Званична страница ФК Војводина
//Оснивање и историја
Оснивање и историја2018-11-25T11:45:02+00:00

Оснивање и историја

Фудбалски клуб Војводина основан је шестог марта 1914. године у Новом Саду, од стране ученика Велике српске православне гимназије, која данас носи име гимназија “Јован Јовановић Змај”. Међу њима су били будући универзитетски професор Владимир Милићевић, будући хемичар Миленко Хинић, будући правници Раденко Ракић, Каменко Ћирић и Коста Хаџи, будући текстилни индустријалац Миленко Шијаков, затим његов брат Ђорђе и отац Сава, као и Гојко Тошић, Ђорђе Живанов, Бранко Госпођиначки и Живојин Бајазет.

Osnivači FK Vojvodinaiz 1914

Неки од оснивача и пријатеља ФК Војводина из 1914. године

Одлука о оснивању ФК Војводина била је жеља српске омладине у Новом Саду да добије свој спортски клуб око којег ће се окупљати. У то време, у Новом Саду, који је тада припадао Аустро-угарској монархији, постојала су само три фудбалска клуба: мађарски НАК и УАК и јеврејски Јуда Макаби.

Узимајући у обзир затегнуте политичке односе између Аустро-угарске и Србије и чињеницу да је Први светски рат већ био на помолу, аустро-угарске власти нису благонаклоно гледале на оснивање српског клуба у Новом Саду. Из тог разлога, млади средњошколци морали су кришом да оснују Војводину, практично у илегали. То је учињено у штрикерској радионици чика Саве Шијакова, у Темеринској улици број 12, на месту Технометала. Одлучено је да име клуба буде Војводина, као асоцијација на некадашње Војводство Србија и Тамишки Банат, круновину Аустријског царства које је постојало између 1849. и 1861. године, а које је настало у складу са привилегијама које је аустријски цар дао Србима још давне 1691. године.

Прва утакмица одиграна је у мају 1914. године у Ковиљу, селу удаљеном 24 километра од Новог Сада и то против локалног ФК Шајкаш. Вођа тог првог тима Војводине био је Јован Љубојевић. Како је његова девојка живела управо у Ковиљу, желећи да је импресионира тиме што ће јој представити свој фудбалски тим, он је одлучио да поведе своје другове у Ковиљ и већ у свом првом историјском мечу, Војводина је остварила убедљиву победу резултатом 0:5. Тог дана, за њу су играли: Светозар Јоцковић, Милорад Милићев, Душан Ковачев, Јован Јоцковић, Озрен Стојановић, Урош Чаковац, Живојин Ћеремов, Предраг Стојановић, Предраг Гавански, Јован Љубојевић и Сава Шијаков.

Екипа је наступила у белим шортсевима и светло-плавим дресовима, које је сашила мајка играча Милорада Милићева. Поједини играчи заиграли су у квалитетној обући мађарске марке “Кертес”, док су неки наступили у старим и већ одавно исцепаним ципелама, које су, услед жуљева које су добили, током утакмице скинули и остатак меча одиграли боси.

Војводина је тог дана у Ковиљу оставила одличан утисак, а као што су и дошли, њени играчи пешке су се и вратили кући.

Нажалост, то је била једина утакмица коју су одиграли пре почетка Првог светског рата, у којем су фудбалери и играчи тек основаног клуба узели учешће у борби за присаједињење Војводине Краљевини Србији, односно касније Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Током рата, фудбалском клубу Војводина је у потпуности била забрањена било каква активност.

Међутим, 1919. године, свега годину дана након што је прошао до тада највећи рат у историји човечанства, фудбалски клуб Војводина је поново основан и то заслугом новосадских студената који су били на студијама у Прагу. Овога пута, све је учињено званично, па је клуб добио свој статут и прве руководиоце. Први председник Војводине у историји постао је др Живко Бајазет, дугогодишњи председник Српске привредне банке и члан прашког Соколског друштва, док је за првог секретара именован Миленко Шијаков.

Рад клуба финансирао се искључиво од прилога његових чланова, као и од добровољних донација инжењера и архитекте Даке Поповића, Илије Балабушића, браће Новаковић и породице Дунђерски.

Исте године, новосадски студенти су из Прага донели прву праву фудбалску опрему у Нови Сад (дресове, лопте) и то као поклон од фудбалског клуба Славија из Прага. Дресови који су донети били су пола бели, пола црвени, баш онакви у каквима и данас играју Славија и Војводина.

У периоду од 1914. до 1919. године, Војводина је играла само пријатељске утакмице, пошто никаквог правог такмичења није ни било, а остало је забележено то да су њен дрес тих година носили: Јоцковић I, Љубојевић, Милићев, Јоцковић II, Ковачев, Стојановић, Чаковац, Ћеремов, Игњачев, Шијаков, Гавански, Пирц, Маленчић, Антонић, Зеремски, Гавриловић, Кричков и Добровић.

ДВАДЕСЕТЕ – ПРВИ ТРЕНЕР, ПРВИ РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦ, ПРВИ ТРОФЕЈ

Трећа деценија 20. века по много чему је била важна у историји Војводине. Како би могла да игра утакмице током читаве године, а не само током лета када су ђаци и студенти на распусту, Војводина је одлучила да се фузионише са ФК Омладинац, који је тада окупљао углавном трговачку омладину. Након што је клуб постао правно регистрован и почео да функционише, екипа Војводине је већ 25. септембра 1921. године одиграла и свој први међународни меч. У дуелу са тимом сачињеном од чланова енглеске морнарице, Војводина је остварила победу резултатом 5:2.

Наредне године, у Краљевини СХС одржано је и прво званично фудбалско такмичење. У првенству Новог Сада, у којем су се тада такмичила само четири клуба, Војводина је заузела треће место, иза НАК-а и Јуде Макаби, а испред НТК. Такође, Војводина је учествовала и у квалификацијама за Први разред Београдског лоптачког подсавеза (БЛП), а потом и у првенству Б групе БЛП. Такође, одигран је и низ пријатељских утакмица.

На ванредној седници Скупштине клуба, одржаној 23. јула 1922. године, у знак захвалности према ФК Славија, одлучено је да црвено-бели дресови буду прихваћени као званични дресови ФК Војводина. На тај начин, Војводина је постала први клуб у Србији који је црвено-беле боје званично прихватио као своје. Истог дана, клуб је добио свој званични грб, који је био нешто измењен у односу на грб ФК Славија. Тачније, једина разлика била је у томе што звезда на грбу Војводине није била црвена, као на Славијином, већ плава, како би, уз црвено-белу позадину, грб био у бојама српске заставе.

Grb FK Vojvodina 1922-1946

Грб ФК Војводина од 1922. до 1946. године

Свега пет дана касније, 28. јула 1922. године, Војводина се могла похвалити тиме да је дала свог првог играча за репрезентацију тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Био је то Јено Абрахам, познатији под надимком Сараз (на мађарском “сув”), који је добио вероватно на основу свог изгледа. Он је у Војводину дошао те исте године из Сегедина, и заједно са још једним Мађарем Шандором Дудашем и Чехом Јосефом Чапеком постао један од првих професионалаца у тиму Војводине, који су имали званичан уговор са клубом. Тог 28. јула, репрезентација Краљевине СХС одиграла је пријатељски меч против Чехословачке у Загребу и остварила своју прву победу у историји, пошто је славила резултатом 4:3. Абрахам се сјајно представио на свом дебију постигавши два гола, а треба напоменути и то да је голман Краљевине СХС на овом мечу био играч Војводине Родољуб Маленчић, који је тада боравио на студијама у Београду и био привремени члан ФК Југославија.

