meča. Tako je i bilo, trčeći sa policijom, koja ih je pratila u vozu, od stanice Adamovićevo do stadiona Spartaka stigli su tek u 86. minutu meča. Iako nisu videli pobednički gol, ipak su stigli da sa igračima proslave ovu važnu pobedu u Subotici.
