Тужна и жалосна вест јуче је погодила читав Нови Сад. Читаву Србију, читаву бившу Југославију, читав музички свет овог поднебља, који је остао без једног од својих највећих и најбољих музичара свих времена. Преминуо је Ђорђе Балашевић, наш Ђоле, наш панонски морнар, кантаутор са небројено много песама које никада неће пасти у заборав.
Као рођени Новосађанин, Ђорђе Балашевић никада није скривао припадност свом граду и равници из које је потекао. Штавише, у свакој његовој песми, осети се тај војвођански дух, тај шарм који су, између осталог и захваљујући њему, заволели људи широм бивше Југославије. Самим тим, његова смрт посебно је потресла оне „старе Новосађане“, којима је и сам припадао. Попут свих старих Новосађана, и он је био наклоњен његовом фудбалском клубу Војводина. Своју „стару даму“, заволео је још у давна, романтична времена, која је својевремено идеално описао у својој књизи из 1977. године – „Један од оних живота“.
„Улица Васе Стајића дуго је држала до себе, самоуверено и охоло, а погледај је сад? Клонула, оронула, као уседелица која се више не нада… Сад би је мирне душе могли преместити негде у Сомбор, Осијек или Суботицу, и нико у њој не би препознао онај елегантни новосадски сокак (најкраћи пут од центра до стадиона), у ком су се плочници цаклили као апотекарски пултови, и којим смо увек пролазили лагано, ходочаснички, не потерујући патике у кас…
Јер ту су живели и Вујке и Тоза, поврх свега… Два Наша Дерана која су оставила трагове својих крампона у Небеском Шеснаестерцу, као што оно звезде изливају стопе у холивудским плочницима… Бошков Вујадин, Веселиновић Тодор… Завиривали смо у њихове прозоре дискретно, са страхопоштовањем, примећујући пре првих комшија да су завесе промењене…
Вујке, фајтер, у двадесетчетвртој у селекцији Европе, у двадесетшестој „педесета“ у репрезентацији. Тоза, шармер, вечити стрелац лиге, три комада Велсу, три Аустријанцима, три Енглезима, све утакмица за утакмицом… Они су нам показали да и са локалне станице понекад крећу возови за облаке… Куће су им биле са исте стране, као и њих двојица, али на потпуно супротним крајевима, као и њих двојица, јасно да су се и изгледом разликовале, тотално, као и њих двојица, али ми тад нисмо размишљали о томе…“
У току јучерашњег дана, у медијима се поново појавила информација да је Ђорђе Балашевић својевремено био члан омладинског тима Војводине, да му је неостварена жеља била да постане центарфор „старе даме“, али да му је легендарни тренер Жарко Николић рекао да није довољно талентован за место на терену у пола белом, пола црвеном дресу.
Ако легендарни Жаре Николић и јесте погрешио у својој процени, а то се ретко или скоро никад дешавало, онда му само можемо захвалити на томе, јер да није било тако, генерације и генерације људи широм бивше Југославије биле би ускраћене за једног од наших најбољих музичара икада. Не би било панонског морнара, не би било оног Ђолета којег смо заволели и због којег данас неизмерно тугујемо.
Зато Ђоле, кад тамо међу облацима поново видиш Жарета Николића, опрости му што ти није дао да кренеш стопама Тозе и Вујкета, јер бар тамо ћеш моћи да играш фудбал као што си желео. Бар тамо на небу, твој пола бели, пола црвени дрес те чека.
