Један од највећих српских фудбалера у историји и члан друге шампионске генерације Војводине, Синиша Михајловић, преминуо је данас у 53. години.

Михајловићу је дијагонстикована акутна леукемија у 2019. години, али је Михајловић водио велику борбу и у чак два наврата успео да победи опаку болест, привремено се опорави и врати се тренерском послу у италијанској Болоњи.

Нажалост, болест се вратила и данас је у својој 53. години преминуо члан друге шампионске генерације Војводине.

Синиша Михајловић је у Војводину стигао у лето 1988. године, у тренуцима када је клуб био на великој прекретници. Отишао је тренер Ивица Брзић, а за њим и важни играчи – Бегановић, Скакић, Поповић, Токовић, а дозволу да оде у иностранство добио је Зовко, док се на одслужење војног рока спремао Ђуричић. Спортски директор Милорад Косановић, одлучио је да направи кључан рез и направи моментално снажан тим склопљен од младих играча, а први у реду био је – Синиша Михајловић, који је тада као тршави дечак стигао из свог Борова, а за њим долазе и Пунишић и Јоксимовић из Црвене звезде, Јокановић и Мухић из Новог Сада и многи други.

Нови тренер Љупко Петровић одмах је у ватру гурнуо младог Михајловића и Синиша је то знао да врати на прави начин. Био је један од кључних играча у походу ка шампионској титули, иако су сведоци тог доба, као и људи унутар клуба чак и отворено говорили да је средина табела објективан резултат.

Миха, Јокан, предовођени искуснијим играчима попут Шестића, мислили су другачије. Војводина је освојила своју другу шампионску титулу и последњу до данашњег дана.

Синиша Михајловић је у дресу Војводине уписао 90 званичних наступа и постигао 19 погодака, а касније је наступајући за Црвену звезду, Рому, Сампдорију, Лацио и Интер освојио све могуће трофеје до 2006. године када се и пензионисао.

Колико су му Војводина и Нови Сад били у срцу, најбоље показује и Михина одлука да свој опроштајни меч одигра баш на „Карађорђу“. У спектакуларном сусрету 28. маја 2007. године пред испуњеним трибинама „Карађорђа“, на терен су истрчали легендарни Михини саиграчи из Интера – Фиго, Златан Ибрахимовић, Валтер Самјуел, Марко Матераци, Дејан Станковић, Сантијаго Солари, Патрик Вијеира, Манћини, Иван Kордоба, Максвел, као и бројни Синишини пријатељи и саиграчи из осталих клубова – Христо Стоичков, Предраг Мијатовић, Драган Стојковић Пикси, Фернандо Kоуто, Анђело Перуци, Винћенцо Монтела, браћа Филипо и Симоне Инзаги.

Синиша је касније као тренер водио Катанију, Фиорентину, Сампдорију, Милан, Торино и Болоњу, а на клупи репрезентације Србије седео је током 2012. и 2013. године.

Ипак, где год је био, увек му је и Војводина била у срцу, што је показао и дивним гестом када је летос међу првима преко свог пријатеља Мирослава Тањге честитао Драгољубу Збиљићу на избору за новог председника и пожелео му да „старој дами“ врати заслужени сјај.

Михајловић неће бити упамћен само по својим головима, асистенцијама и маестралним фудбалским потезима, већ и као господин у копачкама, идол једне генерације, ратоборног карактера који је у свима нама увек будио понос и жељу да макар на дан будемо као он.

Синиша, у име ФК Војводина и свих војводинаша, можемо да ти захвалимо на свему што си урадио за наш клуб и што си се увек радо враћао у наш град.

Нека ти је вечна слава и хвала.