Legendarni bivši fudbaler Vojvodine Miloš Šestić istakao je da je u sezoni 1988/89, u kojoj je sa crveno-belima osvojio titulu šampiona Jugoslavije, pružao najbolje partije u svojoj igračkoj karijeri. U intervjuu za zvaničan sajt FK Vojvodina, čuveni Šele je govorio o tome kako je postao igrač Vojvodine, anegdotama i sećanjima iz tog peroioda, i puta koji je klub, za samo tri godine, prešao od druge lige do zvanja najboljeg u celoj bivšoj državi…
Tokom više od 100 godina svog postojanja, fudbalski klub Vojvodina je prošao kroz mnogo toga. Uspevajući da opstane tokom dva svetska rata i čak sedam različitih državnih uređenja, Vojvodina je, u kakvim god problemima da se nalazila, nekako uvek uspevala da se digne i vrati na mesto koje joj po mnogo čemu i pripada.
Jedna od najneverovatnijih priča u čitavoj istoriji crveno-belih napisana je u periodu između 1986. i 1989. godine. Te 1986, kriza u kojoj se klub nalazio već duže vreme dostigla je svoju rezultatsku kulminaciju i Vojvodina je, nažalost, morala da se pomiri sa činjenicom da je ispala u drugu ligu. Međutim, upravo tada je i počeo poslednji uspon „stare dame“ do šampionskog trona, a jedan od ključnih momenata u svemu tome desio se na dan kada je, u zimu 1986/87, u Vojvodinu došao Miloš Šestić.
Igrač koji je prethodno već osvojio četiri titule šampiona države i igrao finale Kupa UEFA, bio je verovatno najvažnija karika u timu koji će nedugo potom zaigrati najbolji fudbal u zemlji. Osvojivši titulu šampiona i odigraviši ukupno 90 utakmica za crveno-bele, od toga 74 u prvenstvu (postigao 13 golova), 13 u Kupu Jugoslavije i tri u evropskim takmičenjima, Miloš Šestić se zlatnim slovima upisao u istoriju FK Vojvodina kao najbolji igrač njene druge šampionske generacije.
Želeći da nam izađe u susret, pozvao nas je da ga posetimo u Beogradu, a kako se u goste nikad ne ide praznih ruku, za Šeleta smo spremili crveno-beli dres sa njegovim nadimkom i brojem „89“ na leđima, značku FK Vojvodina pravljenu specijalno za stogodišnjicu kluba i DVD sa snimcima svih utakmica Vojvodine iz sezone koja nikada ne treba i neće biti zaboravljena.
Pre svega ostalog, interesovalo nas je kako se Šele oseća. Nažalost, doživeo je dva srčana udara, ali je uspeo se oporavi i da nastavi normalno sa svojim životom.
– Sada sam dobro. Imao sam dva infarkta, poslednji pre pet meseci, nakon čega mi je ugrađen baj pas. Srećom, to je sve iza mene i sada sam dobro – kaže Šele.
Trenutno radite kao skaut u FK Crvena zvezda. Kako konkretno izgleda Vaš posao?
– Moj zadatak je da pratim utakmice mlađih kategorija po Srbiji i predlažem igrače koji bi bili interesantni da se priključe omladinskoj školi FK Crvena zvezda.
Vi ste se Vojvodini priključili ne iz omladinske škole, već iz Olimpijakosa i to kao već oformljen igrač. Ko Vas je doveo u Vojvodinu i kako to da ste odjednom zaigrali za tadašnjeg drugoligaša?
– U Vojvodinu sam došao iz Olimpijakosa, a tada sam bez obeštećenja mogao da pređem samo u Zvezdu ili u drugu ligu kod nas. Praktično je sve već bilo dogovoreno u vezi sa mojim povratkom u Crvenu zvezdu, ali su se neke stvari izjalovile, kada se javio tadašnji direktor Vojvodine Ljubo Španjol i pitao me da li hoću da dođem kod njih. Rekao sam da hoću i tako sam se priključio Vojvodini, kojoj sam se na pravi način odužio – tako što smo uzeli titulu. Po partijama koje sam pružao, ’89. mi je bila najbolja sezona koju sam odigrao.
Kakvo sećanje Vas veže na period dok je Vojvodina igrala u drugoj ligi?
– Ja sam došao na polusezoni, u januaru 1987. godine. Iskreno, ne pamtim baš mnogo utakmica iz te druge lige.
