janković

 

 

Koliko je važna fizička pripremljenost u današnjem fudbalu, izlišno je govoriti. Na razgovor smo pozvali čoveka koji je zadužen za fizičku pripremu prvog tima, a pored toga, aktivno učestvuje sa Branetom Novakovićem i Duškom Grujićem u unapređenju rada Omladinske škole.

Vaš put do FK „Vojvodina“ ?

Počeo sam da radim odmah po završetku Fakulteta za fizičku kulturu u Novom Sadu, kao individualni kondicioni trener sa teniserima, a ubrzo posle toga i sa fudbalerima. Neko moje prvo zaposlenje je bilo u TK „Novi Sad“, kao kondicioni trener, 99. godine. Već 2001. godine sam počeo da radim sa fudbalerima Vojvodine neke dopunske, individualne treninge u pauzama prvenstva. Tu su me upoznali mnogi fudbaleri, kao i neki ljudi iz Kluba. 2005/06. sam razgovarao sa upravom oko zaposlenja, ali smo saradnju zbog nekih mojih obaveza i klupskih razmišljanja odložili. 2008. sam došao u FK „Vojvodina“ prvi put. U te 2 godine rada sam stekao dragocena iskustva kroz rad sa mnogim trenerima – Bekvalcem, Stepanovićem, Babićem , Petrovićem, Marićem, Zagorčićem, Đuričićem, Radojčićem, nadam se da nisam nekog zaboravio.  Kroz rad sa njima sam i ja kao kondicioni trener napredovao. Unapredio sam svoje praktično iskustvo jer, jedno je teoretsko znanje, koje sam imao, a sasvim nešto drugo praktično iskustvo sa terena. Onda je usledio poziv Miše Kosanovića u Kinu na kraju 2010. gde sam proveo dve godine, nakon čega sam se vratio u Novi Sad. Uz to sam radio kao savetnik i trener mnogih tenisera, a bio sam i član Dejvis kup reprezentacije kao kondicioni trener Filipa Krajinovića. Nakon povratka iz Kine bio sam u jednom kraćem periodu i sa Jokanovićem u Bugarskoj. Za sve to vreme sam održavao kontakt sa ljudima iz kluba, naročito sa Omladinskom školom. Na zimu 2014. , na poziv Sose Babića sam se vratio u FK „Vojvodina“, i tu sam se angažovao zajedno sa Bašićem, koji je radio u Omladinskoj školi. Kreirali smo jedan zajednički program rada jer, ja nisam mogao da uđem u Klub u stalni radni odnos zbog nekih obaveza koje sam ranije preuzeo. Danas sam tu, posvećen isključivo FK „Vojvodina“.

Kako vi vidite fudbal? Koje sposobnosti igraju vodeću ulogu?