Boško Simonović, Mihajlo Andrejević, Milutin Ivković, dr Kosta Hadži

Бошко Симоновић, Михајло Андрејевић, Милутин Ивковић и др Коста Хаџи на броду током путовања у Монтевидео 1930. године

Након Првог светског рата, па све до 1924. године, Војводина је своје утакмице као домаћин играла на стадиону градског ривала УТК. Међутим, тачно деценију након свог оснивања, клуб је од градских власти успео да издејствује дозволу да, заједно са ФК Јуда Макаби, изгради сопствени стадион, односно преуреди стари бициклистички велодром, који је постојао још од 1888. године. Стадион је свечано отворен на Видовдан, 28. јуна 1924. године, а с обзиром на то да се те године обележавало тачно 120 година од Првог српског устанка (догађаја који се сматра почетком борбе за стварање модерне српске државе), одлучено је да стадион добије име по вођи устанка Карађорђу Петровићу, те је стадион званично добио име “Карађорђе”.

Stadion Karadjordje 1930-te

Стадион „Карађорђе“ 1930. године

Те исте 1924. године, Војводина је добила и свог првог тренера. Био је то Коста Хаџи, будући доктор права, генерални секретар Југословенског ногометног савеза и члан Управног одбора Матице Српске, који је, због помоћи коју је пружао српским заточеницима у мађарском логору Шарвар током Другог светског рата, после рата добио надимак “Шарварски отац”. У тренутку када је постао први тренер Војводине у историји, Коста Хаџи је имао само 26 година.

др Коста Хаџи

Др Коста Хаџи

Већ у сезони 1925/26, црвено-бели су освојили први трофеј у својој историји. У Првом разреду првенства Новосадске жупе Београдског лоптачког подсавеза, у конкуренцији Мачве, НАК-а, Радничког из Новог Сада и Јуде Макаби, освојили су прво место. После тога, са места тренера је отишао др Коста Хаџи, који је већ 1927. године постао председник клуба.

Dr Kosta Hadži i predsednik FIFA Žil Rime

Председник ФК Војводина др Коста Хаџи и председник ФИФА Жил Риме 1930. године

На његово место дошао је Бечлија Ото Нећас. У то време, Аустријанци су били познати по свом дотераном и технички префињеном стилу игре, због чега су и били једна од највећих фудбалских велесила тог доба. Желећи да се модернизује и игра попут најбољих из тог периода, Војводина је, са изузетком Бошка Симоновића (1929), Милорада Огњанова (1938) и Мађара Кароља Немеша (1933. и 1939) и Јаноша Ноја (1939. – 1941) до почетка Другог светског рата имала само аустријске тренере.

tim fk vojvodina 1926

Екипа Војводине из 1926. године

У периоду од 1920. до 1929. године, за Војводину су играли: Кричков, Десо, Шолц, Маленчић, Антонић, Чаковац, Дујшин, Љубојевић, Стојановић, Ивковић, Сувајџић, Манојловић, Саулић, Чапек, Макиедо, Мога, Јовановић, Тодоровић, Игњачев, Ћеремов, Гавриловић, Стефановић, Којић, Добровић, Полицир, Андрић, Шенфелд, Овари, Сараз, Шевић, Марковић, Шлезингер, Дудаш, Валант, Петровић, Молнар, Шпис, Ватвински, Хеско, Пап, Огњанов, Вајс, Добановачки, Шебек, Живић, Абт, Рус, Шасбек, Огњеновић, Милојковић, Бикшић, Гргаров, Долански, Поповић, Михајловић, Алексић, Марјановић, Косић, Митровић, Дамјановић, Владимировић, Немет, Шијачић, Силбер, Шустријан, Башић, Срећков, Љубинковић, Буштровић и Жикић.

Тренери Војводине у том периоду били су др Коста Хаџи (1924. – 1926), Ото Нећас (1926. – 1928. и 1929. – 1930) и Бошко Симоновић (1929).

Бошко Симоновић

ТРИДЕСЕТЕ – “МИЛИОНЕРИ” ЈОШКЕ ВЕЛКЕРА

Током тридесетих година прошлог века, Војводина је полако, али стрпљиво прелазила свој пут од малог локалног клуба до тима који постаје све равноправнији са оним најбољим екипама у земљи.

uprava i i graci fk vojvodina 1930

Управа и играчи ФК Војводина из 1930. године

У сезони 1931/32, Војводина је освојила друго место у групи 4 квалификација за Прву лигу и по први пут изборила пласман у најелитнију савезну лигу, која се тада играла по куп систему. У четвртфиналу, Војводина се састала са једним од најбољих српских клубова пре Другог светског рата, Југославијом, која је два пута поразила црвено-беле (5:2 и 2:4).

Наредне сезоне, Војводина је по први пут учествовала у тада јединственој елитној савезној лиги, али је нажалост заузела последње 11. место и исте године се вратила у Новосадски подсавез.

Tim Vojvodine iz 1934

Екипа Војводине из 1934. године

Већ 1934, црвено-бели освајају прво место у том рангу такмичења, чиме су изборили пласман у Српску лигу, где су освојили треће место, а освајање Новосадског подсавеза пошло им је за руком још 1935, 1937, 1938. и 1939. године.

У другој половини ове деценије, Војводина је полако почела да склапа тим од којег се очекивало да постане најбољи у Југославији. Међу љубитељима фудбала, као и у југословенској спортској јавности, тај тим је био познат као “милионери”, а његов несумњиво најбољи играч и стрелац, уједно и најбољи играч Војводине у периоду пре Другог светског рата, био је војвођански Немац Јозеф Велкер.

Jozef Velker

Јозеф Велкер

Као играч великог градског ривала НАК-а, коме је приступио 1931, Велкер је прешао у редове Војводине 1936. године. То је трансфер који је изазвао много буре у Новом Саду у то време и до дана данашњег се сматра најсензационалнијим трансфером у историји између нека два новосадска клуба.

Већ у својој првој сезони од како је жути дрес заменио црвено-белим, Велкер је показао своју класу и са 31 голом био је најбољи стрелац Војводине те године.

Упркос томе што резултати Војводине тридесетих година прошлог века нису били нарочито значајни на државном нивоу, за градске оквире су били одлични и црвено-бели су се већ тада издвојили као далеко најпопуларнији клуб у Новом Саду и уопште у покрајини. Крајем 1937. године, тачније 15. децембра, догодило се нешто што је изузетно важно за спортску и културну историју Новог Сада, а уједно сведочи и о модерним схватањима новосадске омладине из тог доба.

Наиме, тог дана, у Новом Саду је званично основан Клуб навијача и пријатеља Војводине, о чему је, у издању од 17. децембра 1937, писао и један од најтиражнијих новосадских дневних листова тог доба, “Застава”:

“Прексиноћ у просторијама гостионице г. Саве Дотлића у Милетићевој улици, одржан је састанак пријатеља и симпатизера ФК “Војводина”. Састанак је сазван ради оснивања једног клуба, коме ће бити циљ да помаже ФК “Војводину” и то у овим правцима: материјалним прилозима, куповањем реквизита из своје готовине, вршење пропаганде за њене фудбалске приредбе, иступањем у свим случајевима када то интереси Војводине захтевају, организовањем навијачких возова и излета када њихов клуб гостује на страни итд. Средства клуба биће члански приноси, приходи од разних приредаба, добровољни прилози, поклони и помоћи. Овом састанку је присуствовало око 100 пријатеља “црвених”, који су углавном водили акцију да се клуб оснује.”

Дакле, фудбалски клуб Војводина може бити поносан на чињеницу да је још пре Другог светског рата имао свој организовани Клуб навијача, који је био уредно пријављен и регистрован код тадашњих власти. О томе колико је Војводина већ тада била вољен и популаран клуб, сведочи и то што је, приликом гостовања у Осијеку у сезони 1939/40, њен навијач Авда Ђориц кренуо на утакмицу два дана раније и то пешке! Нажалост, рад тог клуба престао је 1941. године, када се зло Другог светског рата пренело и на територију Југославије.

