Milan Stanić

 

Na današnji dan, pre tačno 50 godina, fudbaleri Vojvodine pobedili su slavni Seltik u prvom meču četvrtfinala Kupa evropskih šampiona.

„Slavno ime ona ima, Vojvodina, Vojvodina…“ Pesma navijača Vojvodine koja se i danas zapeva na tribinama stadiona „Karađorđe“ nastala je kao omaž svim generacijama „stare dame“ koje su, tokom njegove vekovne istorije, pronosile slavu kluba gde god da su igrale… Tokom decenija i decenija bitisanja Vojvodine, stasale su trofejne generacije, za nju su igrali mnogi veliki igrači i ostvarivane su pobede koje nikada neće biti zaboravljene, a mnogi veliki svetski timovi poraženi su napuštali teren u susretima sa ekipom koja je na teren izlazila u svojim dobro poznatim, pola belim, pola crvenim dresovima…

Ipak, jedna generacija, po rezultatima koje je ostvarila, izdvojila se kao najuspešnija, najsjajnija i najbolja u istoriji. Naravno, reč je o timu koji je 1966. godine na superioran način doneo prvi šampionski pehar u Novi Sad, a već sledeće sezone se svrstao među osam najboljih timova u Evropi, iako mu je, po mišljenju i ocenama mnogih, mesto bilo i u samom evropskom vrhu…

Kao predstavnik Jugoslavije u Kupu evropskih šampiona u sezoni 1966/67, Vojvodina je u prvom kolu eliminisala bečku Admiru, pobedom u Novom Sadu od 1:0 i remijem 0:0 u Austriji. Već u osmini finala, crveno-beli su se namerili na slavni Atletiko Madrid, koga su, posle antologijske tri utakmice (tadašnja pravila su nalagala da se odigra i treći meč ukoliko rezultat posle prva dva bude izjednačen), ostavili u šoku, suzama i neverici, na prepunom „Manzanaresu“, posle čarobnog preokreta od 2:0 do 2:3 i gola Takača u produžecima…

Te sezone, tokom zime, Vojvodina je ostala bez nekoliko važnih igrača iz svoje postave, a najznačajniji je upravo bio odlazak neuhvatljivog strelca Silvestera Takača, koji je, praktično odmah posle „majstorice“ u Madridu, otišao u francuski Ren. Od novca zarađenog od njegovog transfera, uprava kluba, na čelu sa legendarnim Vujadinom Boškovom, odlučila je da postavi prve reflektore na stadion u Novom Sadu. a kada su svetiljke na dva velika stuba konačno obasjale stadion, ti reflektori su, među navijačima Vojvodine, simbolično bili nazvani „Takačeve oči“.

Osim po činjenici da je odigran prvi meč pod svetlošću reflektora, tog prvog marta 1967. godine zabeležana je i rekordna poseta na stadionu Vojvodine, s obzirom na to da se na tribinama okupilo skoro 30.000 gledalaca. Bez Takača i Pavlića koji su otišli, povređenog Vladimira Savića i suspendovanih Dobrivoja Trivića i Vase Pušibrka, Vojvodina je ugostila najbolju generaciju u istoriji Seltika i golom Milana Stanića u 70. minutu uspela da je savlada sa 1:0, propustivši pritom mnogo šansi da trijumf pred svojim navijačima učini još većim i ubedljivijim.

Nedelju dana kasnije, na redu je bio revanš u Glazgovu i fantastična atmosfera koja je i danas svojstvena Seltikovim utakmicama. U prvom poluvremenu, Vojvodina je propustila dve-tri izrazito dobre šanse za gol, pa je poluvreme završeno rezultatom 0:0, da bi u nastavku, u 58. minutu, Stefen Čalmers doveo svoj tim u vođstvo. Taj rezultat ostao je na snazi do samog kraja utakmice. Tačnije, do 92. minuta…

Centaršut u šesnaesterac Vojvodine i očigledan faul nad golmanom Ilijom Pantelićem koji je krenuo da uhvati loptu omogućili su Vilijamu MekNilu da postigne drugi gol za Seltik i time stavi tačku na dvomeč između dva velika i sjajna tima. Godinama kasnije, mnogi igrači Seltika priznali su da je drugi pogodak bio postignut nakon faula, ali mala je to uteha bila fudbalerima Vojvodine i njenim navijačima. Voša je bila zaustavljena u četvrtfinalu, a Seltik je kasnije nastavio svoj put do finala i postao prvi britanski tim koji je osvojio titulu šampiona Evrope.

Te sezone, u prvenstvu i Kupu Škotske, kao i u Kupu evropskih šampiona, Seltik je na svim mečevima koje je odigrao doživeo samo jedan jedini poraz, i to od Vojvodine u Novom Sadu. U svojim intervjuima i sećanjima na ovaj fantastičan uspeh, gotovo svaki od fudbalera Seltika isticao je da je Vojvodina bez dileme bila najbolji i najkvalitetniji tim protiv koga su igrali, odnosno najveća prepreka i najteži protivnik koga su morali da savladaju.

Nažalost, mnogi članovi te sjajne generacije Vojvodine više nisu među živima, ali oni koji su i dalje među nama dobro se sećaju tog marta 1967.

Radivoj Radosav: „Mislim da smo odigrali veoma dobro u Novom Sadu, pogotovo s obzirom na to koliko smo bili oslabljeni za taj meč. U napadu nam je nedostajalo čak pet važnih igrača. Dobrivije Trivić i Vasa Pušibrk su bili suspendovani, a Vladimir Savić je bio povređen. Osim njih, posle majstorice protiv Atletika, Silvester Takač je otišao u Francusku, a Đorđe Pavlić u Nemačku. Praktično, ja sam tada bio jedini igrač u ofanzivnom delu tima koji je do tada igrao standardno. Da smo i ostale imali u timu za prvi meč, apsolutno sam uveren u to da bismo pobedili sa većom razlikom. Sa njima bismo bili bolji i stabilniji.“

Vasa Pušibrk: „Sećam se da smo u prvom poluvremenu revanša odigrali jako dobro i potpuno zbunili Seltik našim načinom igre koji se zasnivao na kratkim pasovima. Bili su potpuno onemogućeni da nametnu svoj, ostrvski stil igre. Tada sam imao jednu izuzetno dobru šansu da postignem gol, bio sam samo ja ispred golmana, ali nisam dobro šutnuo. Da sam tada postigao pogodak, ko zna kako bi se utakmica završila.“

No, bilo kako bilo, Seltik je prošao dalje. Za uspomenu iz te godine ostao mu je pehar šampiona Evrope, a crveno-belima su ostala sećanja, ponos i rezultat kao inspiracija i amanet za buduće generacije.

Slavno ime ona ima, Vojvodina, Vojvodina…

 

Bilten za meč Vojvodina - Seltik