Omladinska škola FK Vojvodina oduvek je bila poznata kao jedna od najboljih omladinskih škola ne samo u Srbiji, već na prostoru čitave bivše Jugoslavije. Tokom decenija i decenija svog bitisanja, „stara dama“ je iznedrila nebrojeno mnogo reprezentativaca i igrača svetskog nivoa, pa tako i danas okosnicu reprezentacije Srbije čine dvojica igrača poniklih u FC „Vujadin Boškov“ – Dušan Tadić i Sergej Milinković-Savić.

Međutim, ono što je tokom prethodnih godina profilisalo Vošinu omladinsku školu kao jednu od najboljih u regionu jeste ne samo stručan i kvalitetan rad u mlađim kategorijama, već i odličan skauting, odnosno dovođenje talentovanih igrača sa prostora Srbije i okolnih zemalja u trenutku kada svojim potencijalom na sebe još uvek nisu skrenuli punu pažnju sportske javnosti.

Jedan od takvih slučajeva dogodio se i 1997. godine, kada je Vojvodina u svoje redove iz valjevske Budućnosti dovela Milana Jovanovića. Rodom iz Bajine Bašte, Lane je kao 16-godišnjak stigao u Vošin omladinski tim, da bi 1999. debitovao za prvu ekipu „stare dame“. Nakon tri i po sezone u prvom timu, tokom kojih je odigrao 43 utakmice i postigao 10 golova, Jovanović je uspešnu inostranu karijeru počeo da gradi u Šahtjoru iz Donjecka, a kasnije je nastupao i za moskovsku Lokomotivu, Standard iz Liježa, Liverpul i Anderleht, u kojem je 2013. godine završio profesionalnu karijeru.

Tokom aktivnog bavljenja fudbalom, osvojio je ukupno devet trofeja: Kup Ukrajine, titulu šampiona Rusije, četiri titule šampiona Belgije (dve sa Standardom i dve sa Anderlehtom) i tri Superkupa Belgije (dva sa Standardom i jedan sa Anderlehtom). U svojoj prvoj sezoni u Standardu, bio je proglašen za najboljeg igrača belgijske lige, a navijači u Srbiji zauvek će pamtiti i gol koji je postigao za pobedu naše reprezentacije nad Nemačkom na Svetskom prvenstvu 2010. godine, čime je ujedno postao strelac prvog gola za samostalnu Srbiju na Mundijalima.

Danas, Milan Jovanović živi u Novom Sadu, otac je trojice sinova i, kako ističe, nakon toliko odigranih utakmica, danas igra jednu koja je najvažnija i nema kraja – vaspitava svoje dečake, svakodnevno radeći na tome da postanu odgovorni, pošteni i dobri ljudi, a ako jednog dana sami odluče da se i profesionalno bave fudbalom, on će im i tada na svakom koraku biti podrška.

– Otac sam trojice sinova i trenutno mi je to centar sveta. Za mene je najvažnije, ujedno i najteže, da ih vaspitam na pravi način, da postanu pravi ljudi, društveno korisni. Privatno, supruga i ja vodimo neki biznis, to je više onako „egzistencijalno“. Živimo u Novom Sadu, ovo je nekako naš grad – počeo je priču Lane Jovanović.

U Vojvodinu si došao na leto 1997. godine, kao izuzetan talenat iz Bajine Bašte. Na čiji poziv si došao u Vojvodinu i kako si se osećao kada si postao član „stare dame“?

– Kada je moj dolazak u pitanju, apostrofirao bih nekoliko imena. Pre svega, želim da kažem da sam u Vojvodinu došao na inicijativu atletskog trenera Nedeljka Đorđića. Verovali ili ne, on je danas direktor osnovne škole „Đorđe Natošević“ u Novom Sadu, koju pohađaju sva trojica mojih sinova. E pa, pre 20 i kusur godina, on me je povezao sa Dušanom Mijićem, članom čuvene generacije koja je osvojila titulu 1989. godine. Moje kvalitete u tom momentu procenili su tadašnji trener Brane Novaković i direktor Ilija Pantelić. Moram da naglasim da je tadašnje vreme bilo sportski i fudbalski mnogo čistije od ovog današnjeg. Ta moralna vertikala bila je pristupačnija i ja sam imao sreću da sam naišao na poštene i kompetentne ljude, koji su jako dobro znali da rade svoj posao u tako velikom klubu. Oni su radili isključivo i samo u interesu kluba i procenili su da sam ja potencijal koji može da donese Vojvodini mnogo, što se na kraju i obistinilo. Ako pogledamo moju generaciju 1981. i godinu starije, jedini sam ja stigao do prvog tima i kasnije realizovao ozbiljniji transfer. Posle mene su to bili Stepanov, Vukelja i Miloš Krasić, kao igrači Vojvodine koji su proizvodi omladinske škole i koje je klub uspeo da unovči.

