Када је, у лето 2015. године, на жребу у Ниону било одлучено да Војводина у трећем колу квалификација за Лигу Европе те сезоне игра против славне италијанске Сампдорије, многи љубитељи фудбала су помислили да ће тај двомеч бити само прилика да се ода почаст и захвалност великом Вујадину Бошкову, човеку без кога ни Војводина ни Сампдорија не би били оно што су данас, те да, са друге стране, „стара дама“ српског фудбала против неупоредиво богатијег противника на терену нема шта да тражи.

Како је тај двомеч завршен, добро је познато свим познаваоцима фудбала у нашој земљи, а препричаваће се вероватно и будућим генерацијама које се заљубе у ту најважнију споредну ствар на свету. Данас, пет година касније, „стару даму“ поново очекује треће коло квалификација за Лигу Европе, у којем ће се поново састати са екипом знатно скупљом од себе, односно клубом са којим је поново спаја име једне истинске фудбалске легенде.

У први мах, млађи љубитељи фудбала би помислили да се ради о Милану Јовановићу, који свакако јесте, као неко ко је прве кораке у сениорској каријери направио у Војводини, исписао део историје Стандарда из Лијежа, али они бољи познаваоци фудбала знаће да је, још много пре Ланета, један други фудбалер већ спојио ова два клуба, самим тим што је био неизоставан део неких од највећих успеха у њиховој историји.

Силвестер Такач, члан прве шампионске генерације Војводине, за коју је од 1958. до 1966. године одиграо 182 првенствене утакмице и постигао 62 гола, током каријере је пуних пет година наступао и за Стандард из Лијежа, где је у то време, баш као раније у Војводини, био један од ослонаца тима. Са својом породицом, он већ годинама живи у Француској, али контакт са својим матичним клубом никада није изгубио, те сваку посету Новом Саду и Србији користи како би се видео са пријатељима и саиграчима са којима је својевремено исписао најлепше странице дуге Вошине историје.

Нажалост, услед тренутне ситуације у вези са корона вирусом, он није био у прилици да присуствује недавној додели плакета члановима прве шампионске генерације Војводине, иако редовно прати све што се дешава у вези са његовим клубом. Самим тим, радује га чињеница да је „стара дама“ прошле сезоне освојила свој други Куп Србије, као и то да и ове сезоне игра добро и бележи добре резултате.

– Имам утисак да у последње време све иде набоље, што се видело и по недавној победи над Партизаном у последњим минутима. Противници у таквим ситуацијама увек кажу како је ривал имао среће, али ја сматрам да није тако. Из искуства знам да екипа која победи у последњим минутима верује у себе до краја, те има кондициону и менталну снагу да се никада не преда. То је вероватно резултат рада тренера са екипом – каже Такач.

Кад је о тренеру реч, интересантна паралела се може направити између стратега прве шампионске генерације Војводине Бранка Станковића и садашњег шефа „старе даме“ Ненада Лалатовића, с обзиром на то да су обојица најзначајнији део своје играчке каријере провели у Црвеној звезди. Међутим, као тренери, обојица су трофеје освајали са Војводином: Станковић титулу шампиона Југославије и Средњоевропски куп, а Лалатовић Куп Србије.

Ако је судити према сећању Силвестера Такача, то очито није једина сличност између Бранка Станковића и Ненада Лалатовића.

– Ми смо првенство освојили умногоме захваљујући тренеру Станковићу, јер под њим смо тренирали много више него остали клубови. Кроз те тренинге смо јачали не само физички, већ и ментално, јер таман кад помислимо да је са тренингом готово, Стане је тражио још, па још… Та ментална снага је јако важна – напомиње Такач.

Као неко ко је провео пет година у Лијежу, он врло добро зна какав је клуб наредни противник његове Војводине.

– У Белгији постоје Валонци и Фламанци, а Стандард је најбољи клуб са валонске стране. То се можда много не спомиње, али то је клуб у којем се говори француски и људи се са тим клубом идентификују. Навијачи су невероватно ватрени, а и сам град има посебан назив на француском, у смислу да су његови људи врло темпераментни. У време кад сам имао ту срећу да дођем у Стандард, ту је био и Галић, те је клуб после много времена успео да освоји белгијско првенство и прекине доминацију Андерлехта – истиче Такач.

Сећања на она времена казују да је тада много тога било знатно другачије него данас.

