“Momci, između vas i nas ne postoji znak jednakosti – jer mi smo jedno, i nikada neće ni biti drugačije. Našu spregu nismo uspostavili mi, ona je rođena kada i promisao na crveno-beli nemir. Svako od nas se svrstao u onu poru za koju je smatrao da mu je mesto, svako je našao poziciju u crveno-belom bedemu gde može najviše da pruži. Sutra pružamo zajedno, sutra zajedno uzimamo oteto! Pomislite samo koliko generacija je čekalo taj trenutak, koja je to energija koja se sažela u jedan hor iz naših grla koji će sutra biti uz vas. Koliko je tu na tribinama premošćen generacijski jaz zahvaljujući ovom grbu koji nosite na grudima. Jedan, huk, jedan klub, jedan grad, samo jedna Vojvodina. Ona naša, divlja i neposlušna, prkosna i nesavršena, lepršava i voljena, generacijama čuvana, generacijama uzdizana do ovog trenutka, do praga od večnosti i fudbalske besmrtnosti. I stigla je do vaših gotovo upisanih imena u istoriju srpskog fudbala koje će naši klinci kroz naredni vek recitovati kao odu počasti. Vama se pruža prilika da pređete Rubikon. Cezar je to svojevremeno uspešno uradio, uradite i vi i donesite mnogo radosti nama, vašim vernim pratiocima pod crveno-belim oblakom. Nas ne interesuje taktika, vaše premije, vaše kalkulacije oko budućih transfera, nas interesuje samo tih devedesetak minuta pod kapom nebeskom a na beogradskoj travi. Učinite nas ponosnim na vas jer kako god se okrene, sve je u vašim rukama. Daće Bog, i Kup će biti u vašim rukama!”
Gardista