Članska karta FK Vojvodina iz 1935

Чланска карта ФК Војводина из 1935. године

У периоду између 1930. и 1939. године, дрес Војводине су носили: Шијачић, Живић, Поповић, Огњанов, Жикић, Гргаров, Загорац, Немет, Марковић, Антонић, Паић, Драгишић, Силбер, Михаиловић, Гето, Буштровић, Бугарски, Милетин, Митровић, Косић, Рајковић, Гагић, Цвејанов, Дамјановић, Милошевић, Станивуков, Пашћан, Петровић, Алимпић, Каназир, Михајловић, Бекић, Балможан, Плац, Мајтан, Корошец, Буља, Џанић, Томин, Недељковић, Хофман, Муха, Цонић, Сабљар, Ћурић, Милутиновић, Свирчевић, Ђурић, Марић, Подхарски, Драганић, Мусин, Јовановић, Ђорђевић, Татовић, Пин, Симин, Пинтер, Седмаков, Шарчев, Шовљански, Крстић, Срећков, Аврамовић, Божић, Велкер, Матић, Поткоњак, Брзак, Бојовић, Сурлић, Дражић, Ристић, Миладиновић, Попеску, Мустагрудић, Пожега, Шосбергер, Рогић, Николић, Кепић, Матеовић, Стоја, Мишков, Старчевић, Бошњаковић и Бајазет.

Тренери Војводине у том периоду били су: Ото Хамачек (1931. – 1932), Карољ Немеш (1933. и 1939), Вили Шурман (1934. – 1935), Фриц Левитус (1936. – 1938) и Милорад Огњанов (1938).

ЧЕТРДЕСЕТЕ – ВРЕМЕ СТРАДАЊА И ПОНОВНОГ УЗДИЗАЊА

Четрдесете године 20. века биле су сигурно једна од најгорих, ако не и најгора декада у историји човечанства. Други светски рат, највећи и најразорнији сукоб у светској историји, уништио је све пред собом и однео милионе живота, па је тако и фудбал, као игра која је тек почела да осваја свет, пала потпуно у други план.

Што се тиче Војводине, њу је све то задесило таман када је довољно ојачала да се упусти у борбу за титулу најбољег тима у Југославији. У сезони 1939/40, црвено-бели су освојили четврто место у савезној Српској лиги и наредне сезоне планиран је напад на сам врх табеле. Нажалост, уместо фудбалског, уследио је ратни напад и то од стране нациста на Југославију, шестог априла 1941. године. Војводина је, као трећепласирани тим у Српској лиги, стекла право да се такмичи у завршним борбама за државно првенство, али оно никада није одржано. Немци су окупирали Нови Сад, Војводини је забрањен рад, а сва имовина, укључујући и стадион, била јој је одузета. Трофеји су нестали, а архива је потпуно уништена. Све до пред сам крај 1944. године, клуб практично није ни постојао.

tim fk vojvodina 1940

Екипа Војводине из 1940. године

Током рата, многи фудбалери Војводине узели су учешће у народноослободилачкој борби и многи су дали своје животе борећи се против нацизма. Међу њима су били Милан и Пера Симин, Милан Стоја, Живко Брзак, Душан Шућов, Радован Божин, Светозар Џанић… Клуб је изгубио још једног играча као жртву рата, али оног у Шпанији, где је у борби против фашизма страдао репрезентативац Бошко Петровић.

Пред крај рата, у јесен 1944. године, преживели чланови клуба обнављају ФК Војводина. Међутим, за клуб су уследили нови проблеми, пошто након Аустро-угарске монархије и нациста, ни нова комунистичка власт у Југославији није благонаклоно гледала на Војводину. Осим тога што је већ имала традицију из периода Краљевине, нова власт није била наклоњена Војводини ни због чињенице да су је водили, баш као што су је и основали, људи који су били интелектуалци и имали несаломив карактер, односно који су знали да мисле својом главом и нису механички желели да упијају све оно што је нова власт пропагирала. Посебан трн у оку комунистима било је име клуба Војводина, као и назив стадиона “Карађорђе”.

Име стадиона укинуто је већ 1945. године по завршетку рата и он никада није враћен Војводини, већ је преименован у Градски и до дана данашњег је остао у државном власништву. Црвено-бели су у сезони 1945/46. учествовали у квалификацијама за улазак у савезну лигу, али је бољи од њих био Металац из Београда.

Узимајући у обзир изузетно тежак материјални положај свих клубова у Новом Саду по завршетку рата, 26. јула 1946. године, у Дому културе, под политичким притиском је донета одлука о спајању три новосадска клуба: Војводине, Радничког (данашњи Нови Сад) и Славије у један клуб, који је добио име у складу са духом тог времена – Слога. Тај догађај никада није наишао на симпатије и подршку навијача Војводине.

Grb FK Sloga 1946 1950

Грб ФК Слога од 1946. до 1950. године

Нови клуб је у својој првој сезони освојио прво место у Првој групи првенства Србије и изборио пласман у квалификације за Другу савезну лигу, у којим се у одлучујућим мечевима састао са скопским Вардаром. Резултат у Новом Саду био је 1:1, да би Вардар у Скопљу славио са 1:0, уз очигледну наклоност судије. Под притиском тадашњег генерала Косте Нађа, Вардар је “погуран” у окршајима са Слогом како би и Македонија имала свог представника у савезном рангу.

FK Sloga 1948

Екипа Слоге из 1948. године

Међутим, већ наредне сезоне, Слога успева да избори свој први пласман у Прву савезну лигу, да би се већ наредне године вратила у нижи ранг, па 1949. опет ушла међу најбоље југословенске тимове. Иначе, сезона 1948/49. била је прва у којој су за тадашњу Слогу заиграла два највећа имена које је Војводина икада изнедрила: Вујадин Бошков и Тодор Веселиновић Тоза.

Од 1940. до 1949. године, дрес Војводине, односно Слоге, носили су: Плац, Мајтан, Попеску, Мустагрудић, Пожега, Божић, Николић, Шосбергер, Рогић, Марковић, Велкер, Мишков, Немет, Бошњаковић, Рајковић, Симин, Огњанов, Седмаков, Бајазет, Христић, Старчевић, Черић, Хас, Живковић, Михајловић, Марјановић, Михојевић, Медарић, Слуха, Трифуновић, Јовановић, Митровић, Матеовић, Васић, Богојев, Савовић, Милованов, Аврамовић, Малић, Алексић, Панић, Вучуревић, Крстић, Петрић, Петровић, Величковић, Каранфиловић, Пазмањ, Блажић, Пашћан, Собчак, Плетл, Стојковић, Маленчић, Ристић, Влаовић, Винчић, Цветковић, Николић, Срећковић, Бошков, Недељковић, Матковић и Веселиновић.

Тренери Војводине, односно Слоге у том периоду били су: Јанош Ној (1939. – 1941), Милорад Огњанов (1945. – 1947) и Бане Секулић (1947. – 1951).

Bane Sekulić

Бане Секулић

ЗЛАТНЕ ПЕДЕСЕТЕ

Педесете године прошлог века биле су један леп период у историји Војводине. Иако ниједан трофеј није стигао у њихове витрине, игра којом су пленили црвено-бели очарала је све љубитеље фудбала широм Југославије, па је клуб врло брзо стекао наклоност и симпатије свуда у бившој држави. Навијачи Војводине који се сећају тог периода с правом га називају “златне педесете”. Између осталог, то је било у вези и са доласком Банета Секулића на место тренера, пошто је он био тај који је увео праксу да се стварају и форсирају млади играчи.

Већ 23. новембра 1950. године, после константних четворогодишњих притисака навијача, државна власт дала је дозволу да се Слога расформира и Војводина је те године поново постала Војводина.

