Član generacije Vojvodine koja je 1967. godine igrala protiv Seltika u četvrtfinalu Kupa evropskih šampiona, Radivoj Radosav, još uvek čuva loptu sa revanš meča iz Glazgova, koju je sa sobom poneo kao uspomenu na najveći međunarodni uspeh „stare dame“.
Proteklih dana, fudbalski klub Vojvodina kontaktirao je poznati britanski novinar i publicista Grejem MekKol, koji trenutno radi na svojoj novoj knjizi, posvećenoj pedesetogodšnjici od osvajanja titule šampiona Evrope za fudbalski klub Seltik iz Glazgova. Tim povodom, on je želeo da obavi intervju sa pojedinim igračima Vojvodine iz 1967. godine, koji su tada protiv Seltika igrali u četvrtfinalu i, po priznanju samih fudbalera zeleno-belih iz tog perioda, bili najbolji tim protiv koga je škotski tim igrao te sezone, ujedno i jedini koji je uspeo da ga savlada.
Posle Vase Pušibrka, na njegova pitanja odgovorio je i Radivoj Radosav, a ovom prilikom, njegov intervju prenosimo u celosti.
U trenutku kada ste se plasirali u četvrtfinale, da li ste mislili da možete da idete do samog kraja i osvojite Kup šampiona?
– Nakon što smo dominantno osvojili šampionat Jugoslavije u prethodnoj sezoni, bili smo uvereni da i u Kupu šampiona naredne godine možemo mnogo da postignemo – kaže Radosav na početku razgovora.
Svi fudbaleri Seltika iz te sezone rekli su da je Vojvodina bila ubedljivo najbolji tim protiv kojeg su igrali, čak mnogo bolji i od Intera, koji je pre toga dva puta uzastopno osvajao Kup šampiona i koga je Seltik pobedio u finalu. Šta je Vojvodinu činilo tako dobrim timom? Zašto vam se tada sve poklopilo?
– Mislim da je ključna stvar bila to što smo se svi vrlo dobro poznavali, a većina nas smo igrali zajedno još u mlađim kategorijama Vojvodine. Praktično, svi zajedno smo i prebačeni u prvi tim i zato smo uspeli da postanemo šampioni Jugoslavije.
Da li je Vaš tim stvaran godinama pre te sezone?
– Odbrana našeg tima je stvarana godinama. U veznom redu i napadu, samo Takač je već dugo bio u Vojvodini, dok su svi ostali bili praktično novi.
Kada ste saznali da će vam Seltik biti rival u četvrtfinalu, koliko ste verovali da možete da ga izbacite iz takmičenja i plasirate se u polufinale?
– Verovali smo u naš način igre. U poređenju sa engleskim ili nemačkim timovima tog doba, mi smo bili bolji, jer je jugoslovenski fudbal bio poznat po svojoj lepoti, lepršavosti, nadmenosti… Bio je nadmoćan u odnosu na zapadno-evropske klubove. U to vreme, nije bilo toliko mnogo TV prenosa fudbalskih utakmica, pa samim tim nismo ni mogli da znamo mnogo o Seltiku. Znali smo samo za Džonstona, koji je bio jako brz, imao dobar centaršut i dobru promenu pravca sa loptom u svom posedu. Ostali igrači Seltika nam nisu bili naročito poznati.
Kakav je gospodin Vujadin Boškov bio kao čovek, a kakav kao menadžer? Izgleda da je imao neke kultne izjave.
– Šta god da je poželeo, šta god da je rekao da će uraditi ili obećao, Vujadin Boškov je to i ispunio. Kao menadžer, voleo je da “trguje” fudbalerima. Međutim, tada to još nije bilo toliko razvijeno i morao je da sačeka neko drugo vreme.
U Novom Sadu, Vojvodina je stalno napadala, ali je pobedila samo sa 1:0, golom Milana Stanića. Po Vašem sećanju, kako se odvijala ta utakmica?
