Najbolji fudbaler u istoriji FK Vojvodina, Todor Veselinović Toza, danas slavi svoj 85. rođendan.
Da bi se jedan klub mogao smatrati velikim, njegovu istoriju morali su da stvaraju veliki igrači. I pre svega veliki ljudi. Vojvodina je, u svojoj sada već preko stogodišnjoj istoriji, imala pregršt igrača, trenera i funkcionera čije će ime večno izazivati poštovanje kod svih navijača našeg crveno-belog tima, kao i kod svih iskrenih, objektivnih ljubitelja te čarobne igre, poznatije kao fudbal.
I ako se za Vujketa može reći da je bio najveće ime FK Vojvodina, jedan veliki vizionar i stvaralac, čovek koji je po mnogo čemu bio bar 20 godina ispred svog vremena, onda se, kada su sam teren, lopta i fudbal u pitanju, jedno ime nameće kao prvo pri svakoj pomisli na dres podeljen na belu i crvenu boju – Todor Veselinović Toza.
Pravi virtuoz sa loptom, igrač zbog kojeg su ljudi dolazili na stadion, čovek o kome se uvek pričalo sa poštovanjem, divljenjem i beskrajnim simpatijama… Brojni su bili treneri, funkcioneri, a i navijači iz ondašnjeg vremena koji nikad nisu prežalili to što Tozu nisu videli i u svom omiljenom timu. Međutim, on je uvek bio privržen Voši i njenom pola belom, pola crvenom dresu. To se najbolje videlo kada je, prilikom odsluženja vojnog roka 1952. godine, beogradski Partizan iskoristio pravo koje je tada imao da, kao klub vojske, igrača na odsluženju vojnog roka dovede u svoje redove. I Toza je odigrao tu sezonu za Partizan, na 22 utakmice dao je laganih 15 golova. Nakon što je odslužio svoju vojnu obavezu prema državi, svi su očekivali da će i ostati u istom klubu. Međutim, on im je, onako gospodski, a u isto vreme i pomalo mangupski poručio: „Hvala vam lepo, al’ odoh ja nazad.“
I vratio se nazad. I bio je bolji nego ikada pre – četiri puta (1956, 1957, 1958. i 1961) bio je najbolji strelac lige one velike Jugoslavije, lige koja se tada komotno mogla svrstati među pet najboljih u Evropi. Samo u prvenstvu, za svoju Vošu je odigrao 196 utakmica i postigao 130 golova, po čemu je ubedljivo najbolji strelac u istoriji kluba.
Međutim, Toza nije bio velik samo zbog svojih golova u Vojvodini. Nije bio velik ni samo zato što je za mladu reprezentaciju Jugoslavije dao 20 golova na 14 utakmica, niti zbog toga što je za seniorsku reprezentaciju postigao 28 golova na 37 utakmica. Manje-više i ona utakmica u Kardifu protiv Velsa 1954, kada je ušao u drugom poluvremenu i strpao tri komada za našu pobedu od 1:3, i što je istu stvar ponovio i 1958. u Beču protiv Austrije (3:4). Na stranu i „sitnice“ da je kasnije bio trener takvih giganata i institucija u svojim zemljama kao što su Fenerbahče, Olimpijakos, AEK, Independijente… A i to što je bio selektor koji je reprezentaciju 1984. odveo na Evropsko prvenstvo u Francusku. Bio je i trener Vojvodine od 1974. do 1977, a 1975. je sa crveno-belima stekao zvanje vicešampiona, iako je, dok su se igrale utakmice poslednjeg kola, titula već bila viđena u Novom Sadu…
Todor Veselinović Toza bio je i ostao velik zato što je, pre svega, uvek bio veliki čovek. Uvek je pomagao svima kojima je mogao, pa se na Salajci često znalo reći da „Kad Toza ima para, i mačke jedu krempite“. A uz to, uvek je, uprkos svoj toj slavi i hvalospevima koje je dobijao, ostao ona skromna i dobroćudna osoba, i dalje ponosan na svoju Salajku i na svoj Novi Sad. Šmeker i mangup, sportista i boem, evropska zvezda i skromni momak iz kraja, sve je to bio naš Toza Veselinović. Stariji navijači prepričavali su kako je, na jednoj utakmici Vojvodine, postizao gol svaki put nakon što ga je njegova ekipa primila, te je u jednom momentu prišao i rekao golmanu Vasiću: „Ne brini, ne možeš ih ti toliko primiti, koliko ih ja mogu dati“. I zaista, kad je Toza bio na terenu, navijači Vojvodine nisu mnogo brinuli… Dobar rezultat je ponekad mogao da izostane, ali fudbalske majstorije i vrhunska zabava, to je, kad je Toza u pitanju, uvek bilo nešto što se podrazumevalo.
Želeći da u ime kluba čestitamo rođendan čoveku koji će večno izazivati ponos kod svih kojima je crveno-bela boja u srcu, pozvali smo Tozu u Atini, gde živi već duže vreme. Grčki novinari, znajući da mu je rođendan, još ujutru su ga zvali da mu čestitaju, a kako sam kaže, naš poziv usledio je taman kada su mu u kuću ušli prijatelji i rodbina.
Ipak, bilo mu je itekako drago zbog toga što su ga pozvali i iz njegove Voše.
– Hvala Vam, baš volim što me i dalje pamte u mom klubu i gradu. Ja sam već dugo u Atini, tu provodim starost, tako mi je život odredio. Držim se i borim sa svim što mi je život doneo. Ja sam uvek sve davao za našu Vojvodinu, i kao igrač i kao čovek. Nikad se ni sa kim nisam svađao, uvek sam sa svima bio dobar i sve samo da ljudi budu zadovoljni i da pobeđujemo – ponosnim, i pomalo usporenim glasom kaže Toza, ali glasom koji biste mogli slušati satima, jer toliko toga ima i može da ispriča.
Ipak, na njegov 85. rođendan, Tozu nismo želeli da zadržavamo satima, već smo mu poželeli najpre dobro zdravlje i još jednom se zahvalili i na tih nekoliko minuta koje nam je posvetio, uz nadu da će, ako uskoro navrati u svoj Novi Sad, navratiti i u klub gde će mu vrata zauvek biti naširoko otvorena.
Tozo, majstore, srećan ti rođendan!