Grb FK Vojvodina 1950-1967

Грб ФК Војводина од 1950. до 1967. године

Одмах наредне године, црвено-бели стижу до свог првог финала Купа маршала Тита. Елиминисавши Милиционар, Србобран, Работнички, Партизан и Хајдук, Војводина се у финалу састала са загребачким Динамом и у првом мечу у Загребу поражена је са 2:0. По тадашњим правилима, последњи меч финала је морао бити одигран на стадиону ЈНА у Београду, па је Војводина, иако је у реваншу било око 20.000 гледалаца, ипак била ускраћена за прави домаћи терен. Динамо је још једном показао квалитет и поново славио са 0:2, те тако освојио трофеј.

фк војводина 1954

Екипа Војводине из 1954. године

Прву велику европску победу, Војводина је остварила у сезони 1954/55. У осмини финала некадашњег Средњоевропског купа, црвено-бели су се састали са Ромом и у Новом Саду славили са убедљивих 4:1. У реваншу у Риму, Рома је водила са 4:1, али је Војводина направила невероватан преокрет и победила са 4:5, уз чак четири гола Здравка Рајкова. У четвртфиналу, црвено-бели су се састали са словачким Слованом из Братиславе, који је у два меча био бољи (0:0 и 3:0) и тако се пласирао у наредну рунду.

Zdravko Rajkov

Здравко Рајков

Следеће сезоне, одигран је и први званични градски дерби између Војводине и Новог Сада и то у осмини финала Купа маршала Тита. Црвено-бели су славили са убедљивих 5:0, али су у четвртфиналу поражени од Спартака из Суботице са 2:0.

Пласман црвено-белих на табели сваке године био је између трећег и осмог места, али у сезони 1956/57, Војводина прави и свој први значајнији првенствени успех и осваја друго место, одмах иза Црвене звезде. Те године, црвено-бели су поново учествовали у Средњоевропском купу и дошли до самог финала. Најпре су се у четвртфиналу реванширали Словану (1:0, 6:0) за пораз од пре две године, потом у полуфиналу били бољи од Рапида из Беча (3:0, 4:1), да би се у финалу састали са, тада изузетно снажним, мађарским Вашашем из Будимпеште. Мађари су на свом стадиону славили са убедљивих 4:0 и то пред импозантних 100.000 гледалаца. У реваншу у Новом Саду, Војводина је победила са 2:1, али то није било довољно за трофеј.

Чак три пута заредом у тој декади (1956, 1957, 1958), најбољи стрелац југословенске лиге био је нападач Војводине Тодор Веселиновић, несумњиво најбољи играч кога је Војводина икада имала и који је, са 130 голова на 196 првенствених сусрета, и данас најбољи голгетер на вечној листи клупских стрелаца.

Todor Veselinović

Тодор Веселиновић

Војводина је у том периоду давала велики број репрезентативаца, а поред Веселиновића, то су били још и Бошков, Рајков, Хирман, Бена, Ивош, Крстић, Вукелић, Свињаревић…

Добросав Крстић

Добросав Крстић

Педесетих година 20. века, црвено-бели дрес Војводине су носили: Лазар Васић, Вујадин Бошков, Сима Милованов, Драгић Живковић, Илија Маленчић, Иван Савовић, Сава Селена, Вељко Аврамовић, Душан Ристић, Тодор Веселиновић, Здравко Рајков, Фрањо Хирман, Силвестер Шереш, Радомир Крстић, Добросав Крстић, Јозеф Велкер, Љубомир Срђанов, Стеван Каранфиловић, Андраш Вереш, Светозар Влаовић, Младен Кргин, Бранислав Чепски, Југослав Попов, Милан Мутибарић, Ранко Лешков, Имре Бланарик, Милутин Нинковић, Димитрије Торбаров, Драгољуб Хаџић, Милорад Јабланов, Јован Слепчев, Жарко Николић, Александар Ивош, Новак Рогановић, Илија Белић, Стеван Сливка, Славко Свињаревић, Милан Вукелић, Драгољуб Блажић, Лука Малешев, Младен Вучинић, Стеван Бена, Србољуб Кривокућа, Чедомир Сентин, Радоња Шутовић, Недељко Булатовић, Стеван Водалов, Силвестер Такач, Стеван Секереш, Миладин Радичевић, Вељко Алексић, Јосип Дуванчић и Петар Хевизи.

Навијачи Војводине из 1959. године

Тренери Војводине у том периоду били су: Бане Секулић (1948. – 1951), Љубиша Броћић (1952), Милорад Огњанов (1952), Густав Лехнер (1953. – 1957) и Антал Лика (1957. – 1959).

ШАМПИОНСКЕ ШЕЗДЕСЕТЕ

“Златне педесете” биле су, до тада, несумњиво најбољи период у историји ФК Војводина. Међутим, са играчком сменом генерација, доласком великог визионара Вујадина Бошкова на место техничког директора и врсног тренера Бранка Станковића на место шефа стручног штаба, коначно је испуњен сан свих генерација војводинаша о освајању шампионске титуле. Такође, пласманом у четвртфинале Купа европских шампиона, тада је остварен и највећи међународни успех у историји клуба.

У сезони 1959/60, Војводина је освојила четврто место, да би наредне године била једну позицију ниже, с тим да је 1961. године, по четврти пут у каријери, њен фудбалер Тодор Веселиновић поново постао најбољи стрелац лиге.

Екипа Војводине из 1960. године

Сезона 1961/62. била је изузетна по Војводину. По други пут у клупској историји, црвено-бели су стекли звање вицешампиона, заузевши друго место у првенству, са пет бодова мање од београдског Партизана. Те сезоне, Војводина је учествовала у два европска такмичења: у Средњоевропском купу, црвено-бели су били у групи са Спартаком из Трнаве, Фиорентином и Вашашем и заузели су треће место, чиме су се опростили од даљег такмичења. Ипак, остало је забележено да су успели да остваре победу над Фиорентином у Фиренци, када су славили са 0:1.

С друге стране, много више успеха те сезоне Војводина је имала у Купу сајамских градова. Већ у првом колу, намерила се на славни италијански Милан, са којим је у гостима играла 0:0, да би га код куће савладала са 2:0 и тако се пласирала у други круг, где ју је чекао грчки Ираклис. Грци су на свом терену славили са 2:1, али је Војводина у Новом Саду победила са огромних 9:1 и тако прошла даље. До дана данашњег, то је остала најубедљивија победа коју је један југословенски тим остварио у званичним међународним утакмицама, уз победу Црвене звезде истим резултатом, али над аматерским клубом Диделанж из Луксембурга. У четвртфиналу, Војводина се састала са мађарским МТК, који је ипак био доста бољи и победама од 1:4 у Новом Саду и 2:1 у Будимпешти ставио тачку на лепу европску авантуру црвено-белих.

Tim Vojvodine iz 1962

Екипа Војводине из 1962. године

У наредне две године, Војводина је остварила просечне резултате, завршивши сезону на 12. и седмом месту, да би 1964. године ствар у своје руке поново преузео велики Вујадин Бошков. Након што је постављен на место техничког директора, један од првих потеза које је направио био је тај што је за шефа стручног штаба поставио Бранка Станковића. Као велики визионар, Бошков је био бар 20 година испред свог времена, а желео је да Војводина буде организована попут западно-европских клубова. Почео је са обнављањем стадиона и први дошао на идеју о изградњи сопственог фудбалског центра. Велику помоћ имао је од стране председника клуба Арсе Ковачевића, који је успевао да обезбеди финансијска средства за реализацију његових идеја. С друге стране, тренер Бранко Станковић унео је корените промене у стил игре Војводине, пошто су надигравање и техничку супериорност заменили брзина и одговорност у игри.

