Ponavlja nam se problem da imamo slabiji ulaz u utakmicu?
Slažem se sa tom konstatacijom. Dešavalo se to nama i ranije, kod 5., 6. pobede u nizu, u utakmicama sa Pazarom i Voždovcem, gde smo, takođe, nešto slabije ušli u utakmicu. Mislim da je došlo do opuštanja igrača, koji su mislili da će kvalitet koji imaju, i to nije sporno, sam po sebi biti dovoljan. Naravno, to nije uvek tako, jer sa druge strane imate ekipe koje vas propuste, ako mogu tako da kažem, a opet, imate ekipe koje svojim kvalitetom kazne svaku vašu opuštenost. Kod nas se pokazalo da, ako ne uđemo dovoljno jako u utakmicu, posle jednostavno ne možemo da se vratimo. Protiv Čukaričkog nam se desilo isto što i protiv Donjeg Srema, s tim da je Čukarički dosta kvalitetnija ekipa. Primili smo gol u 46. minutu, a do samog tog gola Čukarički je imao 3-4 šanse da nas ugrozi. U prvom poluvremenu smo imali prazan hod, nije nas bilo. U drugom poluvremenu, smatram da smo odigrali sasvim korektno. Ali, kada vi hoćete desi se ponekad i da, jednostavno, neće. Šanse, koje su na početku prvenstva ulazile, sada, jednostavno, nisu htele. Mića Ivanić, Boba Novaković, sve neke šanse koje su ranije rešavali, sada nisu uspeli. Ne volim da pričam o suđenju, ali ovo je sada već hronično, da se unazad, već 3-4 utakmice, dešavaju neke sudijske greške na naš račun. I pored toga, mi moramo da gledamo u svoje dvorište, da smognemo snage da odigramo ove dve utakmice na način na koji se i očekuje od Vojvodine.
Stiče se utisak da ekipa ima problem da se vrati u utakmicu kada ne povede tj. kada je u rezultatskom deficitu?
Statistika u fudbalu je egzaktna, a ona kaže da, sve utakmice u kojima smo prvi primili gol smo i izgubili, osim one u Čačku. Protiv Donjeg Srema smo se dva puta vraćali, sada protiv Čukaričkog jednom, i kada dođe momenat da totalno preokrenemo utakmicu u našu korist, mi zatajimo. Ili promašimo neku šansu, koju ne bi smeli da promašimo, ili se desi neka sudijska greška, i to nam se, na kraju, skupo vrati. Definitivno, taj problem moramo da rešimo, jer je poznato, ukoliko ne možete da preokrente rezultat, ne možete ozbiljno da se bavite fudbalom. Moramo još da poradimo na toj mentalnoj snazi ekipe, koja u poslednje vreme, naročito kako su nam „baterije“ prazne, dolazi do izražaja.
Igrači koji ulaze sa klupe nisu doneli prevagu ni na jednoj utakmicu, a stiče se utisak da ove sezone nije afirmisan (razigran) nijedan novi igrač, neko ko je došao iz drugog plana, što je unazad, godinama, bio slučaj u FK „Vojvodina“ ?
Statistički gledano, mi smo ekipa, u prvoj ligi, sa najvećim brojem minuta po igraču. Igrač sa klupe je uvek prednost. Vi možete da pogrešite u odabiru prvih 11 igrača, ali sa igračem sa klupe, ne bi smeli. Da li je nedostatak kvaliteta, ili nešto drugo, to je sad na jednoj stručnoj analizi, koja će se desiti nakon polusezone. Međutim, ta konstatacija, svakako, stoji. Jedan deo priče je oko njihovog razigravanja u prethodnom periodu, a drugi deo je i u njihovom odnosu u prijateljskim utakmicama, gde su, samo, dvojica igrača nagovestila neki odnos i kvalitet. Da li je u pitanju nedostatak kvaliteta ili nešto drugo, to moramo dobro da sagledamo i da vidimo da li postoje igrači koji u ovom momentu nisu za Vojvodinu, a tu su na platnom spisku, kao i da li umesto njih staviti igrače sa većim ambicijama, sa strane ili iz Omladinske škole.
Da li u postojećem omladinskom sastavu Vojvodine postoji neki igrač koji bi mogao, ne samo da putuje na pripreme, već i da donese neki novi kvalitet prvom timu?
Postoji jedna zamka koja se desila poslednjih nekoliko godina u FK „Vojvodina“. Ta zamka se odnosi na činjenicu da, svaki novi klinac iz omladinskog pogona, misli da on, po pravilu, treba odmah nakon omladinskog staža da igra u prvom timu, jer je i onaj pre njega igrao. Vi morate, pre svega, da pokažete kvalitet, kako na treninzima, tako i na prijateljskim utakmicama, nešto što vas diže na jedan nivo koji prvi tim od vas traži. Potrebno je, između ostalog, i da se ste aktivan član reprezentativnih selekcija, da tamo igrate zapaženu ulogu. Primeri Mijata Gaćinovića, Srđana Babića i Sergeja Milinkovića, nisu adekvatni, jer su oni imali neki kvalitet, koji je već tada bio za prvi tim. Postoji, sa druge strane, jedan kružni tok, da to tako nazovemo, i primeri Marka Poletanovića, Nemanje Radoje i Mirka Ivanića, koji su kroz pozajmice ekipama koje igraju u nižim ligama, došli do nivoa koji zahteva FK „Vojvodina“. Sigurno da u omladincima postoje igrači koji mogu da konkurišu za prvi tim, ali pitanje je da li mogu da donesu prevagu. Bez nekih kvalitetnih zimskih priprema, pitanje je da li možemo, u potpunosti, da se oslonimo na njih. Vreme je pred njima. Za mladog igrača je najvažnije da igra, nikako da drži tezu – „bitno mi je da sam u prvom timu“. Moje mišljenje, i savet, pre svega tim klincima, da svako od njih mora da pronađe nivo koji je, u ovom trenutku, adekvatan. Da li je to treća ili druga liga, to treba videti, ali kroz taj nivo ići ka svakom sledećem. Oni moraju da shvate da moraju još puno da rade, i da nije dovoljno izaći iz Omladinske škole i potpisati profesionalni ugovor i misliti da je sve time urađeno.
