Sima Milovan je počeo svoju fudbalsku karijeru u rodnom Bečeju, u FK „Građanski‟ (sada FK „Bečej‟). Prvo je nosio broj 6, zatim broj 3, onda je izmenjao nekoliko mesta u timu, da bi se sasvim slučajno našao u dresu centarhalfa. I kada ga je jednom obukao više ga nije skidao. Od prve utakmice do oproštajne 1958. godine Sima je bio standardni i nezamenjivi centarhalf FK „Vojvodina“.
Već 1948. godine trener Bane Sekulić ga je postavio za kapitena, i tu dužnost je obavljao do 1957., punih 10 godina. Od njega boljeg nije bilo. Kao takav došao je u Vojvodinu 1947. godine i prvi put zaigrao protiv sarajevskog Torpeda u borbi za ulazak u prvu ligu. Od tada visoka figura Milovanova predstavljala je za sve navale teško savladivu prepreku. Mada najmlađi po stažu u ekipi, preuzeo je žutu traku od Avramovića zbog standardne forme i vrlo odgovornog mesta u timu. Njegov desetogodišnji staž u ulozi kapitena jedan je od najdužih u Jugoslaviji. Za to vreme je on uvek bio najprimerniji i prvi, odlična veza između igrača i urpave, a na terenu besprekorni čuvar reda i discipline, koji je, ako je to trebalo, umeo svog igrača da pošalje u svlačionicu. Nejgova se reč poštovala kada se odlučivalo kako će biti sastavljen tim, a igrači su ga poštovali i cenili.
Kada je 25. marta 1959. godine Sima Milovanov istrčao na teren Vojvodine na novosadskom stadionu, za mnoge gledaoce to nije bio običan događaj. Za jednog od najboljih posleratnih fudbalera Vojvodine to je bila poslednja bitka na zelenom terenu. Bio je to oproštaj od jednog dela života i 557 utakmica u crvenom belom dresu.
Ali, i tada, kao i za vreme poslednjih 12 godina, bio je pravi bedem u svom kaznenom prostoru, prepreka koja se skoro nije mogla savladati- stub koji i u najtežim trenucima predstavlja ohrabrenje i nadu na uspeh. Frenetičan aplauz bio je nagrada Milovanovu čije su zasluge, za mnoge uspehe Vojvodine zaista velike i neprocenjive.
Za tih 12 godina u dresu Vojvodine odigraso je 557 utakmica, po čemu je jedan od najuspešnijih. Dres sa državnim grbom nosio je 7 puta, ali je čak 70 puta bio na klupi, jer je na istom mestu u nacionalnom timu igrao čuveni Horvat. Još jedan kuriozitet vezan je za našeg Simu – kada je Partizanu zafalio centarhalh, sa trideset i neku Sima je pozvan u JNA-u (do 1968. godine svi kvalitetni igrači na odsluženju vojnog roka igrasli su za FK „Partizan“), i ako je Milovanov služio vojsku pre Drugog svetskog rata, a bio je i učesnik Narodno oslobodilačke borbe.
U SPLIT SA KOFEROM PUNIM ĆVARAKA
Prilikom proslave 50 godina postojanja FK „Vojvodina“ 1964. godine, na pitanje novinara – šta mu se najsnažnije urezalo u njegovoj bogatoj karijeri, vezano za Vojvodinu, Milovanov je ispričao sledeći događaj:
„Pred prvenstveni susret u sa Hadukom u Splitu 1953. godine, u klupskoj kasi nije bilo ni dinara. Tadašnji predsednik kluba čika Sreta Reljićje rekao : „Deco, ja ću poneti pun kofer čvaraka, a vi samo kupite hleba, to će vam biti doručak i ručak i večera“. Za Split smo krenuli u subotu ranom zorom, a putovali smo trećom klasom. U grad pod Marijanom stigli smo oko ponoći. Pošto nije bilo novaca za spavanje u hotelu, otišli smo do Veslačkog kluba i zamolili čuvara da noć prespavamo na klupama u parkiću. Što nam je on i dozvolio. Ujutro smo se malo „doterali“ i otišli na ručak u hotel „Belvi“ o trošku domaćina. Svuda naokolo čuo se glas – stigla je Vojvodina. Nakon tih svih muka mi smo tu utakmicu dobili sa 2 : 1“.
Junaci te nezaboravne priče i pobede bili su sledeči igrači: Vasić, Avramović, Marijanović, Mihailović, Milovanov, Vinčić, Panić, Pletl, Petrović, Velker i R. Krstić.