У својој првој сезони са тандемом Бошков – Станковић, Војводина је освојила скромно девето место, али већ 1966. године, црвено-бели су постали шампиони, са осам бодова предности у односу на другопласирани Динамо, при чему су се у то време за победу добијала само два бода. Главни играчи прве шампионске генерације Војводине били су Илија Пантелић, Силвестер Такач, Стеван Нештицки, Ђорђе Павлић, Ивица Брзић, Жарко Николић, Добривоје Тривић, Васа Пушибрк, Младен Вучинић, Радивој Радосав… Те године, Војводина је добила свој надимак “Воша”, који је задржала до данас, што представља скраћеницу за “ВОјводина ШАмпион”.

Šampionska generacija 1966

Шампионска екипа Војводине из 1966. године. Стоје (слева надесно): Николић, Брзић, Пантелић, Р. Алексић, Вучинић, Радовић; чуче: Такач, Савић, Павлић, Тривић и Пушибрк.

Наредне сезоне, Војводина је представљала Југославију у Купу европских шампиона, а у првом колу састала се са бечком Адмиром. У првој утакмици у Аустрији, Воша је победила са 0:1, да би у реваншу у Новом Саду било нерешено 0:0, те су се тако црвено-бели пласирали у осмину финала.

Ту ју је чекао снажни Атлетико Мадрид, кога су црвено-бели ипак савладали у првом мечу у Новом Саду са 3:1, погоцима Такача, Пантелића после пенала и Брзића, док је једини гол за “јорганџије” био дело Луиса Арагонеса.

У реваншу у Мадриду, Атлетико је славио са 2:0, па је, по тадашњим правилима, требало да буде одигран и трећи меч на неутралном терену. Међутим, руководство Атлетика понудило је Војводини одређени новчани износ у замену за то да мајсторица буде одиграна у Мадриду, што је управа Војводине и прихватила. На почетку треће утакмице на “Манзанаресу”, Атлетико је већ после шест минута водио са 2:0 и чинило се да ће сигурно изборити пласман у четвртфинале. Међутим, головима Такача у 28. и Радовића у 65, Војводина је успела да избори продужетке, да би потом поново Такач у 102. минуту одвео Војводину међу осам најбољих у Европи.

Fudbaleri Vojvodine posle pobede nad Atletikom u Madridu-1966

Славље фудбалера Војводине после победе над Атлетиком у Мадриду 1966. године

То је уједно била и последња утакмица великог стрелца Силвестера Такача у црвено-белом дресу, пошто је одмах након тога продат у француски Рен, па је Војводина у четвртфиналу изашла на мегдан Селтику без њега у свом саставу.

Silvester Takač

Силвестер Такач

Од новца који је зарадила продајом Такача, Војводина је изградила два рефлектора на Градском стадиону, који су због тога незванично добили назив “Такачеве очи”. Они су по први пут укључени првог марта 1967. године, на првом мечу четвртфинала КЕШ-а против Селтика, пред највећим бројем гледалаца икада забележеним у Новом Саду – 35.000. Голом Станића, Воша је победила са 1:0, али је Селтик у Глазгову, постигавши други гол у другом минуту судијске надокнаде и то након фаула над голманом (што су касније признали и сами играчи шкотског тима), славио са 2:0 и тако се пласирао у полуфинале. Касније те године, Селтик је постао први британски тим који је освојио титулу шампиона Европе, а једини пораз те сезоне, рачунајући сва такмичења у којима је наступао, доживео је од Војводине у Новом Саду.

Војводина – Селтик, први март 1967. године

Следеће сезоне, Војводина је учешће у Купу европских шампиона заменила такмичењем у Купу сајамских градова, где је, победама над Бареиренсеом, Локомотивом из Лајпцига и Гоцтепеом, изборила пласман у четвртфинале. Ту се састала са италијанском Болоњом, са којом је у првом мечу у Италији играла нерешено 0:0, али је у Новом Саду ипак поражена резултатом 0:2 и на тај начин завршила учешће у овом такмичењу.

Војводина се у Купу сајамских градова такмичила и у сезони 1968/69, где се већ у првом колу састала са шкотским Глазгов ренџерсом. У првом мечу, “полицајци” су на свом терену победили са 2:0, Војводина је у реваншу савладала великог противника са 1:0, али то није било довољно за пласман у други круг.

Од 1960. до 1969. године, дрес Војводине су носили: Андраш Вереш, Здравко Бркљачић, Новак Рогановић, Жарко Николић, Чедомир Сентин, Славко Свињаревић, Добросав Крстић, Младен Вучинић, Стеван Бена, Ласло Борбељ, Димитрије Радовић, Александар Ивош, Силвестер Такач, Тодор Веселиновић, Јосип Дуванчић, Здравко Рајков, Стеван Секереш, Вељко Алексић, Радослав Злопаша, Радован Радивојевић, Вујадин Бошков, Ђорђе Павлић, Здравко Рајков, Љубиша Стефановић, Недељко Булатовић, Ђорђе Милић, Илија Пантелић, Добривој Јергић, Обрен Екмеџић, Недељко Дуганџија, Петар Мијатовић, Радивој Радосав, Петар Хевизи, Слободан Тадијин, Адолф Ламби, Стеван Нештицки, Лајош Вичек, Стеван Дудак, Васа Пушибрк, Јанко Санковић, Јосип Вернер, Лука Малешев, Драган Сурдучки, Ивица Брзић, Тонче Стамевски, Љубомир Милић, Бранислав Вељковић, Рајко Алексић, Владимир Савић, Добривоје Тривић, Анђелко Маринковић, Зоран Дакић, Јосип Земко, Милан Станић, Свемир Ђорђић, Владимир Ракић, Ладислав Чањи, Милорад Самарџија, Петар Никезић, Звонко Ивезић, Милан Средановић, Слободан Кривокапић, Фуад Бећаревић, Петар Миловановић, Бранислав Влајић, Јосип Пирмајер, Стеван Бировљев, Драгољуб Пејовић, Гојко Родић и Пал Ласло.

Тренери Војводине у том периоду били су: Ратомир Чабрић (1959. – 1960. и 1968. – 1969), Радомир Момирски (1960. – 1961), Фрања Хирман (1961. – 1964), Бранко Станковић (1964. – 1967) и Здравко Рајков (1967. – 1968).

ВЕСЕЛЕ СЕДАМДЕСЕТЕ

После деценије у којој се сврстала међу најбоље европске клубове тог времена, Војводина се током седамдесетих профилисала као просечан југословенски тим, који је редовно учествовао у Првој лиги, али углавном без неких запаженијих резултата. Изузетак су биле сезоне 1974/75, када је по трећи пут стекнуто звање вицешампиона, и сезона 1976/77, када је Воша освојила свој први и за сада једини међународни трофеј – Средњоевропски куп.

Osvajači Letnje lige šampiona 1971

Екипа Војводине која је освојила Летњу лигу шампиона Југославије 1971. године (слева надесно): Ивезић, Леринц, Вукашиновић, Никезић, Јовановић, Р. Алексић, Рутоњски, Кустудић, Перазић, Ковачевић и Брзић

Након што је у првој половини седамдесетих остваривала променљиве резултате, у сезони 1974/75, Војводина је до самог краја била озбиљан кандидат за титулу. Са клупе, екипу је предводио легендарни Тоза Веселиновић и црвено-бели су све до последњег кола били у борби за трофеј. У том последњем колу, Воши је за титулу био потребан и пораз Хајдука од Црвене звезде у Београду. После првог полувремена, резултат је био 1:0 за Црвену звезду, што је значило да титула долази у витрине Војводине. Међутим, помало чудним головима, Сплићани су у другом полувремену успели да преокрену и победе са 1:2 и тако дођу до шампионског славља. Војводина је ту сезону завршила као друга, иако је оба пута у првенству победила екипу из Сплита (1:4 у гостима, 2:0 код куће).

