DSC_0009

 

 

Jedan lep i nesvakidašnji gest našeg sugrađanina, dao nam je povod za jednu lepu priču, koja traje, kako je naš domaćin Žika rekao, četvrtu generaciju. Žika je treća generacija Vojvodinaša, a njegovi sinovi već četrvrta, kako kaže.  Mural na dvorišnom zidu prepoznatljiv, a priča upečatljiva. To nije sve. Na drugoj strani kuće ponosno se viori zastava FK „Vojvodina“. Nesvakidašnji dokaz ljubavi.

Kako ste došli na ideju o muralu?

Ja sam to dugo želeo, još dok je bio stari zid tu, ali nikako da se poklope stvari, pa da ga i uradim. Ove godine, kada smo išli na utakmicu u Čačak, upoznao sam jednog momka, naravno, navijača Vojvodine, koji, ispostaviće se, ide u Medicinsku školu, kao i moj najmlađi sin. Tako smo, kroz priču, došli i do te teme, da bi mi taj momak (Aleksandar) rekao za promociju murala, kao i da zna momke koji su to crtali. Neverovatna priča, kao i sve što ima veze sa našom Vojvodinom, uostalom.

Dakle mural su crtali isti oni momci koji su radili i mural na Karađorđu?

Da. Mural su crtali isti oni momci koji su crtali mural na istočnoj tribini Karađorđa. Mogu da kažem da smo se fenomenalno družili, a rekao bih da smo postali i drugari, što je i poenta ovakvih stvari – zbližavanje. Da dodam, mural na istočnoj tribini izgleda fenomenalno, ali kada mi je Stojan poslalo šablon, za moj mural, ostao sam bez teksta, prosto oduševljen! Ceo posao je bio gotov za jedan dan, a jedini moj zahtev je bio da bude prepoznatljivo, tj. sa grbom FK „Vojvodina“. Ispalo je i bolje nego što sam očekivao i zamišljao. Posebno su mi se svideli komentari slučajnih prolaznika, kao i komšija. Svi su bili prosto oduševljeni.

Od kad pratite i navijate za Vojvodinu?

Otkad znam sebe. Moj deda i otac su navijali za Vojvodinu. Ja sam treća generacija navijača Vojvodine, a moji sinovi četvrta.  Još šezdesetih godina, kad sam imao svega 3-4 godine, skupljao sam sličice sa likovima naših igrača – Aleksića, Vasića itd. Navijati za Vojvodinu, meni je nešto prirodno. Prosto ne mogu da shvatim da živim u Novom Sadu, a bodrim neki drugi klub.

Šta vam je, u vašem dugogodišnjem, praćenju Vojvodine posebno ostalo urezano u pamćenje?

Nešto posebno su bile „zlatne“ godine, 60-e, kada smo osvojili prvu titulu. Sećam se utakmice sa Atletikom, u Madridu naročito. Tolika energija, interesovanje, to nisam doživeo. Svi su nestrpljivo iščekivali radijski prenos. Sećam se da, nažalost, pokojnom Panti sa 3-4 metra nisu mogli da daju gol. To je nešto što ne može da se prepriča, to mora da se doživi. Kada smo prošli Atletiko, i dobili Seltik, bilo je ili umreti ili ići na utakmicu.  

Da li ste imali nekog ljubimca u Vošinom dresu?

Ilija Pantelić! Ne ljubimac, idol. Zbog njega sam postao golman, i zbog njega su me u selu zvali Panta. Inače sam iz Sivca, gde sam proveo detinjstvo.  Sećam se da sam jednom prilikom došao u Novi  Sad kod sestre, i dok smo obilazili naš velelepni grad, sreli smo velikog Pantu, kod Progresa. Umalo se nisam srušio. Naravno, odmah sam mu prišao da se upoznamo. To je nešto što čega se i dan danas sećam, što je ostalo deo mene. Uz Iliju Pantelića, voleo sam i Takača, čija prodaja nam je donela one prve reflektrore.

Čika Žiko, hvala Vam na grafitu, kao i iskrenoj ljubavi kojom promovišete naš Klub, kao i Vojvodinaštvo. Sigurno smo da niko neće ostati imun na Vašu priču, a nadamo se i da će razbuditi neke naše sugrađane i navijače.

Vojvodina, jedna jedina!