Član generacije Vojvodine koja je 1967. godine stigla do četvrtfinala Kupa evropskih šampiona, Vasa Pušibrk, prisetio se kako su crveno-beli, uprkos tome što su bili poraženi, svojom igrom osvojili srca i naklonost navijača Seltika na “Seltik parku”.
Prošle nedelje, na mejl adresu FK Vojvodina stigao je jedan, kako ga je sam pošiljalac nazvao, „neobičan novinarski zahtev“. Naime, poznati britanski pisac i publicista Grejem MekKol, autor brojnih knjiga o fudbalskom klubu Seltik, ali i Mančester junajtedu, Aston vili i reprezentacijama Engleske i Škotske, obavestio nas je da trenutno radi na svojoj novoj knjizi, koja će biti posvećena pedesetogodišnjici osvajanja titule šampiona Evrope od strane zeleno-belog tima iz Glazgova.
U želji da prikupi što više materijala za svoj rad i da što temeljnije prikaže Seltikov put do evropskog trona, gospodin MekKol je odlučio da pokuša da kontaktira pojedine igrače iz timova koji su se suprotstavili Seltiku te sezone, a među njima je i FK Vojvodina.
U dve legendarne utakmice, Vojvodina i Seltik sastali su se prvog marta u Novom Sadu i osmog marta 1967. godine u Glazgovu. Nakon pobede u prvom meču rezultatom 1:0, Vojvodina je u revanšu poražena sa 2:0 i to primivši drugi gol u 92. minutu posle faula nad golmanom Ilijom Pantelićem.
Vojvodina je bila jedini tim koji je te godine uspeo da savlada Seltik, koji je kasnije te sezone postao prvi britanski tim koji je osvojio titulu šampiona Evrope, a kako su kasnije istakli i sami igrači škotskog kluba, Voša je bila najteži i najbolji protivnik protiv kojeg su igrali…
Pozivu da odgovori na pitanja gospodina MekKola odazvao se Vasa Pušibrk, legendarni fudbaler Vojvodine, član prve šampionske generacije iz 1966. i generacije koja je, godinu dana kasnije, ostvarila najveći međunarodni uspeh u istoriji kluba.
Ovom prilikom, prenosimo vam njegov kompletan intervju:
U trenutku kada ste se plasirali u četvrtfinale, da li ste mislili da možete da idete do samog kraja i osvojite Kup šampiona?
– Verovali smo da možemo da idemo do samog kraja, iako smo bili svesni toga da je Seltik jako ozbiljan tim i veliko ime u svetskim okvirima. Međutim, posebno nakon što smo dobili prvi meč u Novom Sadu sa 1:0, verovali smo da sa našom igrom, koja se zasnivala na kratkim pasovima, možemo da ostanemo neporaženi u Glazgovu. U revanšu smo imali nekoliko fenomenalnih šansi, čak sam i ja imao jednu, ali nismo uspeli da ih iskoristimo i kada se to desi, u fudbalu obično bivaš kažnjen.
Svi fudbaleri Seltika iz te sezone rekli su da je Vojvodina bila ubedljivo najbolji tim protiv kojeg su igrali, čak mnogo bolji i od Intera, koji je pre toga dva puta uzastopno osvajao Kup šampiona i koga je Seltik pobedio u finalu. Šta je Vojvodinu činilo tako dobrim timom? Zašto vam se tada sve poklopilo?
– Glavne zasluge za to što smo postigli 1967. godine pripadaju tadašnjem direktoru Vujadinu Boškovu i našem treneru Branku Stankoviću. Obojica su bili izvrsni kao igrači i kasnije su postali jako uspešni kao treneri. Tu posebno moram da istaknem Branka Stankovića, jer on je postavio igru tako da je sve ono što smo znali i naučili o fudbalu dolazilo do izražaja, a zahvaljujući njemu bili smo i izuzetno fizički pripremljeni. Mogli smo komotno svaku utakmicu da odigramo po 120 minuta i da nam ostane snage za još.
Da li je Vaš tim stvaran godinama pre te sezone?
– U mlađim kategorijama Vojvodine, sve se radilo vrlo sistematično i kao rezultat toga, većinu igrača koji su igrali za prvi tim te 1967. godine činili su oni koji su ponikli u Vojvodini. Naravno, bilo je i onih koji su došli sa strane, ali čak i oni su bili uglavnom iz vojvođanskih klubova, tako da smo lako i brzo stvorili jako dobru atmosferu među nama. U odbrani smo imali iskusne igrače, dok u veznom redu i napadu, izuzev Takača, svi ostali su bili vrlo mladi.
Kada ste saznali da će vam Seltik biti rival u četvrtfinalu, koliko ste verovali da možete da ga izbacite iz takmičenja i plasirate se u polufinale?