Vicešampioni-1975

Вицешампиони – екипа Војводине из 1975. године

Наредне сезоне, црвено-бели су учествовали у Купу УЕФА, где су се у првом колу састали са атинским АЕК-ом. У Новом Саду, меч је завршен резултатом 0:0, док је у гостима АЕК славио са 3:1 и тако се пласирао даље.

Исте сезоне, Воша је учествовала и на пријатељском турниру “Куп Града Сарагосе” у Шпанији, где су, осим домаћина, учествовали још славна Бока јуниорс и португалска Боависта. У полуфиналу турнира, Војводина се храбро супротставила аргентинском великану, али је ипак поражена са 4:2, да би у мечу за треће место са 4:3 победила тим из Португалије. То као да је био наговештај будућег доброг резултата Војводине на међународној сцени, који је уследио већ следеће године.

Tim Vojvodine iz 1976

Екипа Војводине из 1976. године

У сезони 1976/77, Војводина је освојила Средњоевропски куп. Црвено-бели су се такмичили са Спартом из Прага, Фиорентином и мађарским Вашашем, а једна од кључних победа била је над тимом из Фиренце резултатом 4:2 у Новом Саду, у претпоследњем колу. Голове за Вошу постигли су Вучековић у 17, 19. и 44. и Мокуш у 49, док су стрелци за љубичасте из Фиренце били Казарца у шестом и Браља у 72. минуту. У последњем колу, Војводина је ремизирала 0:0 са Спартом у Прагу и тако званично освојила трофеј.

На почетку сезоне, тренер Војводине био је Тодор Веселиновић, али је његово место касније преузео Бранко Станковић, који је и освојио трофеј. Главни играчи тима из 1977. године били су легендарни бомбардер Петар Никезић, затим Ратко Свилар, Ђорђе Вујков, Жељко Јурчић, Мартин Новоселац, Мирослав Вукашиновић, Васа Рутоњски, Милорад Косановић, Шандор Мокуш, Слободан Павковић, Јосиф Илић, Слободан Вучековић, Ласло Леринц, Славко Личинар…

Osvajači Srednjoevropskog kupa-1977

Екипа Војводине из 1977. године која је освојила Средњоевропски куп

Остали играчи који су играли за Војводину у тој деценији били су: Данило Поповић, Кирил Николовски, Слободан Кривокапић, Зоран Дакић, Јосип Земко, Мехмед Карамехмедовић, Владимир Савић, Ивица Брзић, Рајко Алексић, Драго Јовичевић, Тонче Стамевски, Гојко Родић, Момчило Бошковић, Звонко Ивезић, Добривоје Тривић, Радивој Радосав, Јосип Пирмајер, Душан Андрић, Стеван Курцинак, Стеван Бировљев, Милан Станић, Пал Ласло, Драгољуб Пејовић, Милан Коврлија, Рајко Ковачевић, Слободан Јовановић, Владимир Савић, Владислав Зорић, Миодраг Кустудић, Дојчин Перазић, Драшко Цветковић, Александар Милојковић, Душан Кесић, Слободан Јованић, Радета Радић, Милорад Баста, Владимир Трифуновић, Велимир Кртолица, Милан Грујић, Миодраг Аџић, Милорад Секуловић, Миодраг Ђинђић, Душан Ненадић, Небојша Вучковић, Марко Перић, Миладин Пураћ, Милан Рубин, Јован Ивашковић, Душан Стакић, Тихомир Срдановић, Слободан Летица, Драган Тодоровић, Иван Будановић, Драган Бошњак, Ивица Радосављевић, Зоран Мишић, Миленко Драгојевић, Зоран Вјештица, Слободан Јањуш, Мирослав Јаковљевић, Драган Јаблан, Данило Мандић, Милан Тришић, Милорад Пилиповић, Слободан Пашић, Лука Титов, Чедомир Мићовић, Бранислав Аникић, Бранислав Новаковић, Милан Врга, Златко Мајер, Ђорђе Ћурчић, Драган Шипка, Владан Димитрић, Славко Марић, Јожеф Фабри, Шандор Нађ, Јован Трнић, Васа Рутоњски и Рајко Вујадиновић.

Тренери Војводине у том периоду били су: Драгољуб Милошевић (1969. – 1973), Гојко Зец (1973. – 1974), Тодор Веселиновић (1974. – 1977), Бранко Станковић (1977. – 1978), Милорад Павић (1978) и Ивица Брзић (1978. – 1979).

ПРОМЕНЉИВЕ ОСАМДЕСЕТЕ

Девета деценија 20. века није била нарочито успешна по ФК Војводина, иако је, на самом крају ове декаде, “стара дама” успела да по други пут стекне звање шампиона Југославије.

У периоду од 1980. до 1985, Војводина је остваривала пласман између деветог и 16. места на табели. Ипак, из тог периода, вреди издвојити то да је Војводина од шестог до осмог августа 1982. године учествовала на турниру “Де ла Линеа”, на којем су, осим црвено-белих, учествовали још Реал Мадрид, Атлетик Билбао и Нотингем форест. У полуфиналу турнира, Војводина је играла против славног Реал Мадрида и била поражена са 2:1, да би у мечу за треће место идентичним резултатом савладала Нотингем форест.

Пехар турнира Де ла Линеа

Кулминација лоших резултата уследила је у сезони 1985/86, када је тим испао у другу лигу, заузевши последње 18. место на табели. Међутим, већ у наредној сезони, црвено-бели су се вратили у елиту, да би већ наредне године на сензационалан начин донели другу титулу шампиона у Нови Сад.

То је била екипа коју је са клупе предводио Љупко Петровић, а на терену су били искусни ас Милош Шестић, као и тада млади и неафирмисани играчи Синиша Михајловић и Славиша Јокановић. Иако је примарни циљ пред почетак сезоне био да се обезбеди опстанак, како је првенство одмицало, црвено-бели су увидели да могу до шампионске титуле. На свом терену, победили су све тимове из тзв. “велике четворке”: Партизан 3:2, Динамо 4:1, Хајдук 2:0 и коначно, пред 27.000 гледалаца, са 3:1 је побеђена Црвена звезда, која је те сезоне била најозбиљнији конкурент Воши у борби за пехар.

У утакмици у којој је дефинитивно освојила титулу, Војводина је на свом стадиону савладала Слободу из Тузле са 4:2, што је прослављено и масовним уласком на терен од стране навијача.

У другој шампионској генерацији Војводине, главни играчи били су већ споменути Шестић, Михајловић и Јокановић, али и голман Чедомир Марас, потом Будимир Вујачић, Горан Карталија, Душан Мијић, Светозар Шапурић, Стеван Миловац, Драган Гаћеша, Мирослав Тањга, Љубомир Воркапић, Драган Пунишић, Дејан Јоксимовић, Милан Поповић, Зоран Мијуцић, Жељко Дакић…

Tim Vojvodine iz 1989

Шампионска екипа Војводине из 1989. године (титула освојена на 75. рођендан клуба)

