Да је Вошина академија „Илија Пантелић“ с разлогом једна од најбољих у Европи, доказује и невероватна прича генерације 2005.

На њеном челу, још од 2014. године – Никола Ковачевић, који је са својим дечацима прошао апсолутно све, од њихове девете године, па све до данас, када су на прагу омладинске екипе „старе даме“, последњег степеника до првог тима Војводине.

Ковачевић, иначе родом из Шида, у Вошину академију стигао је још 2012. године, када је добио да води генерацију 2001, из које је до првог тима стигао Дејан Зукић. Након тога, лета 2014. је добио задатак да селектира генерацију 2005. и тада није ни сањао да ће толико остати са екипом на окупу, односно да ће се борити за титулу кадетског првака Србије.

Његова екипа је непоражена у првом делу Кадетске лиге Србије, са скором од 12 победа и пет рамија, али Ковачевић истиче да је њега ова генерација научила да увек може и жели више и да је „све то нормално“.

– Пре почетка ове сезоне, сматрао сам да имам добру и квалитетну екипу, која мора и треба да се бори за сам врх. Моја очекивања су увек највећа и не видим проблем у томе. То не значи да не мислим довољно на њихов развој. Напротив, зна се да је он најважнији у овом узрасту. Међутим, када сте са једном екипом пуних осам година, када знам апсолутно све о нашој конкуренцији, с пуним разлогом имам право да желим и да се надам првом месту. Моја очекивања као тренера су да будемо најквалитетнији што можемо да будемо и да се ови дечаци развијају у правом смеру, а то је за први тим Војводине – почео је причу Никола Ковачевић.

На 17 утакмица ове јесени, кадети Војводине су остварили 12 победа и пет ремија, те су једина екипа у лиги која је полусезону завршила без пораза. Kолико је тешко остварити такав учинак и у чему је тајна непобедивости ове генерације?

– Није било лако. Ситуација у Кадетској и Омладинској лиги Србије одувек је била прилично уједначена. Све утакмице су захтевне. Екипе које нису наш ниво, имају физички потенцијал или нешто друго што их чини добрим и некада нема разлике када играмо против четвртог или 13. на табели. Наш квалитет је долазио увек до изражаја, јер ти неки детаљи на крају одлучују. Тајна наше непобедивости је можда тај ген који сам усадио тим дечацима од малена, причајући им шта је Војводина, колико је велика омладинска школа „Илија Пантелић“ и како треба да је доживљавају у сваком тренутку. Ови дечаци су били пионирски и кадетски прваци Војводине. Ова генерација је навикла на успех и ми због тога никада не прихватамо да губимо. Из године у годину, доминирамо у граду, региону и турнирима у иностранству, те је за мене овакав успех потпуно нормалан. Наравно, иако смо практично навикли на то да смо стално први, наш примарни циљ остаје да ови дечаци наставе да се развијају и да напредују.

У последњих неколико кола, екипа је била ослабљена неиграњем појединих играча, али је, упркос томе, наставила да игра добар фудбал и остварује добре резултате. Kако сте успели да превазиђете тај проблем, с обзиром на то да се по игри и резултатима то уопште није приметило?

– Научили смо да у фудбалу два и два нису четири. Мораш се привикавати на разне ситуације и бити  спреман на њих. После утакмице са Звездом, Јован Милошевић је прешао да игра за омладинце, јер је као наш најбољи играч практично превазишао овај узраст. Ипак, играчи који су искочили су показали какав квалитет имамо као тим. Имамо велики број квалитетних играча, а ширина ростера нам је помогла да будемо прави и да се прилагодимо у свакој ситуацији и да притом останемо непобедиви.

Нападач Јован Милошевић важи за једног од најталентованијих играча у Србији у свом узрасту, па је био позван и у У-18 репрезентацију Србије. Шта је оно што га карактерише као играча и какво је Ваше искуство у раду са њим?

– Тог дечака сам лично ја довео пре две године. Спазио сам га на једном турниру у Чачку и он је дошао у Војводину на мала врата. Оно што сам видео и тада, а и овде када је дошао, јесте да је то дечак који ће имати сјајну будућност. Ако настави да ради овако и остане борбен, вредан и одлучан да постане врхунски фудбалер, имаће и велику каријеру. Његова главна карактеристика је смисао за игру. Он у сваком тренутку зна како да се понаша на терену, где треба да се позиционира, шта да уради са лоптом и тако прави разлику. Довео сам га као нападача, али игра и полушпица, јер разуме игру, лагано игра фудбал и то је његово главно оружје. Такође, квалитетан је са обе ноге и само нека настави да ради као до сада. Ти репрезентативни позиви су били само логичан след догађаја. Наше утакмице пратили су и селектори 2004. и 2005. и нормално је да су приметили дечака који има такав смисао и тако добро разуме фудбал. Сви га доживљавају на исти начин, јер је једноставан и види ствари које други не виде. Осим њега, ова генерација има неколико репрезентативаца, јер ту су и Мајсторовић, Kостадиновић, Букинац и Kовачев.

Шта је оно што је најважније у раду са играчима у овом узрасту?

– Кадетски узраст је прво „сито“ да се види који играчи су спремни да играју Кадетску лигу Србије и да направе кључан искорак. Нису сви исти, па неко добије мање, а неко више простора за игру. Гледао сам неколико студија и свака од њих каже да у том узрасту, 16-17 година, 70% играча не доживи сениорски фудбал. Оних 30% су њихова издржљивост, односно њихов лични мотив да иду до краја. То је онај мотив који они имају унутар себе и не огледа се у причи у својој околини како желе да постану професионални пример. Баш је одличан репер за то Јован Милошевић. Такви играчи ћуте и раде, тренинге доживљавају као утакмице и сваким даном желе да напредују. У млађим категоријама има много талентоване деце, али ће њихов карактер и дуготрајни мотив да издрже све препреке пресудити ко ће од њих постати професионални фудбалер за највише домете.

У други део сезоне, кадети Војводине ће ући са пет бодова заостатка за Црвеном звездом и бодом мање од Партизана. Kолико је реално да се Воша до краја првенства бори за титулу?

– Нећу одустати од титуле. И да не будем погрешно схваћен, ја немам жељу да будемо први зато што на томе инсистира клуб или било ко други, већ је то само логичан след након свега што смо прошли заједно од 2014. до данас. Желим да освојимо ту титулу и да она буде круна, доказ рада, доказ њиховог сјајног и правог односа према фудбалу и мог личног односа према свима њима. Не желим да то буде било која врста притиска, јер трофеји у овом узрасту нису толико битни, већ само знам колико би њима значило да пред искорак у омладински погон докажу да су најбољи у Србији већ годинама уназад у свом узрасту – поручио је Ковачевић.