Fudbaleri Vojvodine večeras imaju šansu da ispišu zlatne stranice bogate istorije i da po treći put osvoje trofej Kupa Srbije.
Izabranici Miroslava Tanjge pred sobom imaju najtežeg mogućeg rivala, Crvenu zvezdu, ali kao što i svi ponavljaju ovih dana u FC „Vujadin Boškov“ – „finala se ne igraju, finala se pobeđuju“ i u 90 minuta je apsolutno sve moguće.
Do svog devetog finala u Kupu Srbije, odnosno 11. ako se računaju i kupovi SRJ i SFRJ, Vojvodina je došla preko Radničkog iz Sremske Mitrovice (0:1), Grafičara (3:1), Radničkog iz Niša (0:1) i TSC-a (2:0).
Voša je u svojoj istoriji igrala 10 finala nacionalnog Kupa, od toga osam od osamostaljenja Srbije, od 2005, a trofej je podigla 2014. i 2020. godine.
Danas ćemo se podsetiti tih podviga uz nadu da ćemo dopisati i sezonu 2024/25.
Sezona 2013/14
Osvajači Kupa Srbije (2014)
Svoje takmičenje u Kupu te sezone, Vojvodina je počela 25. septembra 2013. godine, utakmicom 1/16 finala i gostovanjem ekipi Sloge u Kraljevu. Iako je protivnik Vojvodine bio tim koji se takmiči u nižem rangu, rezultat posle 90 minuta utakmice bio je 1:1, pa se odmah pristupilo izvođenju penala. Sjajan na golu Vojvodine bio je iskusni golman Srđan Žakula i Voša se tako dosta teško, ali zasluženo plasirala u osminu finala.
U narednoj rundi, Vojvodina se 30. oktobra sastala sa Novim Pazarom u Novom Sadu. I ovoga puta, rezultat posle 90 minuta meča bio je nerešen, s tim da ovoga puta nije bilo golova, pa je utakmica završena rezultatom 0:0. Ponovo se pristupilo izvođenju penala i ponovo je Žakula bio junak pobede Vojvodine, s obzirom na to da je u igru ušao u 90. minutu umesto Mateja Delača i da igrači Novog Pazara nisu uspeli da ga savladaju iz čak četiri jedanaesterca.
U polufinalu su se igrale dve utakmice, a žreb je odlučio da jedan par čine vojvođanski rivali Vojvodina i Spartak. Na prvoj utakmici u Novom Sadu, 26. marta 2014, Vojvodina je slavila rezultatom 1:0, golom Mijata Gaćinovića u 59. minutu, posle sjajnog udarca sa oko 15 metara. Inače, Vojvodina je bila mnogo bolji tim, a u prvom poluvremenu je propustila dve odlične prilike preko Lazara Veselinovića. S druge strane, Spartak se opredelio za čuvanje svog gola, čak i nakon primljenog gola.
Revanš u Subotici odigrao se devetog aprila, a Vojvodina je slavila identičnim rezultatom – 0:1. Ovoga puta, strelac jedinog gola na meču bio je Sergej Milinković-Savić u 76. minutu. Tokom utakmice, Spartak je imao veći posed lopte, ali je Vojvodina imala izglednije šanse, pri čemu najbolju nije iskoristio Lazar Veselinović, posle čijeg udarca je lopta otišla nekoliko centimetara pored gola.
U velikom finalu, odigranom sedmog maja 2014. na stadionu Partizana u Beogradu, kao i godinu dana ranije, sastali su se Vojvodina i Jagodina. Za razliku od prošlog finala, koje su Jagodinci dobili rezultatom 1:0, ovoga puta su crveno-beli bili uspešniji i pobedom od 2:0 došli do toliko željenog pehara. Strelci za Vošu bili su Alivodić u 40. i Babić u 51. minutu, za veliku radost oko 3.000 navijača “stare dame” u Beogradu. Pored postignutih golova, najvažniji momenat meča bio je odbranjeni penal Srđana Žakule, koji je u 57. minutu zaustavio šut Aleksandra Pešića i tako u značajnoj meri pogurao svoj tim do pobede.
Startnih 11 koji su zaigrali u velikom finalu protiv Jagodine, činili su: Srđan Žakula, Nino Pekarić, Darko Puškarić, Srđan Babić, Sergej Milinković-Savić, Lazar Veselinović, Mirko Ivanić, Marko Živković, Enver Alivodić, Marko Poletanović i Nemanja Radoja, a trener ekipe bio je Branko “Sosa” Babić.