Поред њих, за Војводину су од 1980. до 1989. године наступали још: Ратко Свилар, Милан Петровић, Златко Мајер, Ђорђе Вујков, Владан Димитрић, Владимир Трифуновић, Ђорђе Ћурчић, Лазар Грубор, Милован Рајевац, Васа Рутоњски, Шандор Нађ, Драган Шипка, Милан Ичин, Драган Јаблан, Зоран Ђуровић, Милорад Косановић, Шандор Мокуш, Милорад Пилиповић, Јосиф Илић, Златомир Мићановић, Драган Тодоровић, Рајко Вујадиновић, Чедомир Мићовић, Бранислав Новаковић, Зоран Марић, Драган Бошњак, Петар Никезић, Стеван Комљеновић, Лабуд Пејовић, Славко Личинар, Лазар Радојчић, Јожеф Фабри, Јован Трнић, Слободан Шујица, Звонко Ћирић, Милан Петровић, Маријан Зовко, Драгољуб Беквалац, Јосиф Илић, Саво Марић, Михаил Рац, Дејан Митић, Андраш Месарош, Сава Попић, Зоран Ђуровић, Момчило Медић, Драган Самарџија, Мустафа Пешталић, Драган Васић, Михајло Ђуран, Милан Ђуровић, Миклош Наранчић, Предраг Малешев, Смајо Веснић, Мирко Тинтар, Мирсад Спречак, Александар Чичовачки, Јанош Лиценбергер, Ђорђе Рапајић, Младен Јованић, Миле Врга, Милан Бабић, Марио Међиморец, Душан Стакић, Петар Гудељ, Анселм Делика, Миленко Драгојевић, Роберт Хаднађ, Тибор Цимбал, Драган Аничић, Александар Влаховић, Александар Стојановић, Никола Марјановић, Милован Обрадовић, Владимир Токовић, Милорад Вукадиновић, Милан Зварик, Слободан Арсин, Петар Шкорић, Саша Мирјанић, Спасоје Јелачић, Самид Бегановић, Жарко Дрмановић, Зденко Адамовић, Пал Дардаи, Атила Касаш, Зоран Чикић, Ивица Вуков, Јанош Боршо, Станислав Крејић, Душан Алемпић, Горан Поповић, Драган Јокић, Звонко Поповић, Саша Чолак, Милоња Ђукић, Маринко Стојаковић, Горан Скакић, Зоран Хајдић, Драган Јовановић, Петар Шкорић, Драган Марковић, Зоран Милосављевић, Енес Мухић и Јово Босанчић.

Тренери Војводине у том периоду били су: Марко Валок (1979. – 1980), Душан Драшковић (1980. – 1983), Томислав Калоперовић (1983. и 1985), Јосип Дуванчић (1983. – 1984), Јован Коврлија (1984. – 1985), Вукашин Вишњевац (1985), Владимир Савић (1986), Жељко Јурчић (1986), Тонко Вукушић (1986. – 1987), Ивица Брзић (1987. – 1988) и Љупко Петровић (1988. – 1990).

БУРНЕ ДЕВЕДЕСЕТЕ

Током последње деценије 20. века, Војводина се у југословенском фудбалу, који се сузио на територију данашње Србије и Црне Горе, профилисала као клуб који је добио надимак “вечито трећи”. Наиме, од 1992. до 1997. године, чак шест пута заредом, Војводина је завршавала сезону на трећем месту на табели. Ипак, у овој деценији, вредни помена су пласман у финале Купа Југославије 1997. године, као и пласман у финале Интер тото купа у сезони 1998/99.

Након освајања шампионске титуле 1989. године, Војводина је наредне сезоне учествовала у Купу европских шампиона. У 1/16 финала, црвено-бели су се састали са мађарским Хонведом и у првом мечу у Будимпешти били поражени са 1:0. У реваншу у Новом Саду, головима Михајловића и Тањге, Војводина је повела са 2:0, али је потом Гаћеша постигао аутогол и захваљујући томе, мађарски тим је прошао даље. Ту сезону, Војводина је завршила као 11. у првенству.

Tim Vojvodine iz 1990

Екипа Војводине из 1990. године

У сезони 1992/93, фудбалер Војводине Веско Михајловић био је најбољи стрелац лиге са 22 постигнута гола, колико их је дао и тадашњи играч Црвене звезде Анте Дробњак.

Већ наредне сезоне, Војводина је освојила тзв. “јесењу титулу”, тачније била је прва на табели након јесењег дела првенства, али није издржала у борби за пехар и сезону је поново завршила као трећепласирана.

Tim Vojvodine iz 1994

Екипа Војводине из 1994. године

По укидању санкција Југославији од стране Уједињених нација 1995. године, Војводина је добила позив од тадашњег шампиона Европе Ајакса да учествује на његовом традиционалном турниру за млађе категорије, који важи за најјачи турнир тог узраста на свету. Предвођена тада 18-годишњим Миланом Белићем, који је проглашен за најбољег играча турнира, Војводина је освојила турнир и тиме потврдила да у њој стаса једна сјајна генерација.

Свој квалитет та екипа је показала најпре 1997. године, када се клуб по други пут у својој историји пласирао у финале Купа Југославије. Након што је елиминисала Цемент из Беочина, Раднички из Ниша, Пролетер из Зрењанина и Јединство Цемент, Војводина се у финалу састала са Црвеном звездом. У првом мечу у Новом Саду, резултат је био 0:0, да би у реваншу у Београду, у 85. минуту, био досуђен пенал за домаћина, који је реализовао Зоран Његуш и тако је Војводина остала без трофеја.

Међутим, ту није био крај те генерације. У сезони 1998/99, Војводина је учествовала у Интер тото купу, тада званичном европском такмичењу, у којем су постојала три финална пара и чији су победници обезбеђивали пласман у прво коло Купа УЕФА. Тог лета, Војводина је најпре била боља од норвешког Стабека (1:2 и 3:2), потом од шведског Еребра (2:0, 0:2) и руске Балтике (4:1, 1:0), да би се у полуфиналу састала са француском Бастијом. У првом мечу у Француској, домаћи тим је славио са 2:0 и Војводини нису даване велике шансе у реваншу. Међутим, маестралном игром, црвено-бели су славили са 4:0 и тако изборили пласман у финале.

У финалу, Војводину је чекао немачки Вердер из Бремена. У првом мечу у гостима, црвено-бели су поражени са 1:0. У реваншу, Војводина је повела са 1:0 и чинило се да може до пласмана у Куп УЕФА, али су Немци голом Торстена Фрингса изједначили на 1:1 и тако растужили преко 15.000 гледалаца на стадиону.

Неки од најпознатијих играча који су наступали за Војводину током деведесетих били су: Славиша Јокановић, Синиша Михајловић, Милош Шестић, Александар Коцић, Горан Шаула, Братислав Живковић, Радослав Самарџић, Дејан Говедарица, Миодраг Пантелић, Дамир Стојак, Љубиша Дунђерски, Драган Жилић, Лео Леринц, Влада Аврамов, Здравко Дринчић…

Tim Vojvodine iz 1998

Фудбалери Војводине славе гол Зорана Јанковића на мечу против Црвене звезде, деветог септембра 1998. године

Са клупе, екипу су предводили: Љупко Петровић (1988. – 1990. и 1996. – 1997), Ивица Брзић (1990. – 1991), Милорад Косановић (1991. – 1995), Драгољуб Беквалац (1995. – 1996) и Томислав Манојловић (1997. – 1999).

21. ВЕК

Од 2000. године до данас, Војводина је у више наврата пролазила пут од трња до звезда и назад.

У сезони 1999/2000, услед одласка тадашњег директора Светозара Шапурића, уследио је штрајк око 15 првотимаца, који су затражили и добили раскид уговора на штету клуба. Војводина је сезону завршила са омладинцима и на крају освојила 10. место, али је то био ударац од којег се клуб годинама опорављао и који је, у једном тренутку, претио чак и да га угаси.

Од те сезоне, па све до сезоне 2005/06, Војводина се углавном борила за опстанак и остваривала је пласман између шестог и деветог места.

Финансијска ситуација постајала је све тежа и клуб је био на ивици тога да доживи потпуни колапс и нестајање. Међутим, тада су ствари у своје руке преузели навијачи Војводине окупљени у навијачку групу Фирма. На Сабору одржаном крајем 2005. године, изабрана је нова Скупштина клуба, да би неколико месеци потом на место председника био именован Ратко Буторовић. Од тог момента, резултати Војводине поново постају у складу са њеном традицијом, а учињени су и велики радови по питању реконструкције стадиона и фудбалског центра, као и популаризације клуба.

