Čitavih mesec i po dana je prošlo od kako je u Srbiji uvedeno vanredno stanje zbog korona virusa, čime je sportskim ekipama onemogućeno da održavaju grupne treninge na terenu, onako kako to uvek i čine. Umesto toga, sportisti su bili prinuđeni da treniraju individualno, kod kuće, a fudbaleri Vojvodine su bili jedan od retkih timova koji su ipak trenirali zajedno preko „Zoom“ aplikacije, pa su, iako razdvojeni, ipak imali utisak da su svi na jednom mestu.

Na sreću, svemu tome se očito približio kraj, pošto je vrlo verovatno da će crveno-beli već sledeće nedelje moći da treniraju zajedno u FC „Vujadin Boškov“. To je dobra vest za sve, pa tako i za kondicionog trenera „stare dame“ Sašu Semeredija.

– Sad kada je sasvim izvesno da se klubovi vraćaju treninzima i život profesionalnih sportista dolazi u normalu, mogla bi se napraviti mala evaluacija. Čitav period je trajao 50 dana, prilično dugo. Duže od bilo koje pauze koja se realno dešava u fudbalu. Pored toga, pauza je bila veoma specifična. Igrači su ostali bez uslova za trening, bez rekreativnih aktivnosti, pa dobrim delom i bez najprostijih svakodnevnih aktivnosti „običnog“ čoveka. Ostali su bez teretana, bez trenera, bez malog fudbala kojeg kriju da igraju, otvorenih površina za trčanje i, na kraju, veoma često i bez šetnje – kaže Semeredi.

Međutim, iako je period treniranja u karantinu očito pri kraju, pravi rad i napori tek predstoje crveno-belima.

– Čini mi se da je ovo situacija koja se dešava nijednom ili jednom u karijeri trenera. Značaj situacije postaje još veći kada se zaključi da na kraju ove sezone, koja se sad već izvesno nastavlja, neće postojati ni adekvatno vreme za pripremni period za evropske kvalifikacije, a posebna priča je i prelazni rok. U svemu tome, bilo je neophodno izdvojiti vreme za kratku aktivnu pauzu, voditi računa o stresu koji je jedan broj igrača proživeo, a potom započeti krajnje neobičan pripremni period, u kojem kao trener nemaš mogućnost da nedeljama vidiš uživo nijednog igrača. Nisam siguran koliko neko izvan sveta profesionalnog fudbala može zamisliti koliko teško može biti probuditi motivaciju kod sportista i to ne jednog ili pet, već gotovo 30 – napominje Semeredi.

Međutim, kao što stara izreka kaže: „Ko neće – nađe izgovor, ko hoće – nađe način.“

– Pristupili smo nečemu što smo smatrali ispravnim. Virtuelno smo okupili igrače i pokušali da stvorimo atmosferu u kojoj smo se upravo sastali nakon pauze i zajedno otputovali na prvu fazu priprema. Tako smo i radili poslednje tri nedelje, u povišenom obimu, pronalaženjem raznovrsnih aktivnosti koje u uobičajenim uslovima možda nikad ne bismo birali, a čini mi se da nikad nismo bili toliko u kontaktu, čak ni kada smo vreme provodili zajedno u hotelu. Takođe, zašto ne spomenuti da je i cepanje drva, nameštanje crepa ili trčanje po stepenicama u sedmospratnici takođe bila realnost u ovom periodu – ističe Semeredi.

Do kraja ove nedelje, fudbaleri Vojvodine će završiti ciklus od ukupno 28 treninga trčanja, 18 treninga „snage“ u kućnim uslovima i šest teških intervalnih treninga na sobnim biciklima, što sve ukupno čini zbir od 52 treninga preko laptopa, telefona i GPS-a. Naravno, svemu tome treba dodati beskonačan broj razmenjenih poruka i minuta razgovora.

– To je definitivno bilo jedno impresivno putovanje, sa sjajnom količinom iskustva o tome koliko sve možemo da improvizujemo kada je to neophodno, kakve sve načine možemo da smislimo da manje ili više uspešno stignemo do nekog cilja i kakve sve sociološke igrice mogu biti upotrebljene da bi se ekipa držala na okupu. Sve zasluge idu igračima koji su višestruko dokazali svoj profesionalizam, počevši od 17-godišnjaka, pa do najstarijeg, 36-godišnjeg kapitena ekipe. Fenomenalno – pohvalio je igrače za rad u minulom periodu kondicioni trener „stare dame“ Saša Semeredi.