Ko ti je najviše pomogao da se prilagodiš na novu sredinu i šta najviše pamtiš iz tog perioda?

– Oni koje sam i pomenuo da su me doveli – Brane Novaković, Ilija Pantelić, Mijić, bili su značajni autoriteti u svetu fudbala, svako na svoj način. Drugari iz generacije su me takođe prihvatili. Atmosfera je bila domaća, sve mi je to olakšalo. Znao sam da sam došao u veliki klub, u kom se uvek od igrača traže i očekuju rezultati. Sva ta ulaganja, pa stipendijski ugovor, sve mora da se opravda na terenu. Moram da kažem da sam tada, kao vrlo mlad, stekao odgovornost kao komponentu sistema. Prema ljudima koje su me doveli i prema svemu što je za mene taj dolazak predstavljao.

Miloš Krasić često ističe da si mu bio kao stariji brat kad je ušao u prvi tim Vojvodine. Kako je nastalo vaše veliko prijateljstvo, koje traje i dan-danas?

– Sve se dogodilo vrlo prosto, kao što se prave stvari i dešavaju u životu. Miloš je ovde došao 1999. godine da bi se sklonio iz Mitrovice, koja je bila u neposrednom ratu. Otac je ostavio Miloša kod mene, jer sam bio najstariji u stanu u kojem je živelo nas nekoliko. Sećam se, kao danas, prvog dana bombardovanja, jedino je Miloš ostao sa mnom u stanu. Svi su negde u panici pobegli, a ja sam odlučio da ostanem i samo je on ostao pored mene. Tako je nastalo to međusobno poverenje. Pratili smo svakodnevno strašne televizijske izveštaje o razmerama onih jezivih razaranja. To je bio početak prijateljstva, odmah su se stvorile te neke simpatije, da bismo se do danas i okumili.

Za tri i po godine tokom kojih si nosio dres Vojvodine, koju utakmicu posebno pamtiš? Navijačima je nekako najviše u sećanju ostao meč polufinala Kupa Jugoslavije protiv Crvene zvezde, odigran osmog maja 2002. u Novom Sadu, kada je Voša poražena nakon penala.

– Utakmice sa Zvezdom i Partizanom su uvek imale najveći značaj. Samim tim su i za igrače imale poseban motiv, jer smo svi znali da se na tim utakmicama najviše afirmišemo i dokazujemo. Sećam se te utakmice protiv Crvene zvezde, ali još više jedne protiv Partizana. Vodili smo 4:2, Marko Jovanović i ja smo dali po dva gola, a onda obojica izašli u 70. minutu. Partizan je uspeo da preokrene i da nas pobedi. To su neki posebni mečevi iz kojih naučiš najvažnije fudbalske lekcije – da nikada nije kraj i da moraš da dotučeš protivnika ukoliko ti se ukaže prilika. Mi smo igrali sjajno tih 70 minuta, ali je i Partizan bio šampionski tim, koji je uspeo da kazni naše greške.

Već u sredu, Vojvodina će ponovo učestvovati u polufinalu nacionalnog Kupa i to baš protiv ekipe Partizana, što je repriza prošlodišnjeg finala. Može li Vojvodina opet do pobede i do novog trofeja u Kupu Srbije?

– Vojvodina je napravila odličan rezultat osvajanjem Kupa. To je tek drugi trofej u tom takmičenju i verujem da je u ovoj konstalaciji odnosa u srpskom fudbalu, trofej u Kupu Srbije maksimalna ambicija koju Vojvodina može da ima. Nažalost, to je bolna istina. Teško je prekinuti dominaciju Zvezde i Partizana, iz više razloga, ali najviše zbog visine budžeta i sponzorskih ugovora. Ne može se u ovom trenutku očekivati da se sa klubovima čiji se budžeti broje u desetinama miliona evra, takmiči klub čiji je budžet dva i po miliona evra. Vojvodina, kao veliki i po svim parametrima treći klub u našoj zemlji, trebalo bi da ima ambiciju da makar jednom u deceniji napravi tim za titulu. Bez obzira na sve te okolnosti koje sam prethodno nabrojao. Za to je potrebna dobra finansijska podloga, dobar rad u omladinskoj školi. Potrebno je jedan tim držati na okupu, jer je za svaki rezultat potreban kontinuitet. Naravno da bih voleo da Vojvodina odbrani trofej, ali neće biti nimalo lako.