– Стадиони су свугде били пуни. Публика је била врло дисциплинована, па на западној и источној трибини чак уопште није било ограде. Биле су само рекламне табле висине мање од једног метра, али их нико није прескакао и никад није било проблема. Једино у последњем колу, кад смо освојили титулу, навијачи су улетели на терен и поскидали нам дресове и шортсеве – каже Такач.

Са екипом Стандарда, освојио је две титуле шампиона Белгије, а као играч тог клуба, у сезони 1971/72, са пет постигнутих голова био је најбољи стрелац Купа европских шампиона.

– У то време, Стандард је био једна јака европска екипа и играли смо на највишем нивоу. Имали смо сјајне играче, међу којима су били топ играчи у Белгији. Доминирали смо у домаћем првенству и играли у Купу шампиона, па из тог клуба носим невероватно лепе успомене. Навијачи, играчи и управа су ме фантастично примили. Наравно, за мене је Војводина клуб број један још из детињства, али ми је и Стандард постао јако драг – напомиње Такач.

Иако у Белгији и даље има пријатеље, последњих година слабо прати њихову лигу и фудбал.

– Не знам како Стандард тренутно стоји, али у сваком случају, то је јако озбиљан противник. Они су свесни своје традиције и не потцењују себе, чак ни онда када нису у најбољој форми или имају мало слабији пласман на табели – каже Такач.

Садашња екипа Стандарда је састављена од 16 домаћих и 14 иностраних фудбалера.

– Када је 1970. године играно Светско првенство у Мексику, сви Белгијанци из Стандарда били су део репрезентације. Галић је тада већ био напустио екипу и отишао у Француску, али остали странци су такође били познати играчи у то време и такође играли за националне тимове. Тамо сам провео пет година и био део једне сјајне генерације – истиче Такач.

Војводина је у европским такмичењима више пута умела да победи скупљи и познатији тим од себе, па је такав случај био и у сезони 1966/67, када је, у осмини финала Купа европских шампиона, „стара дама“ елиминисала Атлетико Мадрид, а Такач блистао са својом игром и головима.

– Тешко је давати савете, али једно је сигурно: играчи морају да верују у себе. Имају квалитет и не треба да се потцењују. Када смо ми играли против Атлетика, већ на нашем терену смо им указали много респекта, јер то је био тим сачињен од сјајних шпанских фудбалера, појачан са неким одличним иностраним играчима – напомиње Такач.

Иако је од тог тромеча против Атлетика прошло скоро 50 година, он и даље памти многе детаље са тих утакмица.

– На другој утакмици у Шпанији, они су нас растурили. Играли су фантастично и ми смо једва долазили до гола, те смо изгубили 2:0. С обзиром на то како су одиграли тај меч, као и то да се трећа утакмица играла поново у Мадриду, ми смо мислили да немамо шансе. Међутим, пре те треће утакмице против нас, Атлетико је играо дерби против Реала и изгубио 2:1, на тешком и помало блатњавом терену. Док смо то гледали, постали смо свесни да играчи Атлетика нису ништа бољи од нас – каже Такач.

Војводина је у првом мечу победила резултатом 3:1 код куће, док је Атлетико у реваншу славио са 2:0. По тадашњим правилима, није се гледао број постигнутих голова у гостима, већ се играла и трећа утакмица.

– У хотелу смо причали о томе како ћемо их победити, иако то нико није очекивао. Они су повели 2:0, али с обзиром на то да смо имали физичку и психичку спрему, наставили смо да играмо и на крају смо победили. За мене је то било изненађење, јер Атлетико је био изванредна екипа. Зато је за мене најважније то да екипа верује да може да победи, јер без тога не иде – истиче Такач.

Из тог разлога, он сматра да и садашња генерација Војводине може да направи успех на европској сцени.

– Стандард не треба да прецењујемо, јер вероватно то више није ниво као некад. У мојој првој сезони тамо, четири године након што сам са Војводином играо против Атлетика, са Стандардом сам у Купу шампиона играо против Реала, кога смо победили 1:0 код куће и 3:2 у Мадриду, који ми је очито лежао. Вера у сопствене могућности и самопоуздање су јако битни – закључио је Такач.

У четвртак увече, он ће, као и сви остали који воле „стару даму“, срцем и мислима здушно бити уз момке који ће на терен истрчати у дресу Војводине, а они ће, без икакве сумње, дати све од себе у покушају да на најлепши начин испишу нову страницу богате клупске историје.