U sezoni 1988/89, od Vojvodine niko nije očekivao da osvoji šampionsku titulu. Kakva su bila Vaša lična očekivanja pred početak te sezone?
– To je bila mlada ekipa. Od starijih, tu smo bili Šapurić i ja, dok su svi ostali bili maltene deca: Jokanović, Mihajlović, Vorkapić, Mijić, Mijucić… Iskreno, očekivali smo da ćemo biti na sredini tabele i da nećemo ispasti iz lige. Međutim, kako su krenule utakmice jedna po jedna, videli smo da možemo da idemo do kraja.
Po Vašem mišljenju, šta je bilo ono ključno što je ta ekipa imala i što joj je donelo naslov prvaka?
– Borbenost na prvom mestu, a onda i zajedništvo koje je vladalo među igračima. Mi smo tada oštrije igrali i više se „tukli“ na treninzima nego na utakmicama. Ekipa je imala kompaktnost, a Ljupko je to sve bio sastavio kako treba, jer je znao kako da uklopi iskustvo i mladost.
U toj ekipi, vi ste bili igrač sa ubedljivo najvećim renomeom. Kakav odnos prema Vama su imali ostali igrači?
– Svi su me cenili i poštovali. Ja sam bio jedan od najstarijih i pritom sam bio tu već dve godine, dok su neki igrači, poput Mihajlovića i Jokanovića, bili deca od 18-19 godina koji su zapravo tek počeli da igraju ozbiljan fudbal.
Koju utakmicu u Vojvodini pamtite kao najdražu, a koji poraz Vam je najteže pao? Koji gol će Vam posebno ostati u sećanju?
– Poraz koji mi je najviše ostao u sećanju jeste onaj od Borca iz Banjaluke u Kupu. Pobedili su nas 6:0 ili 6:1, sad ne mogu više ni da se setim. Što se tiče pobeda, njih ima dosta. Protiv Dinama, Zvezde, Partizana, Hajduka… Sve protiv tih iz „velike četvorke“. Od golova koje sam postigao, najdraži su mi oni protiv Dinama i Želje, ali i onaj u poslednjem kolu protiv Slobode iz Tuzle.
Ko je bio najveći šaljivdžija u šampionskoj generaciji i zadužen za pravljenje dobre atmsfere?
– Šapurić. On je bio opasan, uvek je znao šta i kad treba da kaže. Mada, bili su tu i Miha i ovi mlađi klinci, koji su tek kasnije postali malo slobodniji.
Pamtite li posebno neku anegdotu iz tog perioda?
– Na jednoj utakmici, sećam se da smo vodili 2:0, dosuđen je faul za nas na nekih 16-17 metara od gola. Uzeo sam loptu, kad mi je prišao Miha, koji je tad praktično tek došao u tim, i rekao da hoće on da šutira. „Beži tamo, ti ćeš da mi šutiraš!“ viknuo sam i izveo slobodan udarac, a lopta je otišla Bogu iza leđa. Drugi put ponovo, on opet traži loptu i ja ga opet oteram. Treći put, on opet prilazi, moli i moli, i ja rekoh: „Hajde, evo ti šutiraj, da vidim šta ti znaš“. On uzme loptu i zavuče je u rašlje, pravo u 90. Pogledam ga i kažem: „Sine, od sad samo ti šutiraš i niko više!“
Mihajlović i Jokanović sada su uspešni treneri. Da li su Vam tada delovali kao ljudi koji imaju ono što je potrebno za to da budu uspešni i u trenerskom poslu?
– Jesu, mada nisu samo oni kasnije postali treneri iz te generacije. Tu su i Šapurić, Mijić, mislim i Milovac takođe, Punišić…
Da li ste u kontaktu sa nekim od bivših saigrača?
– Nismo u nekom preterano čestom kontaktu, ali se uvek ispričamo kad se sretnemo. Jedino se sa Mihom i Dušanom Mijićem čujem nešto češće.
U kakvom sećanju Vam je ostao Ljupko Petrović kao trener? Kakav je bio prema igračima?
– Imali smo fenomenalan odnos. Tražio je disciplinu i red, ali nije bio zlopamtilo u smislu da ti zapamti nešto što si pogrešio, pa da sad hoće da ti vrati za to. To nikad nije radio i mislim da je i sam bio svestan da bi time išao protiv sebe, jer ukoliko znaš da neki igrač može da ti donese pobedu, a ti ga ne pošalješ na teren, onda to ni za samog trenera nije dobro. Međutim, kao što rekoh, na treninzima su se stvarno poštovali rad, red i disciplina i tu nikad nije bilo neke posebne polemike.
