Град Нови Сад и ФК Војводина данас су се опростили од свог вољеног Синише Михајловића.
На Малој сцени Српског народног позоришта данас је одржана комеморација у част чувеног члана друге шампионске генерације ФК Војводина и почасног грађанина Града Новог Сада Синише Михајловића.
У присуству руководства ФK Војводина на челу са председником Драгољубом Збиљићем, градоначелника Новог Сада Милана Ђурића, те председника Покрајинске владе Игора Мировића и многих других, данас су Град Нови Сад и ФК Војводина одали почаст човеку који ће заувек остати упамћен у историји „старе даме“ и Новог Сада.
Уочи комеморације, присутни су се уписали у књигу жалости, међу којима су – председник ФК Војводина Драгољуб Збиљић, градоначелник Града Новог Сада Милан Ђурић, као и председник Покрајинске владе Игор Мировић.
Присутнима се најпре обратио члан Управног одбора ФК Војводина Петар Ђурђев.
– Мени је припала ова тешка дужност да се у име ФК Војводина обратим данас свима вама. Спортски Нови Сад и ФК Војводина данас се опраштају од фудбалског аса, брижног оца и истинског пријатеља, великог хуманитарца и почасног грађанина Новог Сада – Синише Михајловића. Током 108 година постојања, бело-црвени дрес носила је плејада који су својим знањем, умећем и успесима превазишли оквире националног фудбалског значаја и остварили успешне каријере у европским и светским размерама. Од наших првих интернационалаца пред Другог светског рата ту мислимо на Душана Марковића Лукса и Божу Марковића, који је био и наш представник на првом Мундијалу 1930. године, па преко златне генерације Вујадина Бошкова, Тодора Веселиновића, Добросава Крстића, Здравка Рајкова, па преко Силвестера Такача, Ратка Свилара, па све до данас до Душана Тадића и браће Милинковић-Савић, стварно је тешке побројати све велемајсторе који су носили Вошин дрес. Међу свима њима, оправдано место заузима и Синиша Михајловић. Након стагнације у осамдесетим годинама прошлог века, генерација предвођена Синишом Михајловићем поново је вратила Војводину на стазе старе славе и тако заувек оставила неизбрисив траг у историји Новог Сада. Од првог дана када је дошао у Војводину, Синиша је постао интегрални део тима и одмах се уклопио. Али, није се само уклопио у тимску игру, већ и у Град Нови Сад, чији је убрзо постао један од омиљених синова. За нас навијаче и људе из клуба, Синиша је био нешто више од оног што један спортиста може да буде. Свој последњи меч одиграо је 9. децембра 1990. године када смо победили тузланску Слободу 2:0. Овај храбри и срчани човек, створио је јаку емотивну везу и са Војводином и са Новим Садом, толико јаку и толико трајну, да је то пркосило логици. То је доказивао и касније, када је свој дом изградио и у Италији. Повезаност са нашим Вујкетом најпре у Роми, а потом и у Сампдорију, помогла је да Синиша постане врсни одбрамбени играч, светске класе, а касније и тренер који је водио и репрезентацију Србије. Ваља напоменути да се Синишине заслуге у Војводини нису завршиле титулом 1989. године. Ништа мањи утицај имао је и годинама касније, када се клуб нашао у новом проблему и организационом хаосу, а Миха је увек био ту да помогне. У њему је било величине, али и рањивости. Био је наш момак, наш човек, када је својом левицом цепао противничке мреже, Нови Сад је славио. Када га није ишло или када би био мета оштрих стартова противничких играча, нас је болео сваки промашај и ударац који је примао. Свако од нас овде има неку анегдоту која ће га подсећати на Синишу Михајловића. За све оно што је радио на терену, али и ван њега, Синиша је од нас добио нешто друго, добио је љубав и поштовање, што је у овом граду тешко добити. Љубав је добио према ономе што је био, што је омогућио да сви ми заједно осетимо. Љубав према његовој људскости и хуманости која је увек била присутна са свим његовим мукама и искушењима кроз које су пролазили он и његова породица. Легендо, надам се да си сада на небесима на неком прелепом зеленом терену, где са анђелима вежбаш слободњаке. Твој Нови Сад и Војводина те никад неће заборавити – рекао је Петар Ђурђев.
Присутнима се потом обратио и градоначелник Милан Ђурић, који се бираним речима захвалио за све што је Синиша учинио за Нови Сад.
– Тужни скупе, ужасно је тешко прихватити да се Град Нови Сад данас опрашта од свог Михе, од легенде и од човека огромног срца. Био је мој идол као и свим клинцима који су одрастали гледајући његову левицу и који су веровали да су чуда могућа гледајући како даје голове из слободњака из математички немогућих углова, како пркоси свим законима физике. Баш као што је и пркосио сваком нечовеку, мржњи, ратовима, уништавањима. Био је мој пријатељ. Осим љубави према фудбалу, спајала нас је и љубав према нашем Новом Саду. Наш Нови Сад није желео да се ово деси, није желео да се овако рано опрости од свог Михе. Сувише је рано. Надали смо се да ће један такав борац победити, да ће таква неустрашива људина победити и подмуклу болест. Сломио нас је петак, 16. децембар, памтићемо га по болној тишини, по неверици и шоку. Памтићемо га и по сузама. Нећемо памтити тугу, памтићемо нашег Синишу Михајловића, огромну животну радост коју је преносио на све нас. Памтићемо га по својој радости, нади и сновима и свим победама. Град Нови Сад је увек био поносан на све његове титуле, пехаре и голове. Био је највећи на терену, и највећи у животу. Хвала му за сва доброчинства, јер само небо зна колико је Синиша помогао људе из ратно захваћених подручја, децу без родитеља и колико је осмеха вратио у дечије село. То потврђује толико пута поновљену мисао да само истински добри људи, могу да постану и врхунски спортисти. Српски Патријарх Павле рекао је „када се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче, али треба да живи тако да када умре, цео свет плаче, а само он се радује“. Где год ових дана погледали, јасно је да је Синиша баш таквим животним путем и ходио. Његова левица доносила је радост људима у свим крајевима света. Као играч био је идол и инспирација многим генерацијама. Као тренер, не само да је мењао игру својих тимова, већ је и од играча правио боље људе. Поновићу још једном, као играч донео је толико жељену титулу у Нови Сад. После Војводине, исписао је историју наступајући за Црвену звезду, Рому, Сампдорију, Интер и Лацио. Касније као тренер, водио је Катанију, Фиорентину, Торино, Самдорију, Милан, Болоњу и вољени национални тим. Тешко да ће један играч у блиској будућности успети да понови његове успехе. Изнад свега, Миха је био људина и велики патриота. Знате да је умео да каже да је за њега у животу много важније да буде бољи човек него фудбалер. Био је најбољи. Град Нови Сад 2006. године прогласио је Синишу Михајловића као почасног грађанина. Годину дана касније у Српској Атини одиграо је и своју последњу и опроштајну утакмицу. Сваки слободан тренутак користио је да дође у Нови Сад са својом породицом и остаће заувек вољен у свом граду – рекао је градоначелник Новог Сада Милан Ђурић.
