Fudbaleri Vojvodine posle pobede nad Atletikom u Madridu 1966

 

Legendarni bivši fudbaler Vojvodine Silvester Takač istakao je da mu je pobeda njegovog kluba nad Atletiko Madridom u osmini finala Kupa evropskih šampiona 1966. godine ostala kao divna uspomena i napomenuo da je crveno-belima na tom uspehu čestitao i čuveni golgeter Real Madrida Ferenc Puškaš.

Na današnji dan, 21. decembra 1966, pre tačno 49 godina, fudbalski klub Vojvodina ostvario je najveći uspeh u svojoj celokupnoj istoriji. Pobedom nad ekipom Atletiko Madrida rezultatom 2:3 u majstorici osmine finala Kupa evropskih šampiona, crveno-beli su se plasirali u četvrtfinale najkvalitetnijeg evropskog klupskog takmičenja i tako se svrstali među osam najboljih klubova na „starom kontinentu“ u tom trenutku, gde im je s pravom bilo i mesto.

Posle pobede u prvom meču u Novom Sadu rezultatom 3:1, Atletiko je u revanšu bio bolji i slavio sa 2:0, pa je, prema tadašnjim pravilima, trebalo da se odigra i treća utakmica i to na neutralnom terenu. Pritisnuto finansijskim problemima, tadašnje rukovodstvo Vojvodine prihvatilo je ponudu Atletika da meč bude odigran u Madridu, na tadašnjem „Manzanaresu“, a Vošini fudbaleri uspeli su još jednom da savladaju velikog rivala.

Iako je Atletiko brzo poveo, pošto je već posle šest minuta bilo 2:0 za „jorgandžije“, Vojvodina nije odustajala i golovima Takača u 25. i Radovića u 67. minutu uspela je da dođe do izjednačenja, da bi Takač novim golom u 103. minutu produžetka postavio konačan rezultat i time se zlatnim slovima upisao u najznačajniji rezultat koji je Vojvodina ikada ostvarila.

Ovim povodom, kontaktirali smo našeg legendarnog bivšeg fudbalera, koji već godinama živi u Francuskoj. Nakon što se obradovao i zahvalio na pozivu iz njegovog kluba, ispričao nam je i kako trenutno provodi dane.

– Srećan sam pošto mi se nedavno vratila kćerka iz Londona, gde je živela u prethodnih godinu i po dana. Sada je ovde sa decom, koja imaju sedam i 10 godina, a ona radi kao prevodilac. S druge strane, ja sam već 15 godina u penziji. Zdravlje mi je dobro, a trudim se da ga očuvam malo sa tenisom, malo trčanjem, vožnjom bicikla… Baš ove nedelje ići ćemo i na skijanje. Šteta što nisam neki plivač, jer plivanje nikad nisam naučio kako treba – počinje priču Takač.

Na današnji dan pre tačno 49 godina, sa dva gola na „Manzanaresu“, srušili ste slavni Atletiko Madrid i poslali Vošu u četvrtfinale Kupa evropskih šampiona. Kakvo je Vaše sećanje na taj meč?

– To je svakako jedna divna uspomena. Pogotovo meni, koji sam nakon tog meča otišao u inostranstvo, pa mi je to ujedno bila i poslednja utakmica u dresu Vojvodine. Ta generacija i uspeh koji je ostvarila zauvek će mi ostati u najlepšem sećanju. Posle one druge utakmice, gde smo poraženi sa 2:0 i gde samo zahvaljujući golmanu Panteliću nismo doživeli ubedljiviji poraz, bili smo vrlo utučeni. Znali smo da imamo još jednu šansu, ali Atletiko je igrao izvanredno, a dodatna nepovoljna okolnost po nas bila je ta što se majstorica nije igrala na neutralnom terenu, već ponovo na „Manzanaresu“. U početku, niko nije verovao da možemo da ih izbacimo. Međutim, nakon što smo zajedno gledali gradski derbi između Reala i Atletika, u kojem je Real slavio rezultatom 2:1, uočili smo neke slabosti kod njih i najpre u šali, a potom i ozbiljno počeli da govorimo o tome kako možemo da ih pobedimo. Ipak, kada je utakmica počela, oni su brzo poveli sa 2:0 i tada sam se uplašio da do kraja meča ne primimo pet-šest komada. Do kraja prvog poluvremena, golom iz slobodnog udarca uspeo sam da smanjim na 2:1, da bismo u nastavku mi preuzeli inicijativu, a oni počeli sve više da padaju. Ja sam inače uglavnom igrao po desnoj strani, ali na ovom meču, trener Brane Stanković odlučio je da me stavi u sam špic. Radović je sa 30 metara dao gol u rašlje za 2:2, ja sam potom sa 16 metara pogodio prečku… Otišlo se u produžetke, gde sam, posle duplog pasa sa Trivićem, postigao treći gol za nas i praktično smo tek tada počeli da verujemo u pobedu. Tada smo svi zajedno kao tim počeli da se branimo i uspeli smo u tome, a Panta je ponovo bio sjajan na golu. Sećam se da je posle utakmice čuveni Ferenc Puškaš, koji je poznavao Stankovića i Boškova, došao u našu svlačionicu i čestitao nam na velikom uspehu. Za mene je to bila vrlo lepa oproštajna utakmica, iako sam žalio što nisam nastavio da igram za nas te sezone, jer verujem da sam mogao da pomognem i protiv Seltika.