Osvajači Kupa Srbije 2014. godine
Sezona 2019/20
Sezona 2019/20. bila je jedna od najuspešnijih u istoriji kluba, s obzirom na to da je Vojvodina te sezone osvojila svoj drugi pehar pobednika Kupa Srbije. U prvenstvu, Vojvodina je takmičenje završila kao treća na tabeli, sa samo dva boda manje od drugoplasiranog Partizana, pri čemu je na gostujućim terenima zabeleženo čak devet pobeda, po čemu je izjednačen rekord iz sezona 2010/11. i 2012/13.
U 1/16 finala Kupa Srbije te sezone, Vojvodina je na Zlatiboru pobedila istoimenu ekipu iz Čajetine rezultatom 1:4 (0:2). Golove za Vošu postigli su Jovan Kokir u osmom, Petar Bojić u 27, Aranđel Stojković u 55. i Nikola Nedeljković u 86. (ag), koji je ujedno postigao i jedini gol za Zlatibor u 80. minutu (p).
U osmini finala, Voša je pobedila ekipu Sinđelića iz Beograda rezultatom 4:0 (2:0), uz golove Romana Korhovoja u petom (ag), Dejana Zukića u 36. (p) i 58. i Đorđa Đurića u 81. minutu.
Mečevi četvrtfinala bili su planirani za prolećni deo sezone, međutim, usled pandemije korona virusa, sva sportska takmičenja u zemlji prekinuta su početkom marta i nastavljena tek krajem maja, pa je tako Voša u četvrtfinalu protiv Mladosti iz Lučana igrala tek početkom juna. Na „Karađorđu“, utakmica između Vojvodine i Mladosti je završena rezultatom 0:0, pa se pristupilo izvođenju penala, pri čemu su uspešniji bili fudbaleri Vojvodine, koji su slavili rezultatom 5:4. Golove za Vošu iz penala postigli su Nemanja Čović, Miljan Vukadinović, Miodrag Gemović, Aranđel Stojković i Nikola Drinčić, dok su precizni iz jedanaesteraca za Mladost bili Milan Bojović, Miloš Šatara, Lazar Jovanović i Vladimir Radivojević. Penal za Mladost promašio je Predrag Pavlović.
U polufinalu, Voša se sastala sa ekipom Čukaričkog u Beogradu, gde je, golom Nemanje Čovića u 31. minutu, pobedila domaćina rezultatom 0:1.
U finalu, Vojvodina se sastala sa Partizanom iz Beograda. Za mesto odigravanja finala, Fudbalski savez Srbije je izabrao stadion „Čair“ u Nišu i to svega osam dana pred utakmicu. Fudbalski klub Vojvodina je prethodno predlagao da domaćinstvo bude određeno žrebom ili da finale bude odigrano u nekom od gradova koji su relativno blizu Novom Sadu, poput Subotice ili Šapca. Međutim, s obzirom na to da FK Partizan nije pristao ni na jednu od ovih opcija, FSS je odlučio da finale bude igrano u Nišu. S obzirom na daljinu puta i činjenicu da se finale igralo radnim danom, navijači Vojvodine su odlučili da ne prisustvuju ovom meču, ali su umesto toga zajedno gledali utakmicu na velikom „LED“ ekranu na stadionu „Karađorđe“.
U samom finalu, Vojvodina je povela 2:0 golovima Miljana Vukadinovića u 31. i Petra Bojića u 55, ali je Partizan izjednačio preko Filipa Stevanovića u 80. i Strahinje Pavlovića u 96. minutu, pa je meč otišao u produžetke. S obzirom na to da ni nakon dodatnih 30 minuta nije bilo pobednika, pristupilo se izvođenju penala, pri čemu je uspešnija bila Vojvodina, za koju su golove postigli Aranđel Stojković, Miodrag Gemović, Mladen Devetak i Stefan Đorđević. Sa druge strane, precizni iz penala za Partizan bili su samo Bibras Natho i Filip Stevanović, dok jedanaesterce nisu realizovali Uroš Vitas i Saša Zdjelar.
Startnu postavu Vojvodine u finalu protiv Partizana činili su: Emil Rockov, Nikola Andrić, Slavko Bralić, Siniša Saničanin, Stefan Đorđević, Nikola Drinčić, Aranđel Stojković, Miljan Vukadinović, Petar Bojić, Nemanja Čović i Momčilo Mrkaić, a šef stručnog štaba bio je Nenad Lalatović.
Dan nakon finala, igrači i članovi stručnog štaba imali su sjajan doček na stadionu „Karađorđe“, gde je oko 2.500 navijača došlo da ih pozdravi zbog fenomenalnog uspeha koji su ostvarili.
Momci, znamo da ćete dati sve od sebe da se takav dan ponovi. Vojvodinaši, vidimo se u Zaječaru, Kup je naš!