– Bili smo dovoljno samouvereni da možemo da se plasiramo u polufinale, zato što smo u osmini finala izbacili Atletiko Madrid, koji je imao jako dobar tim. Naše samopouzdanje je dodatno poraslo posle treće utakmice u Madridu, gde smo ostvarili pobedu u jednoj fantastičnoj atmosferi. Takođe, tih godina, i naš stadion u Novom Sadu je redovno bio pun, a utakmica protiv Seltika bila je istorijska za Vojvodinu i zbog toga što je to bio prvi meč u Novom Sadu koji je odigran pod svetlošću reflektora. Imponovalo nam je to što smo uvek igrali pred punim tribinama, maltene gde god da smo igrali.
Kakav je gospodin Vujadin Boškov bio kao čovek, a kakav kao menadžer? Izgleda da je imao neke kultne izjave.
– Vujadin Boškov i Branko Stanković su bili vrlo dobri ljudi, i pre svega, bili su vrlo pošteni. Kod njih su igrali samo oni koji su stvarno bili najbolji u tom trenutku. Svi mi koji smo se aktivno bavili fudbalom, znamo da prepoznamo i uočimo kvalitet. Konkurencija u timu bila je vrlo oštra i na početku sezone, imali smo oko 30 igrača, da bismo, u revanšu protiv Seltika, utakmicu odigrali sa samo dve izmene. To dovoljno pokazuje da su igrali samo oni koji to stvarno zaslužuju.
U Novom Sadu, Vojvodina je stalno napadala, ali je pobedila samo sa 1:0, golom Milana Stanića. Po Vašem sećanju, kako se odvijala ta utakmica?
– Igrači Seltika su delovali pomalo zbunjeno atmosferom koja je vladala na našem stadionu, kao i našim pristupom utakmici. Igrali smo vrlo oštro i energično, ali naravno, u granicama fer pleja. Uspeli smo da nametnemo naš ritam igre i ostvarimo pobedu. Nažalost, to nije bilo dovoljno.
Da li su igrači Vojvodine bili razočarani posle te utakmice što nisu pobedili sa više od jednog gola razlike?
– Nismo bili razočarani, jer ipak smo uspeli da pobedimo i to bez primljenog gola.
Šta mislite, zbog čega Vojvodina tada nije ostvarila ubedljiviju pobedu?
– Jedan od glavnih razloga bio je taj što je Silvester Takač, koji je bio naš najbolji strelac, posle treće utakmice u Madridu napustio Vojvodinu i prešao u drugi klub.
Koliko vam je nedostajao Silvester Takač, koji je nakon utakmice protiv Atletiko Madrida prešao u Ren?
– Njegov odlazak je mnogo oslabio naš tim, pogotovo što, osim njega, nije mogao da nastupi ni naš drugi najbolji strelac Đorđe Pavlić. Seltiku smo se suprotstavili sa dvojicom praktično novih igrača u napadu.
Koliko su Vojvodini nedostajali igrači koji zbog suspenzije nisu igrali u prvoj utakmici protiv Seltika – Dobrivoje Trivić i Vasa Pušibrk?
– Tačno je da ni ja nisam igrao u prvom meču, već samo u revanšu. Sa ovako velike vremenske distance, teško je reći koliki je to bio hendikep za naš tim. Jedino što mogu da kažem jeste da, u slučaju da nismo bili suspendovani, mi bismo obojica bili u sastavu za prvi meč, pošto se tada maltene za svaki tim znalo ko čini prvu postavu i nije bilo toliko promena kao danas. Te sezone, Ilija Pantelić i ja smo odigrali najviše utakmica.
Što se tiče druge utakmice u Glazgovu, šta je sa tog meča Vama lično ostalo u sećanju?
– Lično, sećam se da smo u prvom poluvremenu odigrali jako dobro i potpuno zbunili Seltik sa našim načinom igre, koji se, kao što rekoh, zasnivao na kratkim pasovima. Bili su potpuno onemogućeni da nametnu svoj, ostrvski stil igre, koji je skroz drugačiji od našeg. Tada sam imao jednu izuzetno dobru šansu da postignem gol, bio sam samo ja ispred golmana, ali nisam dobro šutnuo. Da sam tada postigao pogodak, ko zna kako bi se utakmica završila.
Da li možete da se setite neke posebno zanimljive ili smešne anegdote u vezi sa bilo kojom od te dve utakmice protiv Seltika?
– Kada smo istrčali na teren, stadion je bio prepun. Imao sam utisak da ima između 80.000 i 90.000 ljudi, gde je većina verovatno bila “pod gasom” tipičnog škotskog pića. Svi su mahali zastavama i pevali škotske i navijačke pesme. Atmosfera je stvarno bila predivna i to je bio samo još jedan motiv više za nas da odigramo najbolje što možemo. Mislim da nikada u karijeri nisam igrao pred više publike nego tad.
Po izveštajima novinara, na utakmici u Glazgovu gospodin Pušibrk je imao jako dobru šansu već posle pet minuta. Da li je to tačno i da li je se gospodin Pušibrk seća?
