Osnivači FK Vojvodina

 

Fudbalski klub Vojvodina danas slavi svoj 103. rođendan.

Fudbalski klub Vojvodina danas s ponosom slavi svoj 103. rođendan! Kao jedan od najstarijih fudbalskih klubova u Srbiji, Vojvodina je tokom decenija ostvarivala izvanredne sportske rezultate, među kojima se posebno izdvaja osvajanje šampionskih titula ’66. i ’89, osvajanje Kupa Srbije 2014. i Srednjoevropskog kupa ’77, kao i četvrtfinale Kupa evropskih šampiona ’67. Tokom istorije, za Vošu su nastupali igrači koji su kasnije ostavili veliki trag ne samo u srpskom, već i u svetskom fudbalu, kao što su Vujadin Boškov, Todor Veselinović, Jozef Velker, Ilija Pantelić, Petar Nikezić, Siniša Mihajlović, Slaviša Jokanović… Crveno-beli su gostovali na svim kontinentima sveta i pobeđivali velike evropske timove, pa su pred Vošom padali i Milan, Roma, Fiorentina, Sampdorija, Atletiko Madrid, Seltik, Rendžers…

Sve to verovatno nije mogla ni da sanja ni da pretpostavi grupa mladića koja je u predvečerje Prvog svetskog rata odlučila da osnuje svoj fudbalski klub. Naime, grupa dečaka iz Velike srpske pravoslavne gimnazije (današnja gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj“) u rano proleće 1914. godine, u štrikerskoj radionici čika Save Šijakova u Temerinskoj ulici, donela je odluku o formiranju fudbalskog kluba oko koga bi se okupljala srpska omladina u Novom Sadu, s obzirom na to da su u gradu, u to vreme, već postojali mađarski klubovi NTK i UAK i jevrejski Juda Makabi. Iako ne postoji čvrst dokaz o tome kog datuma je tačno održan skup na kojem je doneta odluka o formiranju kluba, prema kazivanjima i dostupnim arhivskim dokumentima, pretpostavlja se da se to dogodilo baš šestog marta. Ono što je sigurno jeste da su, tog dana, među osnivačima bili budući tekstilni industrijalac Milenko Šijakov, budući univerzitetski profesor Vladimir Milićević, budući hemičar Milenko Hinić, budući pravnici Radenko Rakić i Kamenko Ćirić, zatim Gojko Tošić, Đorđe Živanov, Branko Gospođinački, Živojin Bajazet i budući doktor prava Kosta Hadži, kao i Milenkov brat, Đorđe Šijakov, i njihov otac Sava.

Prilikom odabira imena, odlučeno je da klub dobije naziv „Vojvodina“, kao asocijacija na teritorijalnu jedinicu Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, u okviru koje su, sredinom 19. veka, Srbi barem formalno imali svoja verska, kulturna i druga autonomna prava u okviru Austro-ugarske monarhije. S obzirom na to da austro-ugarske vlasti u tom periodu nisu blagonaklono gledale na bilo kakvo okupljanje i organizovano delovanje Srba, sastanak i osnivanje FK Vojvodina je praktično bilo učinjeno u ilegali.

Svoju prvu utakmicu, Vojvodina je odigrala u junu 1914. godine u Kovilju. Naime, devojka igrača koji je bio vođa prvog tima Vojvodine u istoriji, Jovana Ljubojevića, živela je upravo u Kovilju, pa je, želeći da je impresionira, Jovan odlučio da dovede svoj fudbalski tim u ovo malo vojvođansko mesto. Fudbaleri Vojvodine, među kojima su bili još Svetozar Jocković, Milorad Milićev, Dušan Kovačev, Jovan Jocković, Ozren Stojanović, Sava Ignjačev, Gavanski, Predrag Stojanović Ciga, Živojin Đeremov i Uroš Čakovac, u Kovilj su došli fijakerom, a protiv lokalnog Šajkaša, koji je osnovan nekoliko godina ranije, ostvarili su ubedljivu pobedu rezultatom 0:5. Na toj utakmici, Vojvodina je nastupila u belim šortsevima i svetlo plavim dresovima, koje je sašila majka Milorada Milićeva, jednog od tadašnjih fudbalera. Naravno, kopački tada još uvek nije bilo, pa su neki igrači nastupili u cipelama, a neki, koji cipele sebi nisu mogli da priušte, fudbal su igrali bosi.

Nažalost, to je bio prvi i poslednji meč Vojvodine pre izbijanja Prvog svetskog rata, tokom kojeg je klubu praktično bilo zabranjeno postojanje. Međutim, 1919. godine, uz pomoć novosadskih studenata koji su bili na studijama u Pragu, klub je ponovo osnovan. Naime, od fudbalskog kluba Slavija iz Praga, novosadski studenti su na poklon dobili dresove i lopte i to je bila prva „prava“ sportska oprema koja je stigla u Novi Sad. S obzirom na to da je Slavija tada, kao i danas, nastupala u pola belim, pola crvenim dresovima, Vojvodina je u znak zahvalnosti ove dresove prihvatila kao svoje i tako postala prvi tim na teritoriji Srbije koji je počeo da nastupa u opremi crveno-bele boje.

Istovremeno, kao zvaničan grb kluba prihvaćen je grb koji liči na grb fudbalskog kluba Slavija, s tim da je, umesto crvene, odlučeno da u grbu Vojvodine stoji plava zvezda, s obzirom na to da je grb već bio crveno-beli, pa je samo plava boja nedostajala da grb FK Vojvodina bude u bojama srpske trobojke, a sve te odluke su i zvanično usvojene na vanrednoj sednici Skupštine kluba održane 23. jula 1922. godine.

Od tada, mnogo godina je prošlo, a Voša je od malog kluba, nastalog kao plod ljubavi novosadskih srednjoškolaca prema svom gradu, svom narodu i igri koja je tek počela da osvaja svet, prešla put do „stare dame“ srpskog fudbala, šampionske i evropske, poštovane i uvažavane i mnogo šire od granica Srbije…

I zato, hvala svima koji su tokom prethodne 103 godine dali deo sebe za sve ono što je naša „stara dama“ pregurala i prebrodila. Hvala im za sve velike pobede i sve velike radosti koje su pričinili onima koji pola beli, pola crveni grb nose duboko u svom srcu. A njima, našim vernim navijačima, želimo da njihova „stara dama“ bude u punom sjaju, kao u svojim najboljim godinama, i da zajedno budu svedoci novih lepih stranica Vošine istorije.

Vojvodina, jedna jedina.