Poštovani Vojvodinaši, ljubitelji fudbala i Novosađani, sa tugom u srcu Vas obaveštamo da je danas, u 83. godini, preminuo Dobrosav Krstić, nekadašnji prvotimac Vojvodine. Datum i mesto sahrane će biti naknadno saopšteni.
Dobrosav Krstić je rođen 5. februara 1932. u Novom Sadu. Za Vojvodinu je igrao od 1950. do 1962. godine. Odigrao je 440 utakmica, po čemu je ubedljivi rekorder, i postigao 89 golova. Bio je standardan član reprezentacije, za koju je odigrao 32 utakmice. Bio je član i olimpijske reprezentacije, koja je na Olimpijadi u Melburnu 1956. godine osvojila srebrnu medalju. 1957 godine je proglašen za najboljeg fudblera u zemlji. Pred kraj karijere je prešao u francuski Sošo, gde je završio karijeru. 1964. proglašen za igrača godine u Francuskoj. Kao trener je radio u Sošou, gde je završio igračku i započeo trenersku karijeru. Bio je trener i u Gabonu, gde je sa ekipom USM Libervil osvojio titulu prvaka zemlje. Po povratku u Novi Sad postavljen je za selektora omladinske reprezentacije Vojvodine, što je obavljao do odlaska u penziju 1990. godine.
Evo priče o njemu iz 1964. godine.
Dobrosav Krstić je treći musketir čuvenog Vojvodininog fudbalskog kvarteta.
Ako je Boškov oličenje upornosti i temeljitog rada, Veselinović izraziti talenat, vrlo bujan i nepresušiv, Dobrosav Krstić je primer skromnosti. On je, kažu stručnjaci, dobar kao devojka. To je momak bez želja, koji nikad nije postavljao uslove, na izgled ravnodušan, miran, povučen, gotovo se ne čuje i ne primećuje u ekipi. O njemu se takoreći i nije vodilo računa, jer on je brinuo i starao se o samom sebi u svakom pogledu.
Njegova fudbalska karijera isto tako je obična, svakidašnja i skromna. To je priča o hiljadama dečaka. Prva lopta- krpenjača, pocepane cipele, batine po prašnjavom turu. Onda- prva lopta, fudbalski dres i pravo borilište. Prvi njegov fudbalski dom je bila Slavija, klub koji je igrao u novosadskom podsavezu. I pošto se isticao na utakmicama brzo je zapažen i pozvan je da dođe u Vojvodinu. To je bilo 1950. godine, baš u dane kada je postao punoletan.
I sve ostalo je obično i prirodno: novi prvotimac osvojio je simpatije stručnjaka i publike i više nikom nije palo na um da bi novajlija mogao da se nađe na klupi za rezervne igrače. Čim je postao prvotimac, stekao je ugled standardnog igrača. Jedino se ponekad postavljalo pitanje koju mu ulogu dodeliti. Ako je mesto halfa bilo upražnjeno, tu je Krstić, ako je Rajkov bio sprečen da igra Krstić bi oblačio dres sa brojem 7. Njemu je sve jedno bilo da li će igrati spojku, cenarthalfa ili u vođu navale. On je bio devojka za sve. Nije se čak ni ljutio kada bi tek u svlačionici saznao za novi zadatak. Bez reči bi uzimao dres i u novoj ulozi se snalazio najbolje.
Sasvim tiho i bez pompe Krstić je postao član jugoslovenske reprezentacije i gotovo neprimećen odigrao 32 utakmice braneći boje našeg fudbala u periodu od pet godina (1955-60). On je uvek bio u tuđoj senci – Beara, Veselinović, Šekularac, Bobek ili Milutinović. Zvezde su uvek bile u prvom planu, čak i onda kada bi ih nadmašio, a to se događalo gotovo redovno, jer su retke utakmice reprezentacije u kojima on nije unosio svoj pun udeo i dobijao najveće ocene.
Kao i Boškova stručnjaci su veoma cenili Dobrosava Krstića jer njihovom oku nisu mogli da izmaknu podvizi ovog fudbalera. On je tako dobro pazio Puškakaša na utakmici na Nep stadionu 1956. godine da slavni mađarski bombarder tog dana uopšte nije došao do izražaja. Krstić je uvek bio kraj njega, uvek je bio brži, uvek mu je odnosio loptu i činio je to na tako fer način, bez guranja, takoreći bez dodira, kao da se izvinjavao čuvenom strelcu, što je eto primoran da mu zagorčava život 90 minuta.
On je tako iz igre izbacio i Bonipertija, Fric Valtera, Tihog, Anđelila, Sivorija i mnoge druge. Uvek prožet viteškim duhom Krstić je uspevao na čudesan način da izbaci iz borbe majstore fudbalske igre!
Krstić je gotovo uuvek bio u formi jer je sve stvari uvek radio temeljito. Njegov dres je uvek bio natopljen znojem kada je odlazio pod tuš posle treninga. Pridržavao se asketskog načina života. Oženio se u 20 godini i posvetio se svojoj porodici. Uspeo je da stekne diplomu više pedagoške škole. Sve je u njegovom životu teklo nekako tiho, kao po programu, bez bučnog publiciteta. Čak ga ni sudije na terenu nisu kažnjavale, jer njegovo ime nije bilo zapisano ni jednom u sudskoj beležnici.
I kada je odslužio svoj fudbalski vek u Vojvodini i otišao u Francusku da za koju godinu produži svoj fudbalski staž, Dobrosav Krstić oprostio se skromno od svog kluba i mnogobrojnih prijatelja. Za njim je ostalo upražnjeno mesto jednog asa, koje skoro neće biti popunjeno, jer takvi asovi kao Dobrosav Krstić ne rađaju se često na fudbalskim borilištima. Njihovo prisustvo primeti se tek kad nisu tu, kad ih nema. Takvi asovi su istinski majstori fudbala, a Dobrosav Krstić je baš jedan od tih neumornih radnika, koji svuda stižu na terenu, da pomognu odbrani, da podupru napad.To je ona nevidljiva poluga utimu,koja reguliše igru, menja ritam, pojačava tempo.
Svima nama Dobrosav Krstić je ostao u sećanju kao fudbaler najviše međunarodne klase, uz to kao i blizak ,dobrodušan prijatelj, čiji je blag osmeh na pitomom licu uspostavljao neposredan prisan odnos čak i pri prvom susretu.
