Ko ne zna odakle je pošao, može lako zalutati.
Ko zna prošlost bolje će shvatiti sadašnjost i lakše nazreti budućnost.
Sve na ovom svetu izgleda različito sa različitih daljina. Da bismo nešto videli u pravim vrednostima moramo imati i pravo odstojanje od onoga u šta gledamo.
Mladićima koji su 1914. u Novom Sadu želeli samo da budu jednaki sa onima oko sebe bilo je dovoljno da u svom zanosu učine jedan jedini korak iz nepoznatog, da izađu „među svet“, da pokažu da i oni postoje. Niko od njih tada nije ni pomišljao da će taj romantičarski duh, to oduševljenje, taj koračić-trajati ceo vek. Gledajući sa razdaljine od 100 godina postajemo svesni da je izlet u Kovilj i ta „prautakmica“ novosadskih mladića sa tamošnjim Šajkašem samo „uzdizanje na prste“ da bi bili jednaki, samo upinjanje jedne generacije za mali korak čiji će kasniji hod sasvim izvesno kročiti u 21 vek.
Fudbal nije bio čak ni ono najvažnije, najosnovnije što ih je teralo napred. Postojalo je nešto više, nešto jače-želja da i oni, mladi Srbi u Austrougarskoj pokažu onima koji su već imali svoja sportska društva, da mogu to isto, da mogu biti jednaki, da su sposobni koliko i drugi …
Tako se rodila Vojvodina. Bio je to njen početak, a zatim su se nizali dani, godine, ljudi, događaji, utakmice, uspesi i neuspesi, dizanja i padovi-da bi danas to ime nekome postalo ljubav od malih nogu, briga i razbibriga, radost i tuga, a ponekad i nešto više.
Mnogo ih je koji su do sada ugradili sebe u današnju velelepnu sportsku piramidu Vojvodine. Generacije fudbalera tokom sto godina smenjivale su jedna drugu. Još je više onih u kojima je zauvek ostao deo te Vojvodine kao prva ljubav, dečačko oduševljenje, kao nešto što se voli i nikad ne zaboravlja.
Ko zna svoju prošlost-može bolje prepoznati put za budućnost.
Ko zna odakle je krenuo-ne može se izgubiti.
Lazar Vasić