U fudbal polako ulazi nauka. U sportovima kao što je fudbal (sportske igre) dugo je postojao otpor, dok je u nekim drugim sportovima, gde su rezultati egzaktni (atletika, plivanje itd.) ona prisutna već određeni period jer je samo praćenje rezultata i napretka (u atletici) krajnje jednostavno – ili si brži ili nisi. U sportskim igrama, kao što je fudbal, rezultat nije tako jednostavno merljiv. Na njega može da utiče mnogo faktora. Mi treneri, kada analiziramo fudbal, često kažemo da u fudbalu možeš da budeš mnogo lošiji od protivnika, da imaš manji posed lopte, da ne izvedeš nijedan korner, a da pobediš. To samo u fudbalu može, valjda je zato i najpopularniji sport na svetu. Što se dominantnih sposobnosti  tiče, tu su 3-4 sposobnosti koje je izdvajaju. To su maksimalna potrošnja kiseonika kao maksimalni aerobni kapacitet, brzinsko snažne sposobnosti, iz kojih možemo izvesti još nekoliko sposobnosti. Oko toga se vrti fizička priprema. Danas, kada se  posmatra fudbal kroz prizmu fizičke pripreme, analiza obima i intenziteta pretrčanih km kaže da su obimi, bez obzira na kvalitet lige, približni. Segment u kom su razlike velike jeste, intenzitet tj. brzina trčanja, što kada pogledate današnji fudbal možete i da uočite – vrhunske ekipe igraju brzo, dok ove lošije igraju dosta sporije. U Levskom sam imao sreću da posedujem sistem za praćenje kretnje, dok to ovde nemam, ali neke naše procene su da igrači koji najviše trče u našoj ekipi, pretrče između 10 i 12 km po utakmici. Zatim, imate broj metara pretrčanih maksimalnom brzinom. To je ključan podatak. Prateći Bundes ligu došao sam do podatka da tamo imate 4-5 igrača koji pređu između 300 i 400 m na utakmici maksimalnom brzinom trčanja. Primera radi, u Bugarskoj tih 4-5 najboljih pređu između 180 i 200 m maksimalnom brzinom, koja je opet niža nego kod fudbalera u Bundes ligi.  Sećam se jednog podatka. Gledao sam Rusku ligu, i kada je u 80. minutu iz igre izlazio Miloš Krasić, primetio sam da je pretrčao 11800 m, a najveća brzina koju je dostigao iznosila je 33 km/h. Nakon njega izlazi zadnji vezni koji je pretrčao 12000 m u 80. minutu, a najveća brzina koju je dostigao bila je 25 km/h. To je zapravo razlika u kvalitetu, to razlikuje dobrog od vrhunskog fudbalera.

Srpski fudbal, problematika fizičke pripreme – zašto zaostajemo?

Glavni problem je odliv igrača. Primećujemo da igrači koji odu iz naše lige (našeg Kluba) igraju u najjačim ligama na svetu, što znači da imamo kvalitet.  Duća Tadić, Slobodan Medojević, igraju na vrhunskom nivou u vrhunskim klubovima, što znači da imaju sve potrebne sposobnosti. Nažalost, igrača sa tim sposobnostima je malo i oni kad se pojave vrlo brzo odlaze „preko“, gde te sposobnosti i pokažu. Opet, kada pogledate reprezentaciju Srbije, to su sve igrači koji igraju u vrhunskim klubovima, a potekli su iz ove lige. Dakle, ima kvaliteta, ali suviše rano odlaze i punu zrelost doživljavaju u inostranstvu, a ne u našoj ligi.

Rad sa mladima, gde grešimo i gde možemo najviše da unapredimo rad, mi kao FK „Vojvodina“?

Omladinska škola Vojvodine ima strašne uslove za rad. 5 terena, plus jedan „veštak“, fitnes centar koji je jako dobro opremljen. U omladinskom pogonu imamo 3 kondiciona trenera, a uz mene i kolegu Bašića koji smo pri prvom timu, to je čak 5 stručnjaka. Tako nešto malo ko ima. Ljudi koji su u Klubu imaju želju da se rad Omladinske škole unapredi. To je prvi preduslov za napredak. Već 5-6 godina se razvija ideja, kako da pored tog fudbalskog dela, unapredimo i kondicioni aspekt. Kondicioni deo je neodvojiv od fudbalskog (tehnika/taktika), a sve više i mentalnog. To predstavlja simbiozu. Mislim da su se sad stvorili svi preduslovi da implementiramo jednu jako dobru ideju, od čega će naša Omladinska škola imati jako puno koristi, pa i sam Klub, na kraju. Ovih dana treba da potpišemo ugovor o poslovno – tehničkoj saradnji između Fakulteta za fizičku kulturu i FK „Vojvodina“, što je za nas od izuzetnog značaja, jer će u rad Kluba biti uključeni neki od stručnjaka velikog renomea. Tu pre svih mislim na prof. dr Marka Stojanovića i prof. dr Sergeja Ostojića, koji su nosioci projekta. Radi se, pre svega, o dijagnostici u sportu, radu sa najmlađima po tzv. senzitivnim fazama razvoja, kao i izradi kocepta rada Omladinske škole Vojvodine. Naravno, ne kažem da se to do sada nije radilo, jer je postojao određeni vid saradnje sa Markom i Sergejom,  ali želja nam je da to podignemo na jedan viši nivo. Cilj nam je, pre svega, da utičemo na samu selekciju igrača, na procenu talenta i na odnose između biološke i hronološke starosti igrača, gde često možemo da napravimo grešku jer nam se neki igrač učini kao čudo od deteta, a da je on zapravo biološki 2 godine ispred svoje generacije. Nažalost, imali smo nekoliko takvih primera, gde su deca bila čudo u mlađim kategorijama, a kako su se bližili seniorskom stažu, tako su polako nestajali.