Da li još uvek pamtite slavlje posle osvajanja titule?
– Iskreno, ne sećam se gde smo tačno slavili, sećam se samo da je bilo na krovu neke zgrade. Tu su bili svi: igrači, članovi stručnog štaba, ljudi iz kluba i uprave, a pridružili su nam se i navijači.
Za reprezentaciju Jugoslavije ste odigrali 19 utakmica i postigli dva gola, a bili ste član tima koji je 1982. godine učestvovao na Svetskom prvenstvu u Španiji, kada smo, posle onog ponovljenog penala, izgubili od selekcije domaćina. Stariji ljubitelji fudbala i danas tvrde da je naš državni tim na tom meču bio žestoko oštećen od strane sudija?
– Sudija je najpre svirao penal koji nije ni postojao, jer je Zajec napravio faul bar jedno tri-četiri metra ispred šesnaesterca. Pantelić je odbranio penal, ali je sudija tražio da se izvođenje ponovi zato što je golman navodno ranije izleteo sa linije. Iz drugog puta su dali gol i kasnije pobedili sa 2:1, ali tako je moralo da bude. Mi da smo pobedili, Španija kao domaćin ne bi prošla grupu, pa bi im propalo celo Svetsko prvenstvo. Mi igrači smo znali da će tu da bude svega. Posle toga smo pobedili Honduras sa 1:0, kada je nada mnom napravljen penal, koji je Pižon pretvorio u gol. To bi nam bilo dovoljno da prođemo grupu, ali Španci i Severni Irci su se bili dogovorili da na njihovoj utakmici rezultat bude 0:1 i tako smo ispali.
Po završetku igračke karijere, bavili ste se i trenerskim poslom, a u jednom periodu bili ste i član stručnog štaba Vojvodine?
– Najpre sam dve godine bio pomoćnik Josipu Pirmajeru, a kasnije i Toši Manojloviću, koji je predvodio generaciju koja je stigla do finala Inter-toto kupa. To je bila jedna sjajna ekipa i šteta je što tada protiv Verdera nismo uspeli da osvojimo Inter-toto kup i plasiramo se u Kup UEFA. Imali smo strašan tim, sa Bratićem, Lazetićem, Mrdakom, Lerincom, Matijaševićem, Vranješom, Žiletom koji je branio…
Kako Vam Vojvodina izgleda danas? Da li je klub promenio svoj identitet i prepoznatljivost u odnosu na pre 26 godina?
– Nije, sve je to isto. Problem Vojvodine je što kad krene južnije, čim pređe Dunav – za nju je utakmica gotova. Kad igra u Novom Sadu, to bude još i nekako, ali dalje… Ove kvalifikacije za Ligu Evrope je počela kako treba i odigrala fenomenalno, ali kako je počelo prvenstvo, ekipa je opet počela sve više da pada.
Da li ste gledali utakmicu Vojvodine protiv Sampdorije i da li ste bili iznenađeni ubedljivom pobedom u Torinu?
– Gledao sam, fenomenalno su odigrali. Bio sam iznenađen, pa ko nije? Znao sam da će revanš da bude težak, kao što je i bio, ali prednost iz prvog meča je bila velika, jer Sampdoriji bi stvarno bilo mnogo da je u gostima pobedila sa 5:0.
Po Vašem mišljenju, šta je najpotrebnije srpskom fudbalu kako bi se takve pobede naših klubova dešavale malo češće?
– Klubovi moraju da se okrenu svojim omladinskim školama. Tu treba tražiti igrače za prvi tim i tu treba stvarati buduće oslonce i za seniorski sastav. Mi to ne radimo kako treba, a i današnja deca sve manje hoće da se bave fudbalom. Sada više vole kompjutere i video igrice. Recimo, Zvezda je nekada bila magnet za klince, ali sad ni u nju više neće da dolaze. Danas više roditelji žele da njihova deca postanu fudbaleri, nego što to sama deca žele. Po mom mišljenju, to je najveći problem – zaključio je Šestić.
Fudbalski klub Vojvodina koristi i ovu priliku da se zahvali svom bivšem igraču na svemu što je uradio za naš klub, i ujedno da mu poželimo dobro zdravlje do nekog skorijeg viđenja.
Šele, ne daj se.