Šta je krasilo tu generaciju kojoj ste pripadali? Kakva je bila atmosfera među vama?

– To je bila grupa igrača koja se vrlo dobro i lepo uklopila. Tu je bilo nekoliko starijih igrača, poput Vučinića, Sekereša, mene, Pantelića koji je došao nešto kasnije… Mi smo igrali sa Tozom, Boškovom, Rajkovom, Krstićem i već smo imali neko iskustvo igranja u Prvoj ligi, da bi nam se za šampionsku generaciju kasnije pridodalo i nekoliko mlađih igrača. Među nama se stvorila jako dobra atmosfera. Bilo je grupica od po tri-četiri igrača koji su se malo više i češće družili, ali među nama nije bilo razlika i na putovanjima smo se svi jednako poštovali i uvažavali. Vrlo važna ličnost za osvajanje titule 1966. godine bio je i Žare Nikolić, koji je nakon toga otišao u Nemačku, pa nije igrao u Kupu šampiona naredne sezone. Posle pobede u Madridu, sećam se da smo otišli da proslavimo u jednom lokalu gde smo zajedno pevali i igrali na pozornici, a Lazar Vasić je čak i svirao gitaru. Bilo je i među nama ponekad sitnih čarki i razmirica, ali to je sve normalno za jednu grupu ljudi koja maltene svaki dan provodi zajedno. Generalno, među nama je vladala izvanredna atmosfera.

Kakva je bila atmosfera na stadionu Vojvodine tih godina?

– Publika je u svemu tome bila vrlo važan elemenat. Jasno je da ukoliko nema pobeda i dobrih igara, onda ni publika ne može biti zadovoljna i izražava svoje nezadovoljstvo. Međutim, mi smo pobeđivali i dobro igrali i zato je atmosfera na našim utakmicama uvek bila pozitivna. Publika realno može da umanji učinak nekog igrača i do 50 posto, dok sam recimo ja još u pionirima Vojvodine osetio kako me publika podržava i zato sam još jače nastavio da se borim i da se usavršavam. Na utakmici protiv Atletika na našem stadionu, mi smo poveli, oni izjednačili, ali ni tada nije bilo zvižduka. Ja sam jako zahvalan navijačima Vojvodine, jer sam imao tu sreću da su me uvek stopostotno podržavali, iako sam i ja ponekad znao da napravim neku glupost na terenu. Imao sam podršku koju sam maksimalno cenio i jako mi je drago zbog toga.

Kako Vam Vojvodina izgleda danas?

– Po tom pitanju, ne mogu biti objektivan, jer već godinama nisam uživo pogledao neku utakmicu Vojvodine, pa se o rezultatima i aktuelnostima informišem samo preko medija i prijatelja. Bio sam presrećan kada smo osvojili Kup i mom klubu sam isto to veče poslao čestitku. Želim da Vojvodina zadrži nivo koji ima i da što je više moguće ide napred, pa da uskoro ponovo osvoji šampionsku titulu. To nije lako, jer za tako nešto je potrebna i regularnost u čitavoj ligi. Vojvodina često ume da pobedi Zvezdu i Partizan, ali mora tako da igra i protiv ostalih ekipa – zaključio je Takač.