– Naravno da se sećam. Golman je istrčao na mene i šutnuo sam u njegovu desnu stranu, ali umesto da pogodim mrežu, lopta čak nije ni išla u okvir gola. To je sigurno bila jedna od najvažnijih šansi koju sam imao u karijeri. Međutim, dešava se, a promašivali su i mnogo bolji igrači od mene.
Da li je tadašnja ekipa Seltika bila fizički snažan tim?
– Fizički, Seltik je bio izuzetno snažan tim. U odbrani su imali igrače koji su bili jako dobri u igri glavom, posebno u poređenju sa nama, koji smo po konstituciji bili dosta niži. Oni su na kraju i odlučili utakmicu, pošto je u nadoknadi vremena, posle kornera sa desne strane, njihov igrač Bili MekNil bio najbolji u skoku i glavom postigao gol.
Kako su se igrači Vojvodine osećali posle drugog gola Seltika na „Seltik parku“? Tadašnji napadač Seltika Stivi Čalmers priznao je da je namerno omeo golmana Vojvodine Iliju Pantelića i tako omogućio svom saigraču Biliju MekNilu prostor da glavom postigne gol, rekavši da se „takve stvari dešavaju u fudbalu“.
– Naravno, bili smo vrlo tužni. Sećam se tog momenta. Čalmers je leđima zaustavio Pantu, dovoljno da spreči pravac kojim se kretao. Naš golman bi loptu sigurno imao u svojim rukama, ali se uplašio da ne napravi penal nad Čalmersom. Zato je na trenutak zastao i tako smo primili drugi gol. Odmah sam video da je to bio faul nad golmanom i protestovali smo kod sudije, ali kada je Seltik postigao gol, nastala je ludnica i utakmica je bila završena.
Kakav utisak na igrače Vojvodine je ostavila publika na „Seltik parku“? Da li je atmosfera uticala i na sudiju?
– Publika je bila neverovatna. Vrlo glasno su navijali za Seltik i bilo je lepo videti koliko su bili privrženi svom timu. S druge strane, prema nama nije bilo nikakvih negativnih povika, naprotiv. Kada smo se vratili na teren za drugo poluvreme, deo publike počeo je da aplaudira. Mislim da im se svidelo kako smo igrali, jer smo tehnički svi bili vrlo dobri igrači i mogli smo dugo da držimo loptu u svom posedu, kao što to danas čini Barselona. Rekao bih da su navijači Seltika bili oduševljeni nama kao što smo mi bili oduševljeni njima.
Koji igrač je bio Vaš direktan rival na tom meču? Kako je bilo igrati protiv njega?
– Nažalost, bojim se da ne mogu da se setim njegovog imena. Znam samo da je u pitanju bio desni bek, pošto sam ja igrao na levoj strani.
Da li je postojalo nešto u Seltikovom stilu igre što biste okarakterisali kao posebno dobro?
– Igrali su vrlo čvrsto i energično i nisu se predavali do kraja. Međutim, niko od njih nijednim startom nije pokazao nameru da povredi nekoga od nas. To je bilo tipično za ostrvske timove tog vremena.
Da li Vas je ijedan igrač Seltika posebno impresionirao?
– Impresionirao me je Džonston, koji je igrao na desnom krilu. Bio je vrlo brz i odlično tehnički obučen, posebno kad je u pitanju promena pravca dok je lopta u njegovom posedu. On mi se definitivno najviše svideo kao igrač.
U poređenju sa svim timovima protiv kojih ste igrali u dresu Vojvodine, gde biste po kvalitetu svrstali Seltik?
– U to vreme, Seltik je sigurno bio jedan od najboljih britanskih, zapravo najboljih evropskih klubova. Posle toliko vremena, teško mi je da napravim poređenje, ali bez dileme mogu reći da je Seltik tada pripadao samom evropskom vrhu.
Koliko ste bili iznenađeni kada ste videli da je Seltik osvojio Kup šampiona te sezone? Da li su Vam tada delovali kao tim koji ima kvalitet za to?
– Seltik je imao kvalitet da osvoji Kup šampiona. Vojvodina možda nije bila tako veliko ime kao Inter sa kojim su igrali u finalu, ali imali smo karakter, kvalitet i snagu da se suprotstavimo svakome sa kime smo igrali te sezone. Iako nisam igrao u prvom meču u Novom Sadu, već tada sam video koliko je Seltik dobar tim. Činili su ga ozbiljni igrači, koji su bili maksimalno fizički pripremljeni i imali potencijal da postanu najbolji u Evropi – rekao je Pušibrk.
Pozivu da odgovori na pitanja gospodina MekKola odazvao se još jedan legendarni fudbaler Vojvodine, Radivoj Radosav, a njegov intervju biće objavljen na našem sajtu tokom naredne nedelje.