У сезони 2006/07, Војводина осваја треће место и на тај начин поново обезбеђује пласман у Куп УЕФА, а успела је да дође и до финала Купа Србије, где је са 2:0 поражена од Црвене звезде.

Навијачи Војводине на финалу Купа Србије у Београду 2007. године

Наредне године, Воша је поново освојила треће место у првенству, а у другом колу квалификација за Куп УЕФА састала се са Атлетиком из Мадрида. “Јорганџије”, које су тада предводили Серхио Агуеро, Дијего Форлан, Луис Гарсија, Раул Гарсија, Ујфалуши, Абијати и остали, на “Висенте Калдерону” су славили са 3:0. У реваншу, Воша је голом Буача пред крај првог полувремена повела са 1:0, али су гости у наставку преокренули и победили са 1:2.

Екипа Војводине из 2008. године

У сезони 2008/09, Војводина је остварила свој највећи успех након распада Југославије, пошто је заузела друго место у првенству, иза Партизана, и тако стекла звање вицешампиона државе.

Сезона 2009/10. није била толико успешна по Војводину што се тиче првенства, пошто је заузела пету позицију, али су црвено-бели зато изборили нови пласман у финале Купа Србије, где су опет поражени од Црвене звезде, овога пута са 3:0.

За навијаче Војводине, наредна сезона 2010/11. била је за уживање све до самог краја. Наиме, све до два кола пред крај, Војводина је била озбиљан конкурент Партизану у борби за титулу. Међутим, реми против Смедерева условио је и дефинитиван опроштај од пехара, да би у последњем колу, у директном дуелу за друго место, црвено-бели били поражени од Црвене звезде на “Карађорђу” и тако сезону завршили као трећи. Ипак, још мучније сцене по симпатизере “старе даме” уследиле су 11. маја 2011. године на финалу Купа Србије у којем су се састали Партизан и Војводина. Изиритирани очитим тенденциозним суђењем арбитра Слободана Веселиновића у корист противника, фудбалери Војводине напустили су терен у 83. минуту при резултату 2:1 за Партизан. Утакмица је касније регистрована службеним резултатом 3:0 у корист београдског тима, а судија Слободан Веселиновић кажњен је са рекордних осам мечева суспензије. Војводини је на тај начин било ускраћено да и по трећи пут победи Партизан те сезоне.

Већ наредне године, Војводина је у изузетно занимљивијој завршници, голом Абубакара у 94. минуту против Црвене звезде за победу од 2:1 у последњем колу, успела да избори још један пласман у квалификације за Лигу Европе. Прави бум те зиме, Воша је направила ангажовањем Стефена Апије, једног од најбољих афричких фудбалера свих времена и несумњиво најпознатијем страном фудбалеру који је икада заиграо у српском првенству.

У сезони 2012/13, Војводина је поново учествовала у квалификација за Лигу Европе. Након што је у другом колу била боља од литванске Судуве, “стара дама” се у трећем колу намерила на Рапид из Беча. У првој утакмици у Новом Саду, Воша је у последњем минуту повела са убедљивих 2:0, али је у самој надокнади времена ипак примила гол, па је сусрет завршен резултатом 2:1. То се показало као одлучујуће у овом двомечу, пошто је Рапид у реваншу, такође у надокнади времена, дошао до два гола предности и тако елиминисао црвено-беле из такмичења.

Војводина – Рапид (Беч), треће коло квалификација за Лигу Европе у сезони 2012/13.

Исте године, Војводина је дошла до свог шестог финала Купа Србије, а овога пута, ривал јој је била Јагодина. Упркос подршци од око 11.000 навијача на стадиону Партизана у Београду, Јагодинци су били бољи и победили са 1:0, те тако освојили свој први трофеј у историји.

Наредне сезоне, Војводина је обележавала велики јубилеј – 100 година постојања. У тој сезони, црвено-бели су били надомак пласмана у групну фазу Лиге Европе. Након што су у прва два кола квалификација елиминисали малтешки Хибернијанс и мађарски Хонвед, у трећем колу су се састали са турским Бурсаспором. У првом мечу у Новом Саду, резултат је био нерешен 2:2, али је Војводина у реваншу, после феноменалне партије, славила са 0:3 и тако се пласирала у плеј оф.

Тамо се састала са молдавским Шерифом, са којим је у Новом Саду ремизирала 1:1, да би у Тираспољу била поражена са 2:1 и тако се опростила од даљег такмичења. Међутим, те сезоне, Војводина је ипак остварила историјски успех и то у Купу Србије. Игром судбине, у финалу су се поново састали Војводина и Јагодина, али је овога пута Војводина била боља и головима Аливодића и Бабића победила са 2:0, те тако испунила сан свих генерација Војводинаша о освајању националног Купа.

Тренер те генерације био је Бранко “Соса” Бабић, а прву поставу која је заиграла у финалу против Јагодине чинили су: Срђан Жакула, Марко Живковић, Нино Пекарић, Срђан Бабић, Дарко Пушкарић, Немања Радоја, Марко Полетановић, Енвер Аливодић, Сергеј Милинковић-Савић, Мирко Иванић и Лазар Веселиновић.

Osvajači Kupa Srbije 2014

Екипа Војводине која је 2014. године освојила први пехар Купа Србије у историји клуба. Стоје (слева надесно): Срђан Жакула, Нино Пекарић, Дарко Пушкарић, Срђан Бабић, Сергеј Милинковић-Савић, Лазар Веселиновић; чуче: Мирко Иванић, Марко Живковић, Енвер Аливодић, Марко Полетановић и Немања Радоја.

Неки од најпознатијих играча који су заиграли за Војводину након 2000. године били су: Милан Белић, Зоран Јанковић, Милан Јовановић, Милош Красић, Жељко Бркић, Гојко Качар, Душан Тадић, Слободан Медојевић, Абубакар Оумару, Стефен Апија, Алмами Мореира, Милан Давидов, Ранко Деспотовић, Драган Мрђа…

Између осталих, Војводину су са клупе водили: Драгомир Окука, Драгољуб Беквалац, Мирослав Вукашиновић, Владимир Петровић, Милан Ђуричић, Ивица Брзић, Љупко Петровић, Зоран Марић, Драгослав Степановић, Зоран Милинковић, Златомир Загорчић, Небојша Вигњевић, Марко Николић…

ВОШИНИ РЕКОРДЕРИ

Играч Војводине који је одиграо највише утакмица у црвено-белом дресу био је Радомир Крстић, који је чак 613 пута наступио за “стару даму”. С друге стране, убедљиво најбољи стрелац у историји Војводине јесте легендарни Тодор Веселиновић Тоза, који је за Вошу постигао чак 586 голова (рачунајући и пријатељске утакмице), при чему је дао 130 погодака у првенствима Југославије и четири пута био проглашен за најбољег стрелца лиге (1956, 1957, 1958. и 1961). Поред њега, још двојица играча Војводине били су проглашавани за најбољег стрелца у шампионату: 1993, то звање је припало Веску Михајловићу, а 2010. године, најбољи стрелац лиге био је Драган Мрђа. Обојица су постигли по 22 гола те сезоне. Први репрезентативац из редова Војводине био је Еуген Абрахам, познатији као Сараз, који је 1922. године наступио на утакмици између Краљевине СХС и Чехословачке у Загребу и већ на свом дебију постигао два гола за државни тим. Војводина је касније дала небројено много репрезентативних играча, а најпознатији међу њима били су Тодор Веселиновић, Вујадин Бошков, Здравко Рајков, Добросав Крстић, Силвестер Такач, Жарко Николић, Добривоје Тривић, Синиша Михајловић…