У „Прес“ сали стадиона „Карађорђе“, данас је одржана комеморација поводом смрти дугогодишњег члана ФК Војводина и члана прве шампионске генерације, проф. др Вељка Алексића.

У присуству пријатеља и бивших саиграча, ветерана Војводине одата је последња почаст човеку који ће заувек остати у сећању свих нас који смо део ФK Војводина.

У име клуба, присутнима се након минута ћутања обратио председник Секције ветерана ФК Војводина Миладин Пураћ.

– Тужног срца примили смо вест да је у 85. години преминуо проф. др Вељко Алексић, некадашњи члан Војводине прве шампионске генерације. Дрес Војводине носио је од 1958. до 1966. године и у том периоду уписао је 98 званичних утакмица, те је учествовова у освањају. Рођен је 13. септембра 1939. године у Соколову, одакле се са породицом колонизовао у Српској Црњи. Након завршетка основне школе, дошао је на школовање у Нови Сад, када је као гимназијалац постао члан подмлатка „старе даме“. Након Војводине, наступао је за Црвену звезду, као и холандски Ден Хаг, француски Ангулем и белгијски Остенде, да би по повратку из иностранства наступао још кратко за тадашњег друголигаша Тиквеш. По завршетку каријере наставио да је студира ДИФ, а потом је уписао и Вишу тренерску школу, те је 1982. године постао и први доктор фудбала у нашој земљи. Као доктор фудбала имао је 76 објављених стручних радова, осам приручника за фудбалске тренере и четири универзитетска уџбеника. Колико је велики био Вељко Алексић потвруђује и податак да је био ментор када су дипломирали великани српског фудбала као што су – Радомир Антић, Драган Џајић, Ненад Бјековић, Велибор Васовић, Владимир Петковић и многи други. Његовој породици, пријатељима, Граду Новом Саду и свима који су га познавали, фудбалски клуб Војводина са Секцијом ветерана изражава своје искрено и дубоко саучешће – рекао је Миладин Пураћ.

Бираним речима од Алексића опростио се и почасни председник Секције ветерана Васа Пушибрк.

– Као његов савременик и човек који га је упознао још почетком шездесетих година, могу да кажем да сам га изузетно поштовао. Он је поникао у Војводини, баш као и ја и била ми је част што га познајем, јер је уносио посебну енергију у нашу екипу. Играо је прво за подмладак, а потом је стигао и до првог тима. Са Вељком сам провео један леп период и са њим имам једну посебну фотографију са стадиона Војводине. Није успео да се наметне када су Вујадин Бошков и Бранко Станковић, али је био стално уз први тим. Играо је центарфора, поседовао је посебну технику. Посебно бих се осврнуо на његов живот после каријере, када је писао књиге и успео је да се едукује и образује и постане врхунски стручњак што је данас права реткост. Вељко је дао значајан допринос за нашу Војводину и док сам ја жив, он ће живети у мени на један посебан начин. Слава му – рекао је Васа Пушибрк.

Присутнима се потом обратио Чедомир Сентин, Вељков земљак из Српске Црње, а уједно и најстарији живи играч међу бившим члановима Војводине.

– Изненадио сам се, јер је Вељко млађи од мене. Обојица смо из Српске Црње, само што сам ја 1936. године, а он 1939. Ми се нисмо упознали тамо, него тек касније, јер сам ја у Војводину дошао пре њега. Војводина је у то време била велики тим, сви су хтели да играју овде. Воша је чак могла да има још један такмичарски тим, чак се причало да ће бити и лига тих других тимова, толико је била јака конкуренција. Вељко није могао да се наметне тако лако, баш као што је и мени било тешко у такој јакој конкуренцији, поред Бошкова, Веселиновића… касније је одлучио да оде у Црвену звезду, играо је у иностранству и можда није успео толико као фудбалер, али је толико волео фудбал да је и докторирао и бавио се њиме и после каријере. Нека га анђели чувају и нека му је вечна слава – рекао је Чедомир Сентин.