U kakvom stanju je prvi tim FK „Vojvodina“ trenutno i koga bismo mogli izdvojiti po fizičkim predispozicijama?

Mi, kao i svaki ozbiljan klub, početkom godine imamo testiranja – funkcionalna i motorička, kao i testiranja (mišićnih) disbalansa. Naročitu pažnju obraćamo na sposobnosti koje sam već naveo kao dominantne. Testiranjem dobijemo uvid u neko inicijalno stanje koje ukazuje na potencijal igrača, a ujedno nam služi i za kreiranje programa u pripremnom periodu, kao i eventualno određivanje nekih dopunskih treninga. Tako prema svakom igraču imamo individualni pristup. To je jako značajno jer na taj način svaki igrač dostiže optimalni nivo forme, a ujedno radimo i na prevenciji povreda.  Mi nemamo kao na zapadu, dve ekipe, već  je krug igrača dosta manji, pa se eventualno odsustvo nekog od igrača odražava i na rezultat ekipe. Inače, naši rezultati su malo iznad proseka za ligu Srbije. Imamo dosta mladih igrača koji se još razvijaju i na  testiranjima konstatno imaju jednu uzlaznu putanju. Sa druge strane, tu je i grupa starijih igrača sa zavidnim nivom stečenih sposobnosti. Po nivou sposobnosti igrače možemo svrstati u dve grupe igrače : sa izrazito brzinsko – snažnim sposobnostima i igrače sa visokim radnim sposobnostima (aerobna izdržljivost). Što se tiče brzinsko -snažnih sposobnosti tu bih izdvojio Lazara Veselinovića, Mijata Gaćinovića, koji ima brzinu sa loptom, Luku Grgića. Imali smo Nemanju Radoju, koga bih izdvojio kao kompletnog i možda fizički najspremnijeg, i eto slučajnosti, baš on ode i baš igra standardno u Primeri. Što se tiče aerobnih sposobnosti, tu bih izdvojio Bojana Nastića, Srđana Babića. Mada, Nastić ima i odlične brzinsko – snažne sposobnosti. Marko Poletanović, koji konstatno ima jednu uzlaznu putanju, Enver Alivodić, koji ima sve sposobnosti na solidnom nivou, a kada na to dodate njegovu srčanost dobijete utisak kompletnog igrača. Ono što je isto zanimljivo jeste da je Nino Pekarić najzdraviji kada je u Vojvodini, a svi znamo koliko je on pehova u karijeri imao sa povredama, za šta zahvalnost dugujemo i dr Borku Vukosavu, koga bih izdvojio kao našeg supervizora. Meni je frapantan podatak koji sam pročitao u novinama, da je jedan Arsenal imao 667 povreda u poslednjih 10 godina. To govori da nije uvek loša priprema uzrok povreda igrača, već i neka mehanička povreda, zamor, loš san itd. To su sve vrhunski utrenirani igrači, a opet, toliko se povređuju.

Zahvaljemo se Saši Jankoviću na odvojenom vremenu za razgovor sa nama i pored brojnih obaveza pri prvom timu, kao i Omladinskoj školi.