Da li si gledao finale Kupa prošle sezone u Nišu i šta misliš da je bilo presudno za osvajanje pehara?

– Gledao sam, Vojvodina je odigrala pametno i na rezultat, onako kako se takve utakmice i moraju igrati. Voša je dala golove na vreme, taktički je pratila tok meča i odgovorila na pravi način u svakom trenutku. Ovaj meč sada će biti drugačiji, jer je Partizan u strašnoj seriji. Čak i u derbiju koji je izgubio, bio je bolji rival.

Koliko stižeš da pratiš današnji tim Vojvodine i šta je ono što bi po tvom mišljenju trebalo da bude njen identitet?

– Za razliku od mog stava da Vojvodina makar jednom u deceniji mora da sastavi tim za titulu, realnija ambicija je da klub bude „samoodrživ“. Jer, svake godine moraju da se igraju sva takmičenja, da se plaćaju plate igračima i zaposlenima, mora da živi omladinska škola. I zato je moja poruka da Voša mora da bude vrhunski razvojni klub, a poseduje izuzetne uslove da u tome i uspe. Srž i bit Vojvodine mora da bude njena omladinska škola. Voša kao klub treba svima da predstavi sebe kao klub koji ume i voli da neguje svoje igrače. To da li je Vojvodina treća ili peta, nema nikakve razlike, niti je od nekog značaja. Važno je da se zna koga je afirmisala, koliko ima potencijala u omladinskoj školi, koliko ima igrača koje je proizvela. Klub bez velikog budžeta može da pokriva svoje troškove proizvodnjom svojih igrača. To je model kom treba da teži klub u narednim godinama.

Što se tiče gledanja i praćenja Vojvodine danas, iskreno, retko kada postižem, ali nadam se da će se to promeniti. Destimulisan sam svim dešavanjima u našem fudbalu. Pojavljuju se svakodnevno katastrofalne i nedostojne radnje i to je jedan užas srpskog fudbala. Javnost to sazna iz novina, a obim i razmere i devastacije našeg fudbala, mi koji smo u njemu čitav život, znamo iz neposrednih kontakata. Sumnje o nameštanju, prljavim lobijima u vodećim strukturama, u kadrovskim strukturama… To je užas za naš fudbal. I kada to kažem, mislim na sistem vrednosti. Zato sam malo razočaran i nezainteresovan, ali verujem da će se u perspektivi i to popraviti. Vojvodini, kao svom klubu, želim mnogo sreće u nastavku prvenstva i u Kupu. Takođe, kao navijač, igračima želim sreću u nastavku karijera, jer je to veoma važno za sve kojima je Vojvodina odskočna daska.

Dvojica tvojih sinova treniraju fudbal u omladinskoj školi Vojvodine. Hoće li u narednom periodu navijači Vojvodine ponovo moći da uživaju u majstorijama jednog Jovanovića u pola belom, pola crvenom dresu?

– Moji sinovi rođeni 2006. i 2008. godine igraju sa svojom generacijom, ali sa malo starijima. Ja sam veoma strpljiv čovek, razuman, skroman i trenutno mi je najvažnije to da su u fudbalu, da se bave sportom. Seniorski fudbal je neka druga dimenzija i o tome je još rano pričati. Trenutno mi je važno da oko njih vlada dobar ambijent, zdravo okruženje i da uživaju dok igraju fudbal. Oni kasniji dometi ne zavise samo od talenta, uslova za rad u klubu i njihovog individualnog rada, nego od njihove želje i opredeljenosti da li hoće da postanu profesionalni igrači ili ne. Oni daju ton i ritam svojoj karijeri. Kada pričam o tome, volim da citiram i Jirgena Klopa, koji je to lepo objasnio, a to je da do 16. godine talenat određuje mesto koje zauzimate u fudbalu, a od 16. glava. Dakle, do 16. godine, važno je da uživaju i da treniraju – poručio je Lane Jovanović.