– Mislim da smo odigrali veoma dobro, pogotovo s obzirom na to koliko smo bili oslabljeni za taj meč. U napadu nam je nedostajalo čak pet važnih igrača. Dobrivije Trivić i Vasa Pušibrk su bili suspendovani, a Vladimir Savić je bio povređen. Osim njih, posle majstorice protiv Atletika, Silvester Takač je otišao u Francusku, a Đorđe Pavlić u Nemačku. Praktično, ja sam tada bio jedini igrač u ofanzivnom delu tima koji je do tada igrao standardno.
Da li su igrači Vojvodine bili razočarani posle te utakmice što nisu pobedili sa više od jednog gola razlike?
– Napadali smo i pokušavali da dođemo do što veće prednosti. Imali smo nekoliko šansi, ali realno, to nisu bile baš one stopostotne prilike. Gol koji je postigao Stanić je bio više plod sreće nego neke organizovane akcije. Međutim, dali smo sve od sebe i pobedili sa 1:0. Nažalost, to nije bilo dovoljno. S druge strane, Seltik nije imao nijednu šansu na toj utakmici i zato smatram da je krajnji rezultat bio realan.
Šta mislite, zbog čega Vojvodina tada nije ostvarila ubedljiviju pobedu?
– Rekao bih da je to zbog toga što su nam nedostajali igrači koji su obično postizali golove.
Koliko vam je nedostajao Silvester Takač, koji je nakon utakmice protiv Atletiko Madrida prešao u Ren?
– Takač je bio jedan od oslonaca tima, posebno u napadu. On je za Vojvodinu bio ono što je Džonston bio za Seltik.
Koliko su Vojvodini nedostajali igrači koji zbog suspenzije nisu igrali u prvoj utakmici protiv Seltika – Dobrivoje Trivić i Vasa Pušibrk?
– Da smo ih imali u timu za prvi meč, apsolutno sam uveren u to da bismo pobedili sa većom razlikom. Sa njima bismo bili bolji i stabilniji.
Što se tiče druge utakmice u Glazgovu, šta je sa tog meča Vama lično ostalo u sećanju?
– Atmosfera na stadionu je bila dosta drugačije od one na koju smo navikli u Jugoslaviji, jer su navijači Seltika nekako bili mnogo disciplinovaniji u odnosu na ono što smo do tada imali prilike da vidimo. Lično, najviše žalim zbog dve sjajne šanse koje smo propustili u drugom poluvremenu. Na pet minuta do kraja, odigrao sam pas do Vase Pušibrka, ali on je šutirao tako da je bukvalno dodao loptu njihovom golmanu. Posle toga, mislim da je i Vladimir Rakić imao šansu, ali ni on je nije iskoristio.
Da li možete da se setite neke posebno zanimljive ili smešne anegdote u vezi sa bilo kojom od te dve utakmice protiv Seltika?
– Kraj utakmice je doneo ogromnu radost za Seltik i veliki šok za nas. Nastala je potpuna euforija i u tom trenutku, ne mogu da se setim ko tačno, ali neko je šutnuo loptu prema meni. Sudija je nikad nije zatražio. Poneo sam je sa sobom u svlačionicu, kasnije je i odneo kući i eto, danas imam jednu jako lepu uspomenu. Malo je izgrebana od krampona, ali je i dalje dobra. U trenutku kada se pojavila, to je bila najbolja lopta na svetu. Bila je vrlo lagana i prigodna za igru, posebno po vlažnom terenu.
Po izveštajima novinara, na utakmici u Glazgovu gospodin Pušibrk je imao jako dobru šansu već posle pet minuta. Da li je to tačno i da li je se gospodin Pušibrk seća?
– Da, ali imao je dobru šansu i pet minuta pre kraja. Seltik je imao mnogo sreće tada, jer da smo izjednačili, sve bi bilo gotovo.
Da li je tadašnja ekipa Seltika bila fizički snažan tim?
