Ivan Lakićević

 

Fudbaler Vojvodine Ivan Lakićević (22) dao je intervju za „pecinackiinfoportal.org“, u kojem je govorio o svom životu, odnosu prema fudbalu, svojim interesovanjima i planovima, ali i talentu koji je za sada poznat samo njegovoj porodici i prijateljima…

Popularni „Mogli“, kako ga zovu svi oni koji ga poznaju, svojim razmišljanjem i navikama poprilično se razlikuje od stereotipa koje većina ljudi u našoj zemlji poistovećuje sa fudbalerima.

Intervju sa fudbalerom Vojvodine prenosimo u celosti:

Kako sada kada si otišao gledaš na prethodne četiri godine provedene u Donjem Sremu?

– Proveo sam četiri lepe godine u Donjem Sremu, stekao sam afirmaciju i veliko iskustvo igrajući u Prvoj ligi Srbije i u Super ligi. Promenio sam sedam trenera, od kojih je svaki ostavio na mene dobar utisak, stekao sam dosta prijatelja, upoznao dosta novih ljudi i navijača, koji su me zavoleli od prvog dana boravka u Pećincima, a zavoleo sam i ja njih takođe.

Da li si u kontaktu sa nekim od bivših saigrača?

– Sa mnogim saigračima iz Donjeg Srema sam i dalje u kontaktu, čujemo se stalno, a kad imamo slobodnog vremena, vidimo se i popričamo.

Pratiš li igre Donjeg Srema u PLS? Misliš li da ovaj tim može više od prikazanog u dosadašnjem toku prvenstva?

– Pratim igre Donjeg Srema i mislim da trenutno mesto na tabeli nije merilo, i siguran sam da će opstati u Prvoj ligi Srbije.

Kako si se snašao u ekipi sa „Karađorđa“? Zaigrao si i na međunarodnoj sceni u Ligi Evrope, kakvi su utisci?

– Došao sam u veliki klub, svi su me lepo prihvatili. Drago mi je što opet sarađujem sa trenerima Zagorčićem i Sabom. Igranje na međunarodnoj sceni za mene je velika čast i veliko iskustvo. Od kad sam kao klinac počeo da treniram fudbal želja mi je bila da zaigram na evropskoj sceni, ta želja mi se ispunila u mom sadašnjem klubu. Vojvodina je veliki klub i prava odskočna daska za nastavak moje fudbalske karijere. Svojim radom i trudom ću opravdati poverenje kluba i navijača. U klubu su svi dobri i pozitivni momci, sve ih volim i cenim. Uvek je dobra atmosfera u svlačionici i van nje. Sa svima sam u super odnosima i svi su me lepo prihvatili. Van terena se najviše družim sa Paločevićem, Stanisavljevićem, Perićem, Antićem, Rosićem i Kovačevićem. Aleksandar Paločević mi je cimer, odličan je fudbaler, a pre svega je pravi prijatelj.

Znamo da si uporan i ambiciozan, gde sebe vidiš u narednom periodu?

– Takav sam od prvog dana, svaki rad i trud se isplati, pa u narednom periodu sebe vidim u nekoj jakoj evropskoj ligi i mislim da bi mi se sa tim ostvario fudbalski san.

Miljenik si žena… Kakav ti je emotivni status? Šta devojka treba da ima da bi ti se dopala?

– Ne volim da pričam o svom privatnom životu, volim svoju privatnost. Trenutno sam slobodan. Na prvom mestu moja devojka treba da bude normalna, osim što treba lepo da izgleda, mora da bude poštena, fina, emotivna, ženstvena, verna i da ima dobru dušu. Danas su te osobine izgubljene ,ali ja sam strpljiv i tražim pravu devojku. Mnogo devojaka je prošlo kroz moj život, al ja imam životni stav po pitanju devojaka, ne želim da budem sa svakom u vezi, mogu samo da budem sa onom koja me osvoji. Bolje biti kvalitetno sam, nego sa pogrešnom osobom.

Čija podrška, ali i kritika, su ti u životu i u fudbalskoj karijeri najdragocenije?

– Porodice i prijatelja.

Šta te ispunjava pored fudbala i muzike?

– Pored fudbala koji je naravno moja najveća ljubav, tu je i muzika kao druga najveća ljubav, ali još od malih nogu sam gajio veliku ljubav prema pozorištu i filmu, uvek me je to privlačilo. Redovno idem u pozorište i bioskop, to je za mene jedna kulturna i normalna stvar. Omiljeni glumac mi je Srđan Todorović. Voleo bih da jednog dana upišem Fakultet dramskih umetnosti, svi ljudi koji me poznaju mi kažu da treba to da upišem jednog dana, jer stvarno imam talenta za to. Kao klinac sam često glumio u pozirišnim predstavama u osnovnoj školi.

Drugačiji si od gotovo svih fudbalera i imaš svoj stav po pitanju određenih stvari, kako na to gledaju kolege koje te znaju?

– Pre svega ne pijem, ne pušim i ne izlazim po splavovima i ne jurim nikakve starlete. To me nikad nije zanimalo, niti će me zanimati. Volim da odem sa svojim društvom na karaoke da pevam i da se veselim, ili da odem u neki dobar klub u gradu, to je nešto sto me ispunjava. Mnogi ne kapiraju da ja nisam kao svi i da neću nikad biti takav, jer ja nisam to. Mene ne treba niko da pokušava da promeni, već treba da me prihvati onakvog kakav jesam, tek tad će dobiti najbolje od mene.

Šta karakteriše Ivana Lakićevića?

– Doslednost i nepotkupljivost me karakterišu od trenutka kada sam krenuo putem svog talenta. Definišu me pre svega kao čoveka, a onda i kao fudbalera i u koliko bih ih izneverio pogazio bih sebe. Ja kroz njih svom fudbalu trasiram put kakav želim, bez kompromisa, autentično i na svoj način. Nosim ih prirodno, spontano, možda i nesvesno i te osobine jesu put ka mirnom snu, ka bistrom pogledu u ogledalo, ka veri u sebe i u ono što radim. Ove osobine imaju svoju cenu, ali je ona zanemarljiva naspram onoga što donosi njihovo poništavanje.