– Iskreno, jeste. Bili su jači od nas i mogli su više da trče. Mislim da je to bila jedina razlika između nas koja je bila u njihovu korist. Međutim, moram da naglasim da nikad nisu igrali pregrubo i pre svega su poštovali fer plej. Mi smo pokušavali da ih dobijemo na našu igru kratkih pasova i tehniku, dok su se oni trudili da istaknu svoju snagu i fizičku nadmoć.
Kako su se igrači Vojvodine osećali posle drugog gola Seltika na „Seltik parku“? Tadašnji napadač Seltika Stivi Čalmers priznao je da je namerno omeo golmana Vojvodine Iliju Pantelića i tako omogućio svom saigraču Biliju MekNilu prostor da glavom postigne gol, rekavši da se „takve stvari dešavaju u fudbalu“.
– Za nas je to bio šok i bukvalno nismo imali vremena da razmišljamo o tome kako se osećamo. Kada je lopta otišla u korner, pomslili smo da je kraj i pogledali u sudiju, a on nam je rekao da je ostalo da se odigra još četiri sekunde. Međutim, posle tog kornera, jedan igrač Seltika je glavom postigao gol. Bio je faul nad golmanom, ali danas možemo samo da žalimo za tim. Mada, guranje i povlačenje za dres tada se mnogo češće dešavalo u fudbalu nego danas, tako da je i za sudiju to bilo praktično normalno.
Kakav utisak na igrače Vojvodine je ostavila publika na „Seltik parku“? Da li je atmosfera uticala i na sudiju?
– Publika je bila vrlo korektna i podržavala je svoj tim do poslednjeg trenutka. Mislim da je drugi gol zapravo bio nagrada za njih. Ipak, ne mislim da su na bilo koji način uticali na sudiju.
Koji igrač je bio Vaš direktan rival na tom meču? Kako je bilo igrati protiv njega?
– Nažalost, ne mogu da se setim ko je bio moj direktan rival na terenu.
Da li je postojalo nešto u Seltikovom stilu igre što biste okarakterisali kao posebno dobro?
– Igrali su na duge lopte u prostor i suštinski, njima se sve svodilo na to ko će biti brži. Nije bilo nekog naročitog nadigravanja na sredini terena. Međutim, bili su fizički nadmoćniji od nas i tako su uspeli da neutrališu činjenicu da smo mi bili tehnički bolji tim.
Da li Vas je ijedan igrač Seltika posebno impresionirao?
– Čim smo saznali da ćemo igrati protiv Seltika, Džonston je najavljen kao najveća pretnja po naš gol. Bio je reprezentativac Škotske, omalen, ali vrlo brz i po tome se izdvajao od ostalih igrača.
U poređenju sa svim timovima protiv kojih ste igrali u dresu Vojvodine, gde biste po kvalitetu svrstali Seltik?
– U to vreme, maltene svako leto i svaku zimu smo provodili na turneji. Išli smo u Nemačku, Francusku, jednom smo čak išli i u Meksiko i Ameriku. Te sezone, Seltik se pojavio kao jedan od kandidata za trofej u Kupu šampiona, što je na kraju i uspeo da osvoji. Igra im je napredovala kako je sezona odmicala i u jednom periodu stvarno jesu bili dominantni u Evropi.
Koliko ste bili iznenađeni kada ste videli da je Seltik osvojio Kup šampiona te sezone? Da li su Vam tada delovali kao tim koji ima kvalitet za to?
– Možda smo mislili da je Inter bolji tim, pogotovo što smo znali da će Italijani, sa svojim načinom igre i čvrstom odbranom, jako teško primiti gol ukoliko uspeju da dođu do vođstva. Međutim, baš kao ni nama, mislim da ni Interu nije odgovaralo kako Seltik igra. I oni su pokušali da se nadigravaju sa njima i platili su ceh tome što je Seltik bio fizički snažniji tim – zaključio je Radosav.
